Ljermontov – bard i buntovnik

Šokantno – pravi osnivač Kluba 27 zapravo je ruski pesnik i prozaista Ljermontov. To što su mu se kasnije priključili neshvaćeni rokeri nije puka slučajnost, jer je Ljermontov do kobne 27. bio neshvaćeni tinejdžer. Smatra se naslednikom Puškina i po peru i po dvobojima, a ima i misteriozno poreklo dostojno španske serije… Ako vas je ovo zaintrigiralo, nastavite čitanje.

Detinjstvo i (žal za) mlados’

Mihail Jurjevič Ljermontov smatra se naslednikom Puškina, sa kojim zamalo da deli titulu vodećeg predstavnika ruskog romantizma. Jasno je da je bilo neophodno zaista nabacati sijaset novih ideja i pogleda da biste bili prepoznati kao nastavljač književnika koji je čitavu rusku književnost ćušnuo ka svetskim tokovima. Za razliku, ipak, od Puškinovog flegmatično-pomirljivog stava o nesavršenostima ovoga sveta, Ljermontov se patio i čupao kose nad pitanjem polarizma dobra i zla. Pokušavao je da odgonetne zašto, đavo ga odneo, njegov Demon, nosilac istoimene i ujedno i njegove najveće poeme, ne može da nađe spokoj i mir? Pored Puškina, Ljermontov ima još mističnijeg pretka – pošto potiče iz škotske porodice Lermont, smatra se da je u daljoj vezi sa legendarnim škotskim bardom Tomasom Lermontom, koji je imao i proročki dar, dobijen od vilovnjačke kraljice koja ga je kidnapovala na sedam godina i podarila mu tajna znanja. Šuškalo se po ruskim krugovima da takav dar ima i njihov buntovni pesnik – predskazao je Puškinovu i svoju smrt, kao i pad ruske monarhije. Pored veze sa Tomasom Lermontom koja je značajna za Mihaila kao književnika, manje je poznato da je bio u daljem srodstvu sa Lordom Bajronom, pošto se predak Bajrona oženio devojkom iz roda Lermonta.

mihail-ljermontov www.poezijanoci.com

Ljermontov glavom i… hm, bez brade

Kad već pomenusmo poreklo jednog od najznačajnijih ruskih književnika, zašto se ne bismo podrobnije osvrnuli i na njegovo vaspitanje u detinjstvu, koje će nam možda otkriti zašto je do svoje kobne 27. godine ostao pravi buntovni tinejdžer. Mihail Jurjevič Ljermontov (1814 – 1841), rođen je u Moskvi od oca Jurija Ljermontova i matere Marije Ljermontov, devojačko Arsenjev. Stoga što mu je otac bio vojno lice iz osiromašene aristokratske porodice, a majka iz bogate porodice, brak je bio klasno mešovit i ne baš najsrećniji. Situacija se zaoštrila posle smrti majke, zbog stalnih svađa piščevog oca sa poslovično džangrizavom bogatom taštom. Ona se vajkala što je dala kćer za takvog probisveta i preuzela vaspitanje mlađanog Mihaila na sebe.

Ne’š ti tako sa mnom ruski care, ili početak buntovništva

Otkupivši Mihaila od oca za 25 000 rubalja (ruski pesnik nikada nije saznao za ovu porodičnu zaveru), baka Arsenjeva angažovala je najbolje učitelje da ga pripreme da se 1826. sa 12 godina, upiše na Blagorodni univerzitetski pansionat u Moskvi. Ova institucija primala je plemiće, većinom dekabriste (ruski pobunjenici protiv feudalnog sistema i kmetstva koje unazađuje državu, napravili golem pičvajz u Petrogradu 14. decembra 1825. u doba smene na tronu), te je negovala slobodarski duh. Aktuelni car Nikolaj I s razlogom je imao fobiju od takvog duha, pa je incognito posetio pansion i zgranuo se kada niko, ni od nastavnika ni od đaka, nije prepoznao, molim vas, njega, cara sve Rusije. Zbog takvog nepoštovanja, car je naredio da se pansionat pretvori u običnu gimnaziju i da se šiba uvede kao vaspitna mera. Revoltirani Ljermotov, tada u svojim ranim tinejdžerskim godinama, odmah je napustio tu obrazovnu ustanovu. Ovo je bio samo okidač za širok asortiman njegovih kasnijih čarki sa carem Nikolajem I. Recimo, pesma „Povodom pesnikove smrti”, prva koja je učinila Ljermontova poznatim u ruskim književnim krugovima i donela mu titulu nalsednika Puškina, takođe je bila njegova karta za progonstvo na Kavkaz sa pet zvezdica gde ga je odaslao car lično čim su do njega stigli slobodoumni stihovi. Pored sukoba sa carem, nije se slagao ni sa autoritetima na univerzitetima i načelima koja su tamo promovisana, te je rešio da batali filozofiju i upiše se u junkersku školu, posle koje se napredovanjem dostiže oficirski čin.

nikolaj i

„Ša’e bilo miševi?”, reče Nikolaj I Romanov

Ljermontov superstar – književni rad i uticaj

Pesma „Povodom pesnikove smrti” („Смерть поэта”) napisana je 1837. povodom pogibije Puškina u dvoboju sa Dantesom. Interesantno je da je nastajala dok je Puškin još mučio predsmrtne muke, pa se zato misli da je Ljermontov prorekao njegovu smrt pre no što je ovaj konačno, što se kaže, podlegao povredama. Ono što je zasmetalo caru Nikolaju nalazi se u trećem delu pesme koji je nastao nekoliko dana kasnije od prvog, i to usled susreta pesnika sa rođakom koji je bio u državnoj službi. Upravo taj susret podstakao ga je da ospe paljbu po ruskoj vlasti i državničkom aparatu, vodećim ličnostima koje su zaverenički podsticale i omogućile da dođe do dvoboja Puškina i Dantesa, kako bi „uklonili” takvu ličnost velikog uma i duha:

I vašom crnom krvlju neće se nikad moći
Nevina pesnikova smrt da spere!

Šta reći, hrabro je istupiti sa takvim kritikama u apsolutističkoj monarhiji koja se još oporavlja od Dekabrističkog ustanka. Čestitamo, Ljermontove, osvojili ste kartu za Kavkaz, progonstvo i pun pansion!

Iz progonstva koje je trajalo od njegovog hapšenja 18. februara 1837. do oktobra iste godine, pisac je uspeo da izvuče i neke koristi. Upoznao je nekolicinu budućih prijatelja, uključujući Odojevskog, skoknuo je do Tbilisija i banjao se po čuvenim kavkaskim lečilištima sa izvorima tople vode. Upravo ovi izvori biće poprišta ključnih susreta nekih od likova u njegovom najznačajnijem proznom delu, Junak našeg doba (Герой нашего времени), čija je radnja i smeštena na Kavakazu. Interesantno je da je glavni lik ovog romana, Grigorij Aleksandrovič Pečorin, dobio prezime po reci Pečori. Iako se banjao u toploj vodi, Ljermontov je u ovde nije izmislio, jer je postupak imenovanja lika po reci preuzeo od Puškina, čijem je Evgeniju Onjeginu kumovala reka Onjega. Zanimljivo je da ova imena nisu slučajna, već zapravo obeležavaju suprotstavljenost ovih junaka. Reka Onjega je spora i mirna, što odražava flegmatično-pomiren stav lika da u svetu i životu ne treba tražiti smisao jer takvog i nema, već se samo odevati kao dandy i igrati mazurku. S druge strane, reka Pečora je planinska, nepredvidljiva i brza. Isto tako, lik Pečorin priznaje da se razočarao u život u kojem ne nalazi zabavu i ispunjenje, iako se upušta u niz avantura i putovanja (zaždio čak i do Persije) uviđajući naposletku da je život dosadan jer se sve neprekidno ponavlja. Ljermontov je, uopšte, imao znatno buntovniji pristup književnom radu od Puškina. Prosto su ga izluđivale neke nesuglasice u uređenju sveta, posebno u njegovim višim sferama, te se bavio suprotstavljenošću boga i đavola, dobra i zla kroz priču o gorepomenutom Demonu koji ne može da pređe na drugu stranu od one za koju je predodređen. Bio je revoltiran i prema premazanom društvu velegradskih spletkaroša, koje je za svog dinamičnog života dobro upoznao i opisao u svojoj drami Maskarada. Pesma „Valerik” koja se bavi (be)smislom vođenja ratova bila je inspiracija Tolstoju za roman Rat i mir.

Rekosmo negde gore da Ljermontova smatraju naslednikom Puškina ne samo u književnom radu, već i zbog učešća u dvobojima. U prvom, na koji ga izaziva sin francuskog ambasadora, pisac je prošao dobro – prvi hitac protivnika ga je promašio, dok je on svoj hitac ispalio u vazduh. Posledica ovog dvoboja bilo je ponovno progonstvo na Kavkaz, gde će se dogoditi za Ljermontova kobni okršaj sa starim poznanikom iz junkerske škole, Nikolajem Martinovom. Avaj, ovde je naš plahoviti romantičar ispalio prvi hitac i to ponovo u vazduh uz drzak komentar: „Neću da pucam u budalu.”  Na ovo je protivnik Martinov potpuno prs’o i okuražio se da smrtno rani Ljermontova. Tako se životni vek ovog velikana ruske kniževnosti završio u 27. godini. Sada nam je valjda jasno ko je istinski osnivač Kluba 27 – ruski neshvaćeni buntovnik i pesnik, večiti tinejdžer, kome su se u XX veku priključili takođe neshvaćeni umetnici, Džoplinka, Hendriks, Kurt, Ejmi i ostala kompanija.

club27

Ilustracija: Miloš Bogadnović

Car Nikolaj I, koji je pesmu „Povodom pesnikove smrti“ pročitao uz komentar ,,Pojavio se naslednik Puškina u Rusiji, šta tu ima dobro?“, posle smrti Ljermontova mogao je da odahne. I to mu nije bilo dovoljno, već je morao da baci zajedljivu opasku, čije su varijante: „Tako mu i treba.” ili „Psetu – pseća smrt.” Ne zna se koja od njih je prava, iako se vremenom, kako to i danaske sa nezgodnim izjavama biva, komentar cara prenosio u ublaženoj verziji. Ipak, sama činjenica da je jedan pesnik predstavljao toliku pretnju za jednog cara, svedoči o veličini Ljeromontova i njegovom uticaju kako na književnost, tako i na društvo. Zato ne bi valjalo zapostavljati dela ovog ruskog barda, čiji je Junak našeg doba inspirisao i velikog Džojsa za njegov Portret umetnika u mladosti.

Ako bi neko da se još podrobnije uhvati ukoštac s Ljermontovom i njegovom životnom pričom, neka hitro klikne ovde za odličnu emisiju o njemu.

Naslovna ilustracija: Miloš Bogadnović

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *