Jami, jami, it’s so funny, it’s so sexy when you’re smart! Dobrodošli u Jami distrikt, predstavu u režiji Kokana Mladenovića. Kroz Jami park vodi vas Marko Grubić, muzičar i inicijator projekta.
Ulaskom na predstavu Jami distrikt ušli ste u Jami park, park zabavno edukativnog karaktera u vlasništvu velike međunarodne korporacije koji za cilj ima da svoje posetioce obrazuje o prvom čoveku, prvom Homo sapiensu, čoveku iz Jamene.
Jamena je najzapadnije selo u Srbiji. Kao srpski rukavac zadire u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Selo na tromeđi danas ima svega oko hiljadu stanovnika. U nekom fiktivnom (ali mogućem) sutra svih ovih hiljadu stanovnika zaposleno je u Jami parku. Zabranjeno im je da koriste svoja „trojna“ nacionalna obeležja, a pričaju isključivo na jamenskom jeziku, koji zvuči poput UUuuuu! AAuu hhHH. Predstava počinje dobrodošlicom u Jami park, ali se ipak bavi postankom Jami parka (i čoveka). Dakle, kako smo stigli do Jami parka?
Naučnici najsavremenijom tehnikom otkrivaju drevnu Jamenu zakopanu ispod Jamene i u njoj kostur prvog čoveka. Ovo otkriće, razume se, tiče se celog sveta, ali ponajviše se tiče Srba, Hrvata i Bošnjaka. Jamena i Jamenski čovek svojataju se na sve tri strane, a mišljenja i argumenti zašto je Jamenko baš srpski ili baš hrvatski ili baš bosanski predstavljena su kroz monologe glumica Isidore Simijonović (predstavnice Srbije), Jelene Graovac (predstavnice Hrvatske) i Nine Nešković (predstavnice BiH). Međutim, nemogućnost dogovora između ovih država, na koju smo već i sami navikli, vodi do trojnog raskola, novog rata na ovim prostorima i do neminovnog uplitanja inostranih sila radi rešavanja novog balkanskog pitanja. Rešenje je Jami park. Srbi, Hrvati i Bošnjaci u Jameni sada nose kostime primitivnog čoveka i primata, govore UUuu!!! AH!, složni su i srećni u osamnaestočasovnom radnom danu pod upravom multinacionalne kompanije. Već sam ovaj sinopsis poručuje: Ako se mi sami ne dogovorimo, ne po pitanju Jamene, nego po gorućem našem pitanju, dogovoriće se neko drugi za nas i napraviti nas majmunima. U svetlu skore peticije koja se protivi Darvinovoj teoriji evolucije moguće je da će vraćanje na majmune uslediti i ukoliko se sami budemo dogovarali uz pomoć loše odabranih delegata.
Ipak, ovakav destruktivni jamenski scenario verovatno ne bi mnogo iznenadio stanovnike Jamene. Selo je bilo spaljeno od strane „neprijatelja“ 1943. godine kada je stradao veliki broj žitelja. Pre dvadeset i kusur godina, kada su međurepubličke granice postale međudržavne, stanovnici Jamene našli su se u problemu jer jedini kopneni put do Šida, čijoj opštini selo pripada, zahvata teritoriju Hrvatske, pa put do administrativnog centra zahteva dvostruki prelazak granice. Nešto skoriji scenario je onaj iz poplavne 2014: u jeku obnavljanja pogođenih gradova Jamena je izostavljena i zaboravljena.
No, nazad na Jami distrikt. Tekst Milene Bogavac čine „nacionalni“ monolozi koji se smenjuju i ne daje mnogo prostora za rediteljsko razmahivanje. Međutim, da je režirao neko drugi, a ne Mladenović, verovatno je da glumice ne bi bile doslovno okupane krvlju u novom ratu (koju sa njih spiraju „nekakvi stranci“), da ne bi jele sopstvenu zemlju, odnosno, predstava ne bi bila toliko slikovno upečatljiva. Nakon što tri radnice Jami parka skinu svoje majmunske kostime i kažu ko su bile i šta su radile pre rata, predstava počinje svoj tok u epizodama prikazanim iz ugla sve tri države kroz monologe njihovih predstavnica. Iako se svaka od epizoda tiče različite društvene sfere ili dešavanja, sve predstavljaju posledice otkrića Jamenka. Tako imamo epizodu o anatomiji (i na osnovu anatomije nacionalnoj pripadnosti) Jamenka, epizodu o dečijoj priči o postanku čoveka, epizodu o nacionalnom pozorištu, itd. Ova o pozorištu je naročito duhovita iz hrvatskog diskursa jer govori o novoj produkciji Olivera Frljića „Jamenska jama i Jamenci – Žele li Hrvati dokazati da su neandertalci?“. Prepoznajući realno u fiktivnom (npr. nazivanje Frljića „nehrvatom“) Jami distrikt nam se čini bližim i realnijim. Samim tim i utisak je jači.
Međutim, u programu predstave kaže se da se ona bavi problematikom nacije i nacionalnih država u modernom dobu kada su internacionalne korporacije jače od nacija i kada se još uvek individualno zamenjuje nacionalnim. Sasvim je jasno da se ona time i bavi (nije bitno ko je bila i šta je radila pre rata radnica Jami parka, bitno je bilo koje je nacionalnosti), ali prikazujući problematiku nacije kroz ovu nama najbližu, iako to jeste najvalidniji izbor, istovremeno je i zasplepljujuć: ne vidi se globalni problem nacionalizovanja jer je gledalac preokupljen našim pitanjem. Ukoliko bi se, pak, isti scenario postavio u tromeđu npr. Holandije, Belgije i Nemačke, možda bi bilo jasnije da je problem globalan, međutim, tada domaćoj publici ne bi bio jednako zanimljiv, duhovit i potresan. Stoga je neophodno da pročitate program predstave i da na dešavanja u Jameni posmatrate kao na model jednog problema koji se dešava na Balkanu, u Evropi, na Zemlji.
Nek bude jasno da kada se na Zemlju bude spustio NLO i iz njega izađu mali zeleni, njima neće biti važno ko je Srbin, ko Bošnjak. Važno je ko si ti, ko sam ja, ko je on, ona, ono, šta radimo i šta mislimo, a ne gde smo rođeni jer na to nismo imali pravo izbora. Pritom, ne treba da zaboravimo nacionalno nasleđe, ali ukoliko je ono teret, ne treba pred njim da pokleknemo. Ja sam ja i ti si ti, a zajedno smo mi. Jami.
O svemu ovome razgovarali smo u intervjuu sa Markom Grubićem, inicijatorom projekta Jami distrikt, kao i kompozitorom originalne muzike koju u predstavi izvodi bend Vrooom (čiji je Marko član, uz Džemala al Kisvanija).
K!K: U Jami distriktu vidimo tri verzije priče o postanju. Kakva je priča o postanju samog Jami distrikta? Odakle uopšte ideja za predstavu i šta je prvo nastalo: tekst Minje Bogavac ili tvoja inicijativa?
Marko: Počelo je od mog čuđenja činjenici da se društvo koje je došlo do veštačke inteligencije, nanotehnologije, interneta i brojnih sličnih tehnoloških dostignuća i dalje organizuje po ideji iz devetnaestog veka, ideji nacije i nacionalne države. Onda smo Minja Bogavac i ja počevši od apsurda koji izlaze iz te činjenice napisali/komponovali muzički performans NACIJA u izvedbi glumice Aleksandre Janković i grupe Vrooom, da bismo, konačno, u drugoj fazi, po ideji za priču i u režiji Kokana Mladenovića napravili predstavu Jami distrikt.
K!K: U govoru predstavnice „srpskog narodnog pozorišta“ kaže se: Neće biti mesta za kvaziumetničke eksperimente. Da li predstava ovom rečenicom vuče referencu na samu sebe, odnosno da li ste imali problema sa prihvatanjem produkcije ove predstave od strane „narodnih pozorišta“, da li je neko projekat okarakterisao kao kvaziumetnički?
Marko: Ne znam, niti me zanimaju, odgovori na pitanja: Šta je umetnost? Je li umetnost nešto dobro ili loše? Je li neko delo lažna ili prava umetnost? Interesuje me: Da li je ono čime se bavim meni lično uzbudljivo? Mogu li da zaradim od toga (legalno) koliko mi je potrebno? S obzirom da su odgovori na ova dva pitanja potvrdni, osećam izvesno zadovoljstvo. Ne mislim da nam išta pripada a priori, na osnovu tzv. kosmičke pravde, koja treba da nagradi naš „umetnički kvalitet, integritet i tzv. prave vrednosti koje predstavljamo“, pa me ne nervira činjenica da nas u mnogim kulturnim institucijama ovde prećutno ili otvoreno zabranjuju zbog tema kojima se bavimo. Jami distrikt već ima pozive za igranja koji garantuju dug život, bez obzira na to.
K!K: Druga drama Minje Bogavac Crvena: Samoubistvo nacije, doživela je nekoliko zabranjivanja u zemlji. Šta misliš, može li se desiti da Jami doživi sličnu sudbinu?
Marko: Kao što spomenuh, sa takvim i sličnim zabranama smo se suočili još tokom nastajanja Jami distrikta, no ne pridajem im naročit značaj.
K!K: Beogradska premijera izvedena je baš u pravo vreme – svega dva dana nakon incidenta u vezi sa predstavom Olivera Frljića u Splitu, a Jami distrikt u svom spominjanju ovog reditelja referiše na prethodna dešavanja iz Rijeke. Da li je Frljić možda gledao predstavu i ako jeste, ima li komentara? Da li je ovo spominjanje reditelja znak podrške komšijskim kolegama?
Marko: Oliver Frljić još nije gledao predstavu. Ali da, spominjanje kolege posredno jeste podrska slobodi izraza.
K!K: Kad smo već kod komšija, ima li izgleda da Jami distrikt gostuje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i drugim zemljama regiona i postane „balkanski hit“?
Marko: Osim Bitef teatra i „Firchie Think Tank studija“, koproducenti predstave su Centar za kulturu Tivat i festival „Maszk“ iz Segedina. U Tivtu i Herceg Novom smo već igrali, a crnogorska turneja je u planu za oktobar. Krajem jula smo u Segedinu. Već nakon prvih igranja imamo pozive za Zagreb, Kopar, Banjaluku…
K!K: S obzirom na to da si bio kompozitor originalne muzike u predstavi, a da se ona bavi pitanjem nacije, koliko je savremena muzika (i muzička scena) kod nas uokvirena nacijom? Da li je to uokvirivanje ograničava?
Marko: Da bi ublažio nepodnošljiv osećaj da je život prolazan i besmislen, čovek gradi uopštavanja, pojmovne konstrukcije, kanone, čak i u oblastima gde to nije nužno za funkcionalan život (muzika, npr). Tako se oseća (lažno) sigurnije i udobnije. Nacija je samo jedna od izmišljotina za takvu namenu. Nastupi grupe Vrooom van teritorije Srbije često su uokvireni etiketama poput srpski electronic rock, što ne znači ama baš ništa.
K!K: Šta bi pitao sam sebe u vezi sa Jami distriktom?
Marko: Čemu vodi Jami distrikt?
_____
I zaista, čemu i kuda vodi Jami distrikt? Hoće li uspeti da sa leđa masa svrgne teret nacionalnog obeležja? I naposletku, je li to uopšte teret, ukoliko se ponosno i nenametljivo nosi? Sasvim je izvesno da jedna jedina predstava neće uticati na mišljenje čitavog naroda, ali može voditi začeću ideje. Ideje o minimalizovanju nacionalnog tereta. Ideje u kojoj u prvoj rečenici vaše biografije neće pisati da ste iz Srbije, Hrvatske ili BiH. Ideje po kojoj ćete vi biti prvenstveno vi, vašim imenom i prezimenom, vašim mislima i delima, vašim nadanjima i strahovanjima, pa tek onda vašom nacionalnošću.
Ipak, koliko god Jami distrikt bio ozbiljan u svojoj ideji i srži, u izvedbi je i zabavan. Zabavite se, zato, i provozajte rolerkosterom Jami parka u Firchie Think Tank studiju u Novom Sadu 13. i 14. maja, a od sledećeg meseca i u Bitef teatru u Beogradu.