Nataša Ninković u glavnoj ulozi. Preuzeto sa www.pressonline.rs

Bombastično najavljivana bilbordima po čitavom gradu, „Gospođica“ je dramatizacija romana Ive Andrića koju je još šezdesetih godina prošlog veka napisao Marko Fotez, a tek ove godine na sceni postavio Gorčin Stojanović. U intervujuu za Kurir reditelj je naglasio aktuelnost tema ovog dela, a sumnjičavost Andrićevih fanova pokušao da rastera uveravanjem da se radi o „izuzetnoj dramatizaciji koja ima perfektnu upotrebu vremena, sažimanja vremena i centralnih mitova iz Gospođicinog života i svega što se dešava u jednu pravu celinu koja traje sat i 40-50 minuta“.

Jedno se Stojanoviću mora priznati – centralne teme „Gospođice“ jesu bolno aktuelne: panična opsesija novcem, dehumanizacija, otuđivanje od bližnjih, sebičluk i gramzivost. Utoliko je veća grehota što je izvedba dala sve od sebe da izražajnu i duboku Andrićevu poruku učini što manje pitkom, pretvorivši je u dosadno, repetitivno i neubedljivo moraliziranje.

Preuzeto sa www.nadlanu.com

Počnimo od same dramatizacije, koja bi, ako je verovati Stojanoviću, morala da bude dokaz Andrićeve „sceničnosti“. Fotez je, nesumnjivo iz poštovanja prema Nobelovcu, odlučio da se slepo drži narativne linije izvornika. Zahvaljujući tome, komad počinje smrću protagonistkinje, te je u prvih nekoliko minuta ona, zajedno sa još par lica, morala biti dignuta iz mrtvih i ubačena u retrospektivno pripovedanje priče obilatom upotrebom sveća, suza i skamenjenih izraza lica. Sudeći po svemu, mislilo se da je publika nedovoljno inteligentna da bi shvatila da se radi o vraćanju u prošlost, te je uvodni deo morao biti krunisan replikom Marka Baćovića:  „Ja sam pokojni kum Mihailo.“

Odavanje poštovanja Andriću ogledalo se i u direktnom citiranju njegovog romana svakom prigodnom prilikom. Nažalost, ovime je postignuto toliko blamantno variranje kvaliteta teksta unutar pojedinih scena da je čak i neko ko nije pročitao roman mogao jasno da odredi koje su deonice čije. Zaista nije lako parirati Andrićevom jezičkom izrazu, ali bi dostojanstveno držanje granica sopstvenih mogućnosti možda otklonilo makar malo neugodnosti koju ova predstava ne može da ne izazove. Polupristojne dijaloge zasenili su brojni dugi monolozi koji su često bili usmereni direktno ka gledalištu, te upotrebljavani za sažvakavanje moralnih pouka priče. Ove su pouke ponovljene i raščlanjene toliko puta da nije ostalo nimalo prostora za lično kritičko tumačenje i doživljaj, kao ni za nadu da autori predstave gledaoce ipak ne smatraju idiotima.

Jednako jednostavna i jednoznačna ostala je i karakterizacija. Osobenjaštvo protagonistkinje i njena opsednutost novcem povezuju se sa predsmrtnim zavetima njenog oca toliko zamorno dosledno da je patetično kukanje mrtvom „tati“ pojelo, po slobodnoj proceni, bar dvadesetak minuta predstave. Slično jednostavni ostali su i drugi likovi. Karmensita, u romanu Francuskinja, dobila je na sceni par banalnih replika na (osrednjem) španskom, ali u trenutku kada je nešto trebalo izgovoriti brže i tečnije, oglasila se na (iznenađujuće dobrom) ruskom. To što je ova ničim izazvana lingvistička erudicija morala, kanda, proći nezapažena, sjajno dokazuje da se od pozorišne publike ne očekuje baš mnogo poznavanja opšte kulture.

Preuzeto sa www.nadlanu.com

Kvalitet izvedbe kretao se od pristojnog do očajnog, što ponekad nije zavisilo samo od glumaca, već i od pojedinačnih scena. Na primer, iako joj skamenjena potresenost ide od ruke, Nataša Ninković se vidno mučila da uverljivo dočara intenzivna emotivna stanja. U njenu odbranu, moramo se još jednom vratiti na manjkavost teksta – teško je biti iole uverljiv kada scenario zapoveda da se po ko zna koji put padne na kolena u uglu scene i uz zazivanje mrtvog oca proklinju ljudska zloba i životne tegobe. Međutim, zašto se mučno i neubedljivo sporo koračanje po sceni toliko obilato koristi za prikazivanje unutarnjeg bola i konflikta ostaće, izgleda, večita tajna srpskog pozorišta.

Opšti utisak je da Stojanovićeva „Gospođica“ ne ispunjava obećanje o kvalitetnoj i upečatljivoj predstavi. Umesto da zrači kreativnom i kritičkom vizijom, ona je prostor za bahato izražavanje moralizatorskog kvazielitističkog ega, potkrepljenog autoritetom pokojnog Andrića. Pojednostavljivanjem i banalizacijom sadržaja, pozorište ne nudi ništa onima koji bi u njemu mogli potražiti užitak u umetičkom proizvodu, a i onima koji u njega dolaze samo da bi bili viđeni teško da pruža išta osim dvočasovne dosade i neubedljivog popovanja.

S obzirom na to da se radi o jednoj od najznačajnijih prestoničkih scena, od JDP-a moramo očekivati ne samo da postavlja visoke standarde, već i da nudi reprezentabilnu sliku o tome šta pozorišna umetnost znači. Zato bi neko kome je „Gospođica“ prvi kontakt sa scenskim izvođenjem imao puno pravo da uopšti svoje utiske na pozorište uopšte – a ti utisci teško da bi mogli biti pozitivni. Na ovaj način, gubi se ne samo stara publika koja zna kakav kvalitet bi trebalo da postoji, već i potencijalna nova publika koja je umetnosti potrebna mnogo više nego umetnost njoj.

Ne gubeći nadu u umetnički medij koji u dobrim rukama može da ponudi mnogo, Kultur!Kokoška nastavlja svoju potragu za kvalitetnim scenskim izrazom. Međutim, sudeći po dosadašnjim iskustvima, čini se da alternativne lokacije i trupe obećavaju daleko više nego one premijere na kojima se džet-set fotografiše sa koktelima u ručicama. U tom kontekstu, ipak, ovako neuspele postavke ostavljaju neugodan utisak da onih sramnih i dragocenih 0.62% izdvajanja za kulturu idu u pogrešne ruke.