„Marko Tomaš, molim te budi pristojan“, preuzeto sa Beogradski sajam knjiga

Fudbaler Marko Marin pauzira mesec dana zbog povrede butnog mišića leve noge… Bek Marko Petković oporavlja se od kidanja ukrštenog ligamenta… „Ovo je kraj“ – izjavio je Marko Tomas kad je saznao da mu je pukla Ahilova tetiva. Izgleda da sportistima zvanim Marko karijera prečesto biva ugrožena povredama. Međutim, ako postanete obožavalac bar jednog Marka koji je umetnik, bićete zaštićeni od ovakvih neveselih novinskih naslova. Predlažemo pisca i pesnika Marka Tomaša (Tomaš sa „š“ – budite pažljivi ovde!). Jeste da na koricama njegove najnovije knjige pesama i priča „Odrastanje melanholije“ opominjuće visi jedna bokserska vreća, ali iz nepouzdanih izvora saznajemo da on u slobodno vreme nije profesionalni sportista (mada piše o fudbalerima). Marko Tomaš nije fudbaler ili košarkaš, a nije ni bokser, mada vam njegove reči mogu zadati udarac u stomak ili pravi pravcati nokaut od koga će vam se pomutiti u glavi.

Marko Tomaš je rođen u Ljubljani 1978. godine. S posvećenošću kakvog uhode, biografi su zabeležili i sledeća mesta u kojima je prebivao: Mostar, Kljajićevo, Sombor, Sarajevo, Zagreb, Split. Trenutno živi u Mostaru. Piše poeziju, prozu, novinske tekstove. Pokretač je različitih kulturnih i umetničkih projekata. Pesme su mu prevođene na italijanski, poljski, francuski, nemački, engleski jezik. Objavio je desetak knjiga pesama, od kojih su najpoznatije Zbogom, fašisti (2009) i Bulevar narodne revolucije (2013). Prošle godine je Kontrast izdao koncept-knjigu Odrastanje melanholije, koja se sastoji od pesama iz upravo te dve Tomaševe knjige poezije, kao i od dosad neobjavljenih, umalo napuštenih, kratkih priča. Zaključujemo: Marko Tomaš je sav od gradova i pesama.

Zvučati kao priča najboljeg prijatelja.
Srce umočiti u rastopljeni vosak,
ostaviti pečat, otisak, potpis.

Zalud bismo čekali da melanholik odraste, ali mnogo drugih stvari zato možemo da očekujemo čitajući Tomaševo Odrastanje melanholije.

Marko Tomaš će vas optužiti za fašizam. Marko Tomaš će reći da ste zadrti fašista i nemilosrdni mučitelj. Drznuće se da vas optuži i za par dobro promišljenih genocida. Vi praktično gazite po mrtvima. Čak i dok peva o bakinom hlebu ili tržnim centrima (koje, čini se, baš nikako ne podnosi), Marko Tomaš skuplja dokaze protiv vas.

Ubio sam pauka kojeg si voljela,
rastvorio tvoja bedra,
pažljivo planirao samoubistvo,
ispisao ti obećanje
i potom oklevetao ljubav.
Zašto još uvijek čujem kako negiraš moj zločin

Marko Tomaš smišlja izgovore za fašizam. Kartografi ljubavi su obični lezilebovići. Ja zapravo ubijam iz milosrđa. Svi su fašisti, čak i hrizanteme, pa što ne bih bio i ja, itd, itd, itd. Izaberite onaj izgovor koji vam najviše odgovara. Šta vam drugo preostaje?

Marko Tomaš želi da vas rehabilituje. Izgleda da ste upravnik omanjeg koncentracionog logora. Šta sad činiti? Ima li vam pomoći? Marko Tomaš će vam dati smernice kako da postanete antifašista. Ali ne lezi vraže. Ubrzo će vam biti jasno da su uputstva za postajanje valjanim antifašistom teško dokučiva, a da je vaš guru pesimista. Samo znate da treba namerno kisnuti, tražiti procepe u reci čežnje i slati pisma, a pritom paziti da se ne nađete u najtužnijoj sobi na svetu. Srećno!

Tijelu nema spasa, moj Bože,
ta kožna vreća duše nema šanse
koliko mir u svijetu kad ga zaziva
miss Bosne i Hercegovine.

Marko Tomaš zna da i nad vama vrše ljubavne zločine. Snove vam okupiraju još bezočniji fašisti od vas samih. Pod diktaturom ste čežnje i iskrivljenih lažljivih uspomena. Samoća uspostavlja tiransku vlast ispod rebara. Zaratili ste čak i sa samim sobom. Pažnja: ovo je još jedan izgovor za postojanje vašeg privatnog fašističkog pokreta.

Naša bahatost, naša oholost, naša ohohohohost
porazit će svaku pristojnu riječ.

Marko Tomaš peva (o) svom narodu. Peva o ljudima rasutim po gradovima, o svojoj „bezdomnoj siročadi“. Skup ljudi koji čini njegov narod je neponovljiv. Njihova imena nisu utefterena u zavodu za statistiku samo jedne države, ili poludržave, ili kvazidržave. Njegov narod su prijatelji u jednom mikrokosmosu, ili pre, „markokosmosu“.

Teško je stvarati vlastitu tradiciju, osobnu, malu,
neprimjetnu za tenkove i bunkere povijesti.

Marko Tomaš je u potrazi za onima koji će razumeti. U potrazi je za saučesnicima i za sapatnicima. Da li među izgubljenim dragama, mrtvim piscima i genocidnim trubadurima ima onih koji shvataju svrhovito lutanje i tužno pobunjeništvo?

danas zbog imena siluju i muče do smrti,
više nema braće, nikog ko bi stao u zaštitu tuge
i sanjao tek kruh, ili oduševljeno govorio o poeziji.

Marko Tomaš zna koliko je teško staviti tačku.

Uvijek je nešto neodgodivo
osim stvari koje stvarno želiš, kontaš?