Nakon bludnog i razvratnog “Vuka s Vol Strita”, Martin Skorseze se okreće asketizmu japanskih hrišćana u 17. veku. Velika polemika o religiji ili pretenciozna propoved?
Ako bog postoji, zašto ostaje gluv, slep i nem kada se suoči sa ljudskom patnjom?
Na ovo drevno pitanje nije lako dati ikakav, a kamoli smislen, jednostavan i prihvatljiv odgovor, nezavisno od veroispovesti. Film Tišina Martina Skorsezea ne daje rešenje, ali postavlja dodatna pitanja koja mogu doprineti boljem shvatanju i relativizaciji onog „glavnog“. Skorseze, inače odgojen kao katolik, se u svojoj kinematografiji već bavio temom religije, kako neposredno (Poslednje Hristovo iskušenje), tako i posredno (Taksista).
Ovo ostvarenje je čekalo skoro trideset godina na realizaciju. Tišina je zasnovana na istoimenom romanu japanskog pisca Šusakua Endoa (i delimično na prvoj ekranizaciji Masahira Šinode iz 1971) – Skorseze je nameravao da snimi svoj doživljaj još otkako je pročitao knjigu 1989, ali stalno bi mu se nešto drugo isprečilo.
Šta se čuje (i vidi) u Tišini
Film počinje dugim trenutkom… pa, tišine, koja se u raznim oblicima provlači tokom celog njegovog trajanja. Ako nije baš muk, umesto pozadinske muzike češće će se čuti pucketanje grančica koje gore, šuštanje talasa dok zapljuskuju obalu, komešanje krošnji na vetru. Ali tu su i bolni jecaji i vrisci, zvuk lomljenja kostiju i plamena koji prži telo. I ćutanje božanske figure u odsudnim trenucima.
Priča je u osnovi jednostavna: sredinom XVII veka, dvojica portugalskih jezuitskih sveštenika, Rodrigez (Endrju Garfild) i Garpe (Adam Drajver), putuju u Japan u potrazi sa svojim mentorom (Lijam Nison), koji je nestao pre nekoliko godina tokom misionarskog rada. Čuli su da se odrekao vere nakon što su ga Japanci mučili i da sad živi pod novim imenom, kao budistički monah. Odbijajući da poveruju u to, polaze kao poslednja „armija od dva člana“ koje će Portugal ikad poslati u Japan, da šire veru i pronađu nekadašnjeg uzora.
Međutim, ubrzo će otkriti da japanski zvaničnici i vlastela ne gledaju s naklonošću ni na Evropu (u tom periodu četiri kolonijalne sile pokušavaju da usade svoju kulturu i običaje na tlu Japana) ni na hrišćanstvo; a prema sopstvenim sunarodnicima-preobraćenicima nemaju nimalo tolerancije. Sveštenici će biti razdvojeni, a svaki od njih proći će kroz pravi pakao dok se ne sretnuponovo.
Kratka istorija mučenja
U srži Tišine leži odricanje od vere. Lokalne vlasti su odlučne u nameri da istrebe hrišćanstvo iz Japana i za taj poduhvat imaju razrađen sistem. Ispituju se lični predmeti, slike, posuđe, pa čak i budistička obeležja u potrazi za skrivenim hrišćanskim simbolima. Zatim, od svih za koje se sumnja da su hrišćani zahteva se da zgaze ikonu sa Isusovim likom (ovaj predmet naziva se fumi-e), kao dokaz da nisu (ili da nisu više) Hristovi sledbenici. Ovo je često predstavljeno kao veoma prosto rešenje: „zgazi ovu bednu sličicu“, vele oni, „i pustićemo te da ideš“. Iako japanski „inkvizitori“ insistiraju da je fumi-e samo slika, te da gaženje iste predstavlja puku formalnost, mnogi japanski vernici odbijaju da oskrnave ikone, opredeljujući se za mučenje i smrt. Čini se, doduše, da inkvizitori nisu toliko zainteresovani da „oduzmu“ veru nekolicini ubogih seljana, već da hrišćanstvo liše uticaja i potencijala da uzburka ustaljeni japanski stil života.
Rodrigez i Garpe imaju nesuglasice oko toga da li je gaženje ovih hrišćanskih slika dopustivo. Garpe tvrdi da je važno ostati jak uprkos progonu i ne posrnuti, koliko god snažan bio pritisak. Rodrigez, sa druge strane, veruje da je između gaženja i smrti izbor kristalno jasan. On veruje da je ono šta ljudi iskreno misle najvažnije, i da će Bog oprostiti radnje koje nisu izvršene pravom voljom.
Međutim, kada se sam Rodrigez nađe u situaciji da mu je naređeno da zgazi fumi-e, njegov izbor više nije toliko očigledan. Shvata da je mnogo drugačija stvar ako sveštenik zgazi sliku Isusovu. Strategija inkvizitora i jeste da otkloni rizik žrtvovanja (mučeništva) tako što će sramotom potčiniti religiju; ukoliko se sveštenik odrekne vere, veća je verovatnoća da će to učiniti i njegovi sledbenici.
Ono što se zapravo dešava nije toliko prosto. Mnoge Japance koji su se odrekli vere i dalje muče i ubijaju. Za njih mučeništvo nije samo apstraktna mogućnost, već svakodnevica. Inkvizitori naređuju pogubljenje brojnih vernika, terajući pritom njihove porodice i prijatelje da gledaju. Neki bivaju vezani za krstove zabodene između morskih stena. Kad nadođe plima, talasi ih šamaraju sve dok nekoliko dana kasnije ne umru od iscrpljenosti. Drugi bivaju umotavani u asure da bi zatim bili nabijeni na kočeve i zapaljeni, ili bačeni u vodu i gurani dugačkim motkama dok se ne udave. Nekima se odsecaju glave kad odbiju da se javno odreknu, da bi ih kasnije odvukli i zakopali u plitkim neobeleženim grobovima. Neke, pak, vode na termalne izvore, gde ih šure vrelom vodom. Najzad, neke obese za noge i ostave da vise u rupama, sa plitkim rezom iza uha koji ima dvostruku ulogu: sprečava da sva krv ode u glavu, što odlaže smrt i omogućava žrtvi da čuje kako mu krv otiče kap po kap.
Prave uloge
Garfild i Drajver su se zasluženo izborili za svoje mesto u filmskom mejnstrimu. Ruku na srce, ostaju nejasan njihov način govora – portugalski jezik je u filmu predstavljen kao engleski iz logističkih razloga i to možemo da shvatimo, ali fejk portugalski akcenat dodatno kvari ugođaj. Takođe, Garfildova griva je malo previše nalik na idealne prikaze Isusa; pitanje je da li je to samo bio Skorsezeov hir ili se igralo na kartu svešteničke sujete i njegovog poistovećivanja sa Hristom. Valjda dodati da je Drajver konzistentno solidan premda je manje zastupljen. S druge strane, Garfild počinje drvenasto, a pokazuje pun sjaj kad se „isprlja” i sve je ubedljiviji kako film odmiče. Što se tiče Nisona, on je u Misiji igrao jednog drugačijeg jezuitskog sveštenika; ovde je zreliji. Njegova uloga, iako vremenski ograničena, nosi jaku poentu, ali sa zakašnjenjem.
Prave zvezde su japanski glumci. Josuke Kubozuka je odličan u ulozi propalice Kićiđira, svojevrsnog Jude koji u više navrata „pomaže“ sveštenicima da bi ih kasnije izdao ne bi li spasio svoju kožu. Isei Ogata igra glavnog inkvizitora Inuea, uz nasmejanog slatkorečivog prevodioca koga tumači Tadanobu Asano.
Zaključak
Hrišćani, kao i većina ljudi, vole trijumfalne krajeve. Ako će već da gledaju film ispunjen ovolikim užasima, žele da vide slavnu pobedu na kraju. Tišina to ne pruža. Film se nikako nije mogao završiti fanfarama. Znamo šta se desilo na kraju progona: nepun vek pre nego što su Rodrigez i Garpe stigli tamo, u Japanu je živelo oko 300 000 hrišćana. Na kraju njihove priče, gotovo da ih više nema.
Danas u Japanu ima preko pola miliona katolika, što opet dokazuje da su ubistva i progoni nepotrebni. Tišina zato funkcioniše na ironičnom nivou; ljudi nikad ne moraju da umru zbog onoga u šta veruju, ali će uvek umirati zbog toga.
Neke se stvari ipak moraju zameriti Tišini: jasno je da je teška za gledanje, kako zbog svoje teme, tako i zbog eksplicitnih (i, češće, implicitnih) scena mučenja i patnje. Tome nikako ne pomažu trajanje od preko dva i po sata, bolno spor tempo i povremena repetitivnost: još jedan dugi kadar prirode, još jedno gaženje ikone, još jedan prizor nesrećnih konvertita, još jedan verbalno-intelektualni sukob istočnjačke filozofije i hrišćanskih učenja (ovi razgovori su zapravo interesantni – i relevantni čak i sa današnje tačke gledišta – ali nikad ne zalaze dovoljno duboko u materiju).
Moguće je da se Skorseze zaneo u pokušaju da prenese sve slojeve i sve poruke koje je nameravao, svestan da ne može da pruži konačne odgovore na pitanja koja poteže. Tišina je svakako njegov najintimniji film još od Opakih ulica, i nesumnjivo je uložio ogroman trud i strast u njega, čak i ako je njegova vizija bila preambiciozna. Njega više doživljavate nego što u njemu uživate, i lični utisak umnogome zavisi od onoga šta u vama pobudi nakon gledanja.