Kao odgovor na jezivo stanje u psihijatrijskim ustanovama, na umetničkoj i zakonodavnoj sceni Italije javila se antipsihijatrija: pokret koji ih je uspešno ukinuo.
U duševnim bolnicama u Italiji je 1962. godine boravilo 91 237 pacijenata. Krajem dvadesetog veka nijedan Italijan više nije bio smešten u njima. Šta je dovelo do ovakve radikalne promene? Kuda su to otišle sve osobe sa dijagnozom mentalnog poremećaja? „Bekstvo iz ludnica“ počelo je u Trstu jednim konjem nebesko plave boje, a vest o tome pronela se na talasima muzike italijanskih kantautora.
Doktor Bazalja predvodi bekstvo iz ludnica
Kako je izgledala italijanska duševna bolnica (ital. manicomio) šezdesetih godina prošlog veka? Blindirana vrata, prozori sa rešetkama, elektrošok terapija, lobotomija; doktori u belim mantilima, a pacijenti u ludačkim košuljama. Prema viđenju antipsihijatara, protivnika tradicionalne psihijatrije, bila je to svojevrsna totalitarna institucija segregacije, samoće i otuđenja, poput zatvora ili, gore, koncentracionog logora. U takvim uslovima, tvrdili su antipsihijatri, nijedna terapija nije mogla biti zaista delotvorna. Pacijenti su tretirani kao stvari, a ne kao osobe. U duševnoj bolnici je bilo više izgleda da se čoveku stanje dodatno pogorša, nego što je bilo izgleda da ikada bude odatle otpušten i da se reintegriše u zajednicu.
Italijanski psihijatar Franko Bazalja (Franco Basaglia; 1924–1980) bio je jedan od onih koji su smatrali da osobi koja pati od duševnog poremećaja ne treba bolnički krevet u jednoj takvoj instituciji, već da joj treba sloboda. Verovao je da je od potrebe za psihijatrijskom dijagnozom važnija potreba da se bude shvaćen i prihvaćen, te da doktor nije taj koji leči pacijenta, već da pacijent treba da „leči” samog sebe i samostalno odlučuje o svojoj sudbini. „Ne postoje osobe koje su normalne i one koje to nisu”, govorio je, „već žene i muškarci sa svojim snagama i slabostima, a zadatak društva je da se postara za to da svako može da se oseća slobodno, niko usamljeno”.
Bazalja je bio osnivač pokreta demokratske psihijatrije, koji se zalagao za deinstitualizaciju: osobe sa mentalnim poremećajima treba „osloboditi“ iz duševnih bolnica i lečiti ih u zajednici i pomoću zajednice. U skladu sa shvatanjem da psihički problemi ne treba da budu samo pitanje nauke, 1973. godine Bazalja je pozvao grupu umetnika da dođu u tršćansku duševnu bolnicu, čiji je on tada bio upravnik. Zajedno sa pacijentima, umetnici – skulptor, režiser, fotograf i drugi – od drveta i papira su napravili skulpturu konja u prirodnoj veličini, obojili je u nebesko plavu boju i prozvali Marko Kavalo (Marco Cavallo; od ital. „cavallo“ – konj). Skulptura je prvi put bila izneta iz bolnice godina dana kasnije. Vrata su bila otključana, kapija koja razdvaja bolnicu od grada sklonjena, a više stotina pacijenata zajedno sa osobljem je prošetalo ulicama Trsta, vodeći sa sobom Marka na improvizovanoj prikolici. Tako je jedan konj nebesko plave boje postao maskota deinstitualizacije psihijatrije koja se u Italiji tih godina tek zahuktavala. U duševnim bolnicama u Italiji je 1977. boravilo 58 445 pacijenata, što je gotovo dva puta manje nego početkom šezdesetih.
Zakon 180
Sa stvaranja skulptura, Bazalja je prešao na stvaranje zakona. Godine 1978. italijanski parlament je izglasao Zakon 180 (Legge 180) o ukidanju bolnica za osobe sa psihičkim problemima i poremećajima, a o otvaranju ustanova u okviru sistema vanbolničke zaštite za praćenje i pružanje pomoći. Ovaj zakon zabranjuje nove prijeme u psihijatrijske bolnice, i na taj način se zalaže za njihovo postepeno pražnjenje; takođe, zabranjuje izgradnju novih psihijatrijskih bolnica i sličnih ustanova. Zadaci prevencije, brige i rehabilitacije su dodeljeni centrima za mentalno zdravlje u zajednici, koji bi bili otvarani širom države i gde bi timovi stručnjaka pružali pacijentima stalnu i dugoročnu brigu. Zakon predviđa obavezne tretmane samo pod izuzetnim okolnostima – prijemi u psihijatrijska odeljenja bolnica moraju da budu vremenski ograničeni i dozvoljeni samo ako su se intervencije u centrima pokazale neefikasnima ili ih je sam pacijent odbio.
Donošenje Zakona 180 je bilo okidač za čitavu jednu revoluciju u psihijatriji. U duševnim bolnicama u Italiji je 1994. godine boravilo 20 556 pacijenata, a već 1998. samo njih 2 935. Do kraja 2000. godine sve duševne bolnice su zvanično zatvorene. Utopija Franka Bazalje se konačno ostvarila.
Naravno, Zakon 180 (prozvan „zakonom ludaka“; ital. „la legge dei matti“) naišao je na brojne kritike: smernice za pravednu primenu odredbi u različitim regionima Italije nisu bile dovoljno jasne, šira javnost nije bila spremna da se suoči sa posledicama ovog zakona, za Bazaljin poduhvat nije bio predviđen dovoljan budžet. Ipak, Zakon 180 je uspeo da skrene pažnju svih građana Italije na užasno stanje u duševnim bolnicama i doveo je do toga da se one postepeno zatvore. Time što je prinudno lečenje praktično ukinuto, osobama sa mentalnim poremećajima je omogućeno da samostalno odlučuju o svojoj sudbini, a profesionalna nega pacijenata je postala sveobuhvatnija i humanija.
Sindrom italijanskih kancona
Još od samih početaka antipsihijatrijskog pokreta, italijanski kantautori su stvarali pesme koje su bivšim pacijentima duševnih bolnica pomagale u ostvarenju lične slobode u novim ulogama u zajednici.
Prelomnih 70-ih, Fabricio de Andre (Fabrizio de Andrè) u svoj peti studijski album uključio je pesmu „Ludak“ („Un matto“, 1971). Na početku nas poziva da pokušamo da se saživimo sa nekim ko je „sišao s uma“: „Probaj da držiš ceo jedan svet u svom srcu, a da ne uspevaš da to izraziš rečima“. Pesmu „Sa druge strane kapije“ („Dall’ altra parte del cancello“, 1973), koja se bavi pitanjem granice između „normalnosti“ i „ludila“, sarkastičnim tonom je otpevao Đorđo Gaber (Giorgio Gaber).
I decenijama posle pokreta „plavog konja“, tema antipsihijatrije je nastavila da inspiriše italijanske kantautore. Frančesko de Gregori (Francesco De Gregori) posvetio je pesmu „Ludaci“ („I matti“, 1987) onima čije krike niko ne čuje, onima koji nemaju čak ni „dozvolu za šetnju“. Roberto Vekjoni (Roberto Vecchioni) u pesmi „Tommy“ (1991) obradio je temu samoubistva bliske osobe. Muzičar Povia je u svoj album iz 2005. uvrstio pesmu „Moja sestra“ („Mia sorella“), koja prikazuje simptome kroz koje prolazi jedna bulimična devojka. Možda je od svih pesama skorijeg datuma najpoznatija „Pokloniću ti jednu ružu“ („Ti regalerò una rosa“), koju je 2007. otpevao Simone Kristiki (Simone Cristicchi) i time odneo pobedu na Festivalu Sanremo. Tekst pesme je zamišljen kao pismo koje u duševnoj bolnici sastavlja Antonio, osvrćući se na odbacivanje i nerazumevanje kroz koje je prolazio.
Kroz prizmu mentalnog poremećaja
Psihijatar F. H. Frankel je rekao da „društvo najlakše toleriše osobe sa duševnim poremećajima kada poriče da one postoje ili kada ih skriva“. A skulptura konja nebesko plave boje, koja je bila proizvod jedne likovne radionice u tršćanskoj ludnici koja je 80-ih zauvek zatvorena, i sve italijanske „kancone“ o osobama koje pate od mentalnih poremećaja, upravo skreću pažnju na ove često marginalizovane pripadnike društva.
Osobe sa duševnim poremećajima ne samo da se ignorišu, već su često i stigmatizovane. Opaženo odstupanje od „normalnosti“ dovodi se u vezu sa svim ostalim karakteristikama te osobe, odnosno, sve njene ostale karakteristike se posmatraju kroz prizmu njenog mentalnog poremećaja. Stigma izrazito negativno utiče na osobe prema kojima je usmerena. Zanemaruje se njihova individualnost: inteligencija, talenti, strasti i drugi kvaliteti ostaju skriveni; neopravdano se isključuju iz raznih društvenih aktivnosti. Sve ovo može da dovede do toga da osobi sa poremećajem opadne samopoštovanje, da na samu sebe gleda sa sramom i stidom te da počne da se oseća usamljeno i odbačeno.
U cilju razdvajanja stigme od duševnog poremećaja obično se koriste tri metode: širenje tačnih informacija o osobama sa dijagnozom duševnog poremećaja, lični kontakt s tim osobama i organizovanje protesta. I pored napora sa različitih strana, istraživanja su pokazala da se stigma u poslednjih pola veka nije smanjila! Posebno se dugo održava pogrešno uverenje da su duševni poremećaj i nasilničko ponašanje jako povezani – iako je naučno dokazano da je ta veza slaba, te da duševno poremećeni ne predstavljaju opasnost po fizički integritet ljudi oko sebe. Možda ostaje na muzičkoj umetnosti da ovo stanje promeni?
„Izvan zida“: 30 godina kasnije
U cilju skretanja pažnje na probleme mentalnog zdravlja, 2008. godine je od strane italijanske opštine Modena pokrenuta inicijativa „Izvan zida – jedna pesma na svakih trideset godina od Zakona Bazalja“ („Oltre il muro – Una canzone a trent’anni dalla Legge Basaglia“). Na konkurs za izbor trideset najboljih muzičkih pesama koje će obeležiti period 1978—2008. prijavilo se četrdeset pojedinaca i bendova, koji su mahom bili iz populacije mladih, ali i nekoliko tzv. „psihijatrijskih bendova“ (psychiatric bands), sastavljenih od korisnika psihijatrijskih usluga, koji muzičko izražavanje primenjuju i u terapiji. Pobednička pesma je bila „Zid“ („Il muro“; autori: Namastè i Sabrina Biondi Russo). U njoj je dat glas osobi koja oseća da joj je dostojanstvo oduzeto time što je zatočena u duševnoj bolnici. Jedino što je drži unutar njenih zidova zapravo su strah, nerazumevanje i ravnodušnost onih koji su „spolja“. Kada bi drugi prestali da je posmatraju samo kroz prizmu njenog poremećaja i prišli joj bez predrasuda, zid bi se srušio. Knjizi sa tekstovima najboljih trideset pesama omogućen je besplatan pristup preko ovog linka.
Jedan od zagovornika inicijative „Izvan zida“, psihijatar i kantautor Gaspare Palmjeri, zajedno sa psihoterapeutom i kantautorom Kristijanom Grasilijem, pokrenuo je projekat „Psicantria (Psicopatologia cantata)“, koji je zamišljen kao „prvi priručnik otpevane psihopatologije“ i u okviru koga rade na sastavljanju pesama o osobama koje pate od psihičkih poremećaja. Jedna od Palmjerijevih poznatijih pesama je „Moj brat” („Mio fratello“; sa kojom je ušao u finale festivala „Musicultura“ 2009. godine).
Organizatori inicijative „Izvan zida“ su kao medijum za prenošenje svoje poruke izabrali muziku jer veruju da je ona moćno sredstvo komunikacije, koje pozivanjem na osećanja i probuđivanjem entuzijazma može lako da prodre u svet različitih grupa – posebno mladih i onih koji su nedovoljno upućeni u problematiku mentalnog zdravlja. Pesma (kao višekanalni medijum čiji tekst može da se i čuje i pročita) dobar je način da se razbije zid od tišine i nezainteresovanosti koji postoji oko teme mentalnih poremećaja i da se ta tema poveže i sa nečim pozitivnim i kreativnim.
Još „kancona“ za čije su stvaranje sigurno bar delom zaslužni Bazalja, jedan plavi konj i Zakon 180, može se naći na ovom linku. Zaista, kako kaže Mišel Fuko, zar ne može „svačiji život da postane umetničko delo“?
Hm, pa nije mi sad jasno nekoliko stvari… Jedan cilj bio je da se pacijeti otpuste iz bolnica a kako novi pacijenti nisu primani logicno da su bolnice zatvarane, ali sta se zapravo desavalo sa svim tim ljudima? Mislim, pod kojim okvirima su pustani, koji su to bili kriterijumi za nekoga ko je do juce bio na elektrosokovima, a danas vracen da ga drustvo “rehabilituje”?
Nije mi mnogo ni jasno kako je to dustvo zapravo preuzelo na sebe tu vaznu odluku da brinu o dusevno poremecenim? Pisanje pesama je super ali cini mi se da samo to nije dovoljno… Uostlom, zar ne pise gore da na polju razbijanja predrasuda o dusevnom poremecenim osobama u poslednjih pedeset godina nije bilo napretka? zar to onda ne znaci da su ti ljudi vraceni u drustvo a da ono jos uvek nije spremno i sposobno da o njima brine? u tom slucaju, koliki je napredak zapravo napravljen?
mada, daleko od toga da su bolnice bile resenje.
Iako je to cest slucaj sa komentarima na tekstove po internetu, moj nije cinican, zaista me interesuje ako neko ima odgovor na moja pitanja 🙂 vrlo zanimljiv tekst! pozdrav!
Otpuštanje pacijenata iz duševnih bolnica nije se dešavalo od danas do sutra, npr. neke osobe su mogle provesti do kraja života vreme u njima zbog toga što centri za mentalno zdravlje nisu još bili sagrađeni, zato što su imali neki fizički invaliditet ili zato što su bile stare i nisu imale nikoga da se o njima stara; neke osobe su prebačene u psihijatrijska odeljenja “običnih” bolnica,…
Reintegracija osobe u društvo znači da će, kada ona dostigne stanje u kome može da funkcioniše “normalno” i kada se proceni da ne predstavlja pretnju po sebe i druge, biti uključena u redovne društvene aktivnosti – biće joj omogućeno da se ponovo zaposli, imaće krov nad glavom i podršku u vidu centara za mentalno zdravlje. Pretpostavlja se da će tako “sloboda biti lekovita”, a društvo, tj. osobe koje ga čine, biti jedan od stubova oslonca.
Zakon 180 je bio samo jedan u nizu zakona koji su potom doneti u Italiji. Naravno, uvek ima mesta za poboljšanje i ispravljanje prvobitnih propusta. I dalje se radi na tome da osobe sa mentalnim poremećajima dobiju što bolji tretman, da osoblje koje brine o njima bude još stručnije i zadovoljnije uslovima rada,… O samom procesu deinstitualizacije u Italiji nema puno istraživanja. Početkom ovog veka WHO je u pogledu zdravstvene nege Italiju rangirala veoma visoko; s druge strane, građani su nezadovoljni koordinacijom centara koji su zamenili duševne bolnice, dostupnošću nege i sl. Svakako da država mora još poraditi na obezbeđivanju podrške osobama sa mentalnim poremećajima i njihovim porodicama.
Širom sveta se sprovode antistigma programi, a to što se stigma ne smanjuje ne ukazuje na bespotrebnost tih programa. Nisu sva društva imala Bazalju, a i sa raznih strana do običnog čoveka dolaze pogrešne informacije koje ga ustaljuju u njegovim predrasudama.
Iako nijedan zakon nije “prepisao” muziku, verujemo da je ona lep i inspirativan izdanak ovog italijanskog pokreta. 🙂 Blagodatna za pojedinca, ako možda i nije efikasna na globalnom nivou.
Hvala na interesovanju za tekst!
Pozdrav