Mračni turizam (dark tourism) je danas vrlo razvijeni biznis. Mnogi putuju na mesta gde se odigralo nešto tragično (masakri, genocidi, ubistva) ili makar negde gde im je posebno neprijatno. Ako mislite da je posećivanje groblja čudno, možda vam odlazak na mesta kambodžanskog genocida ne izgleda kao zabavno, ali u tome uživa više ljudi nego što biste očekivali.

Muzeji sa ovakvim temama su već passe. Ljudi traže pravi horor. Stoga, ako već niste isplanirali odmor za ovu godinu, !Kokoška vam nudi koristan vodič koja mesta na svetu možete posetiti, a da se osetite baš neprijatno i skenjano.

Ostrvo lutaka (Meksiko)

Na ovom ostrvu možete uživati u prelepoj vegetaciji i mirnom okruženju, uglavnom jer su jedini stanovnici jebene lutke. Preuzeto sa Isla de las Muñecas

Južno od Meksiko Sitija nalazi se ostrvce na kome je živeo čovek po imenu Don Hulijan Santana Barera. Don Hulijan je pedesetih godina prošlog veka video devojčicu kako se davi u kanalu, ali je uspeo da spasi samo njenu lutku. U čast devojčici, lutku je okačio na obližnje drvo. No, posle nekog vremena, Don Hulijana je navodno počeo da proganja duh devojčice. Umesto da skloni lutku, baci je u vodu i beži glavom bez obzira, on je postupio kao prosečni lik iz horor filma i krenuo da kači na hiljade lutaka po ostrvu.

Ako do sad niste spalili sve svoje igračke iz detinjstva, možda je vreme. Preuzeto sa Isla de las Muñecas

Kada pogledate slike, biće vam sasvim jasno da ovo ostrvo ne treba da posećujete ako se plašite Čakija iz Dečije igre. Momenat kada se nađete u poludžungli, a oko vas visi na hiljade osakaćenih lutaka bi mogao da uplaši čak i ljubitelje Frbija (njih troje). Naravo, zašto bi viseće lutke bile lepe kada mogu da budu jezive, pokidane i obezglavljene?

Kao da cela priča nije dovoljno jeziva, neko se našao pametan i proširio da duh devojčice (koja možda čak nije ni postojala) i dalje opseda ostrvo. Još jedna priča koja će vas uveriti da treba da posetite ovo mesto je ona koja tvrdi da prazne oči lutaka prate posetioce. I pored svega, Ostrvo lutaka je danas vrlo popularna turistička destinacija. Iako možda ovo nije mesto koje biste preporučili nekome za odmor, posetiti ga je dobra taktika da ubedite dete da Barbika nije ono što želi za Novu Godinu.

Kako je Don Huanu palo na pamet da bi nešto ovakvo smirilo duhove? Preuzeto sa Isla de las Muñecas

Aokigahara, šuma samoubica (Japan)

Sledeći put odaberite neko manje prelepo mesto da se ubijete. Preuzeto sa Sunsurfer

Aokigahara nije poznata po svojoj prelepoj prirodi ili zavidnoj lokaciji u podnožju planine Fudži. Ova šuma ima da ponudi nešto mnogo bolje od toga – nakon Golden gejt mosta, ona je jedna od najpopularnijih destinacija za samoubistvo.

Uprkos brojnim znakovima na japanskom i engleskom koji govore o dragocenosti života i pozivaju ljude da razmisle o svojim postupcima, godišnje čak i do 100 ljudi ovde okonča život, uglavnom vešanjem ili predoziranjem. Volonteri i službe za održavanje parkova često obilaze šumu da pokupe ostatke ljudi i njihovih stvari. Ali, čak i uz trud službi, nije čudno da naletite na cipelu ili kosti dok džogirate nakon jutarnje kafe.

Zašto biste ovde džogirali nakon jutarnje kafe? Molim vas, nemojte ovde džogirati nakon jutarnje kafe. Preuzeto sa Wackulus

Priča se da je šuma postala popularna nakon što je Seićo Macumono odlučio da dva lika iz njegovog romana baš tu počine samoubistvo. No, ona je i ranije bila povezana sa smrću jer po legendi u njoj žive Yurei, duhovi smrti koji noću vrište (Naravno da ima duhova! Zar ste mislili da ćemo ispričati priču o smrti bez duhova?) .

Delovi šume su zatvoreni jer je lako izgubiti se ako ne pratite osnovne puteve. Posetioci kažu da igla kompasa ovde ne radi kako treba. Sve je povezano sa idejom da šuma odiše nekom mističnom snagom koja tera depresivne ljude da u nju zalutaju; težnja koju su navodno osetili čak i iskusni planinari. Ako mislite da možete da se izborite sa ovim mističnim porivima, Aokigahara ima prelepu prirodu tokom cele godine, tako da je svakako lepa za šetnju (obezbeđenim putevima, i ne kasno uveče, molimo vas!)

U slučaju da želite da se uverite u morbidnost ove šume, kliknite ovde za više slika, ali vas upozoravamo da to radite na sopstvenu odgovornost jer sadržaj može biti uznemirujuć!

Ojmjakon (Rusija)

Neko će imati problem da uključi auto pri odlasku na posao danas… Preuzeto sa Vive Feliz

Mada ne preterano morbidan, Ojmjakon je svakako mesto za mazohiste ili one koji preziru leto. Reč je o gradu u dubokom Sibiru koje je jedno od najhladnijih naseljenih mesta na planeti Zemlji. Nakon Antarktika, ovde je 1933. zabeležena najniža temperatura u istoriji: −67.7 °C. Razmislite o tome kada se budete žalili sledeći put da vam je hladno na -5°C.

Ne može se poreći da na slikama (i iskuljučivo na slikama) ovo mesto ima izvesnu lepotu – zaleđeni automobili, bele gomilice koje predstavljaju kuće i izuzetno mali procenat ljudi u debelim bundama! Prosto dobijete utisak da je koji trenutak ranije kroz mesto prošla Elsa iz Zaleđenog kraljevstva.

Mada ovaj lik ne izgleda kao da će u bliskoj budućnosti zapevati Let it Go. Preuzeto sa friki.net

Čak iako niste ljubitelj leta, Ojmjakon vam ne obezbeđuje beg od toplote jer u julu temperatura može da skoči i do 30°C. Ako ne možete da podnesete toplo vreme, a opet niste ljubitelj tolike hladnoće, možda da Ojmjakon prosto sklonite sa svoje putničke liste.

Černobilj i Pripjat (Ukrajina)

Većina stvari je bezbedna u Černobilju. Ali ne i ovo. Ovome se ne približavajte. Preuzeto sa Nautil

Černobilj, nažalost, ne treba obilato predstavljati – nakon nuklearne katastrofe 1986. ovo mesto je postalo internacionalno poznato po troglavim ribama. No, turističke ture po Černobilju i nisu neka novost jer su posete dozvoljene već izvesno vreme. Čak je i Džeremi Klarkson iz Top Gear-a vozio kroz Černobilj, a on ne bi uradio ništa opasn— Okej, precrtajte to, ovo vam možda i ne uliva poverenje.

Bitno je da su posete dozvoljene i bezbedne jer je nivo radijacije  u otvorenim zonama manji nego kada se vozite avionom.

Možda samo da prestanete da se vozite avionom?

Prekidamo zabavni program da bismo grupno rekli “Awwww”. Slika iz klipa Inside Chernobyl.

U turističkim turama obilaze se černobiljske elektrane i Pripjat, susedni grad. Pripjat je danas grad duhova (ovaj put makar nema priča o duhovima!) i vegetacija ga je uzela pod svoje. Prava opasnost stoga leži u komarcima koji su, po svedočenjima posetioca, veličine helikoptera. Naravno, i dalje postoje radioaktivna mesta, te ako vidite znak za opasnost, ne budite moroni i ne ulazite! Ali, ako pratite putokaze i vodiče, ovakva tura može biti interesantna porodična zabava koja nas podseća na najlepše momente ljudske tragedije i na punu lepotu socijalističkih režima!

Kao da zabavni parkovi u pogonu nisu dovoljno jezivi sami po sebi. Preuzeto sa Jammer

Od 2012. više nije dozvoljeno ulaziti u zgrade u Pripjatu, te nećete imati priliku da vidite napola skuvani ručak ostavljen na šporetu jer je domaćica morata da juri da spasi živu glavu. Ali, obećavamo vam pregršt morbidnosti poput ovog napuštenog zabavnog parka.

Grad mrtvih (Egipat)

Neočekivani zaplet: ljudi zapravo žive u gradu mrtvih.

Grad mrtvih je groblje u Kairu na kome ljudi žive već oko 40 godina. Kada kažemo “ljudi” ne mislimo na nekoliko usamljenika koji vole da noću plaše slučajne prolaznike, već mislimo na oko pola miliona ljudi.

Inovativni način upotrebe grobova! Fotografija: Tamara Abdul Hadi

Kako je populacija Kaira u XX veku rasla, mesta za život je bilo sve manje i određeni broj ljudi se snalažljivo preselio na ovo groblje. Nakon zemljotresa 1992, još ljudi je bilo prinuđeno da utočište nađe među mrtvima i tu su ostali do danas. Groblje nije baš luksuzni kvart i život ovdašnjih stanovnika se više svodi na preživljavanje. Mada ima onih koji su se ovde preselili jer žele da budu blizu svojih preminulih, stanovništvo Grada mrtvih uglavnom čini najsiromašniji sloj Kaira koji ne može da priušti da živi negde drugde. Ova opcija je svakako bolja nego ostati na ulici.

Važno je snaći se. Fotografija: Tamara Abdul Hadi.

Ne misle svi da je život ovde tako loš. Jedan od stanovnika je izjavio: “Život s mrtvima je dobar za stare ljude. Oni ne pričaju i veoma su mirni.” Svakako ne morate da se brinete da će decu zgaziti kola dok se igraju ispred kuće.

No, budimo realni – koliko god uzbudljivo bilo posetiti nešto što se pompezno zove Grad mrtvih, zašto biste tačno uživali u tome da gledate siromašne ljude koji nemaju gde drugde da se smeste?

Goli otok (Hrvatska)

Prijatno mesto za život, 10/10 bismo preporučili. Preuzeto sa Peščanika.

I naš region ima šta da ponudi! Još jedan prelepi spomenik komunizmu je dobro poznati Goli otok. Ako niste pazili na časovima istorije (ili ako vam o tome nisu predavali jer svi znamo da je istorija samo skup proizvoljnih priča koje se menjaju svakih nekoliko godina s obzirom na trenutno vladajuće stanje), Goli otok je bio zatvor na koji su slati počinioci velikih, gnusnih zlodela (protivili se socijalizmu i Titu).

Ni malo iznenađujuće je to da je Goli otok potpuno go – ovde nema vegetacije i na slikama ostrvo izgleda kao plutajuća gomila kamenja. Svakako nije nešto gde biste želeli da se zadesite kao zarobljenik.

Da, vidimo tu negde dva žbunića. Jadne, gladne ovce. Preuzeto sa 24h portal.

“Hrvatski Alkatraz” je danas napušten i njegova sudbina nije određena – neki žele da ga pretvore u tematski memorijalni park, dok bi drugi da ga potpuno unište. Za sada, ono samo bivstvuje napušteno u sred mora, s izuzetkom turista, ribara i pastira koji dovode ovce na ispašu*.

*Ove informacije su nađene na internetu i !Kokoška je u podjednakoj dilemi kako, dođavola, ovce pasu kamenje? Možda imaju jako dobar želudac?

Mijake-džima (Japan)

Ovo je već treće ostrvo u ovom vodiču, što nas vodi do zaključka da su ostrva posebno jeziva – sa njih ne možete tako lako pobeći. Takođe, ovo je drugo mesto iz ovog vodiča koje se nalazi u Japanu, čime zaključujemo da je Japan prosto posebno jeziv.

“Totalno ne izgleda preteće. Hajmo natrag na ostrvo.”. Preuzeto sa The Volcanological Society of Japan

Ako posećujete Mijake-džima, jedno od Izu ostrva južno od Tokija, ne zaboravite da ponesete osnovne stvari za put: četkicu za zube, kremu za sunčanje i – gas masku. Na ovom ostrvu se desilo nekoliko erupcija vulkana. Mada su 2000. izvršene masovne evakuacije, stanovništvo Mijake-džima je odlučilo da bude hrabro (i ludo), te se “normalno” vratilo kućama 2005. godine. Njihov život je sasvim prosečan, sem što sve vreme moraju da imaju gas maske pri ruci, što znači da su svi koji se tamo nalaze u potencijalnoj opasnosti od trovanja otrovnim gasovima. Sitnica!

Ionako niste želeli da spavate večeras, zar ne? Preuzeto sa All that is interesting

Iako je ljudima-polusamoubicama dozvoljeno da ovde žive, turizam je obustavljen. Šalimo se, naravno da nije! Danas mnogi turisti dolaze ovde zarad pecanja, ronjenja, gledanja ptica i želje da se i sami susretnu sa jezivim detetom iz serije Doktor Hu koje će ih, noseći gas masku, upitati “Jesi li ti moja mama?”

Veliki pacifički tepih od smeća (Ubrzo u vašem komšiluku)

Zgodna strana posete tepiha od smeća je to što ih ima pet i konstantno rastu, što ih čini relativno lakim za nalaženje! Loša strana tepiha od smeća je što jebeno postoje.

Ko je za kupanje? Preuzeto sa Mr. Kate

U pitanju nije ostrvo smeća sagrađeno od flaša, već je  pokrivač u okeanu sačinjen od miliona plastičnih čestica. Ovo predstavlja izuzetnu pretnju okeanskom životinjskom svetu i pticama jer oni lako mogu da pojedu plastiku misleći da je u pitanju besplatni švedski sto. Veličina tepiha od smeća nije utvrđena, ali se navodi da je dva puta veći od Teksasa i da iznosi oko 3,5 tone. Kao što možda znate, Teksas je veliki.

Niko nema nameru da se ovime pozabavi jer bi otklanjanje tepiha koštalo nekoliko miliona dolara, a svi znamo da postoje mnogo bitnije stvari na koje bogati treba da potroše svoj novac.

Za razliku od ostalih predloga u ovom vodiču, na pacifičkom tepihu od smeća nije razvijen turizam (Još uvek. Dajte im malo vremena.) Iako on možda nije toliko popularan kao ostale destinacije u ovom vodiču, svakako je podjednako jeziv i preteći.