Aspekti crnačkog života, preuzeto sa NYPL

Umetnost Harlemske renesanse, nastala dinamičnih dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka tokom kojih je afroamerička umetnost eksplodirala na ulicama Njujorka, inspirativna je i sto godina kasnije kao dokaz o nesalomivosti afroameričkog duha. Aron Daglas (Aaron Douglas), izuzetno aktivni slikar i ilustrator iz ovog perioda, postiže znatno više od toga. On nije bio samo prvi značajni afroamerički modernista, već modernista koji je postao potpuno ravnopravan sa svojim savremenicima širom Amerike i Evrope (a koji je pritom bio crn).

Postanje, preuzeto sa arttattler

Dvadesetih godina prošlog veka Afroamerikanci se masovno sele iz ruralnih južnih krajeva u industrijske severne gradove SAD. U novoj sredini stasavaju prve generacije crnih umetnika, intelektualaca i političkih aktivista, a njujorški Harlem bio je centar ove frenetične aktivnosti. Umetnost Harlemske renesanse obeležena je neobičnim dualizmom: crni stvaraoci želeli su ujedno da pokažu da mogu da pariraju svojim belim kolegama i učiteljima, ali i da stvaraju nezavisnu umetnost koja bi bila autentično crna.

Stvaralaštvo Arona Daglasa može se proučavati podjednako hronološki i tematski jer je njegova umetnost bila vidno inspirisana životnim iskustvima i svaka nova faza u biografiji ovog umetnika predstavljala je i novu fazu u njegovom delu. Najranije poznat Daglasov rad je ilustracija Suncokret iz 1917. godine. Iako nije posebno impresivna, njene tamne i vibrantne boje predskazuju buduće radove na kojima će ove karakteristike predstavljati duh Afrike ili bar Afrike kako su je zamišljali beli umetnici – sa živim, jarkim bojama, snažnim kontrastima, netaktnutu civilizacijom.

Časopis Opportunity, preuzeto sa Obieg

Nakon studija Daglas dobija posao u srednjoj školi za crnu decu u Kanzasu, ali ga ovaj rad ostavlja nezadovoljnim i on odlazi u Harlem, gde nezavisno afro-američko izdavaštvo već buja i gde Vilijam Edvard Bergart „WEB“ Du Boa već radi na opisivanju „Novog crnca“. U eseju pod ovim imenom Du Boa opisuje novi duh afroameričke zajednice oblikovane iskustvom Prvog svetskog rata. U novom veku, nakon što su kao potpuno jednaki delili rovove sa belim građanima, crnci bi trebalo da zastupaju svoja prava sa punim samopouzdanjem, da afirmišu svoje osobenosti i budu ponosni na afričko nasleđe i  estetiku.

U Harlemu Daglas počinje da radi ilustracije za časopis Opportunity namerno tražeći da sarađuje samo sa drugim afro-američkim autorima, a njegove grafike iz ovog perioda zbog svog stila mogu se nazvati afro-kubističkim. One su bile inspirisane romantizovanim viđenjem Afrike i novim muzičkim pravcem koji se mogao čuti sa svakog njujorškog ćoška – bluzom.

U isto vreme ovaj umetnik učestvuje u pokretanju časopisa simptomatičnog naziva FIRE!!, u kom su ilustracije očigledno bile zasnovane na egipatskoj umetnosti. U ovo doba Egipat je imao veliki značaj u mašti crnih intelektualaca zbog teze da su crnci naslednici velikih afričkih civilizacija. Ovo je, naravno, bio odgovor na rasistički stav da Afro-Amerikanci neće uspeti da stvore značajnu kulturu nakon što im je u slobodi pružena prilika za to. Mešavina crnih i crvenih boja nekada liči na natpise na piramidama, a nekad na vizije crnačkih baptističkih sveštenika koji propovedaju u transu. Časopis je imao samo jedno izdanje i naišao je na kritiku u harlemskoj zajednici jer sadržaj nije smatran dovoljno sofisticiranim, iako se bavio vrlo pipavim temama za taj period, a naglasak na muškoj formi je osuđen kao dekadentan (čitaj: homoseksualan). Bela kritika, pak, uopšte ne primećuje FIRE!!.

Korice časopisa Fire!!, preuzeto sa Humanities Texas

Ipak, Afrika iz Daglasovih radova nije ona koja zaista postoji u tom trenutku. Idealizovana vizija Afrike kao mesta nesputane životnosti, energije i duha, na neki način je odgovor na fascinaciju evropskih modernista afričkom umetnošću. Dok Pikaso koristi afričku „primitivnu“ umetnost za napajanje sopstvene kreativnosti, Daglas je slavi kao izvorište svog stvaralaštva, ali i kao potencijalno rešenje za afro-američko pitanje kod kuće.

Detalj murala Aspekti crnačkog života, preuzeto sa Humanities Texas

Nakon izvesnih uspeha u Njujorku Daglasa pozivaju da muralima oslika zidove crnačkog koledža u Nešvilu. Četiri dela murala predstavljaju Aspekte crnačkog života, počevši od ropstva, preko „rekonstrukcije“ – migracije u gradove na severu, a završno sa velikom depresijom. Postojao je plan da se oslika i peti deo koji bi predstavio zajedničku borbu belih i crnih radnika (Daglas je u ovom periodu već uveliko socijalista), ali koledž nije imao razumevanja za ovaj predlog. Beli posetioci u početku nisu verovali da je murale takvog kvaliteta mogao oslikati crnac, pa je fakultet postavio plaketu koja to dokazuje. Zapravo, Daglas je tokom života uradio više dela slične tematike i stila.

Apstrakcija, koja ljudske figure na ovim delima svodi na forme poput senki za koje jedino nesporno jasno da su crne, tipična je za art deco. Ovaj stil dizajna, nastao u Francuskoj nakon Prvog svetskog rata, bio je inspirisan savremenim tehnologijama i ubrzanom industrijalizacijom koje su obeležile taj period. Iako su teme iz afroaameričke prošlosti, Daglas je izrazito savremen: osvetljenje na muralima podseća na filmsko, a u pozadini se vide dimnjaci i neboderi. Takođe, često menjanje fokusa i perspektive izrazito je moderna tehnika, posebno popularizovana u Evropi nakon Prvog svetskog rata kao simbol „rascepkanosti“ izgubljene generacije.

Filozofija – deo serijala Symbolic Negro History, preuzeto sa virginia.edu

Aron Daglas 1940. dobija profesuru na Flint univerzitetu, gde njegov rad postaje manje provokativan i svedeniji, a ova poslednja faza njegovog života poklapa se sa usporavanjem i konačnim gašenjem Harlemske renesanse. Velika ekonomska kriza, Drugi svetski rat i suzbijanje levih ideja u SAD-u skrenuli su pažnju sa afro-američkih pitanja. Naravno, ona će se ponovo vratiti u fokus tokom 60-ih godina pod vođstvom Malkolma X-a i Martina Lutera Kinga. U ovom periodu Daglas odlazi u Senegal, Ganu i Nigeriju, a tokom puta naglašeno pokušava da upozna i opiše potpuno drugačiju Afriku od one sa njegovih radova. Lučki gradovi (Dakar, Lagos, Akra) koje slika su urbani, multikulturalni, ispunjeni smogom, saobraćajem i turistima. Ova poslednja faza je na neki način razlaz sa mladalačkim iluzijama Harlemske renesanse, ali nije ni izbliza bila toliko popularna kao rani radovi, pa Daglas povremeno slika po narudžbini i klasične portrete imućnijih Afroamerikanaca.

Neobična i snažna umetnost Arona Daglasa intenzivno se urezala u afroameričku svest preko generacija crnih umetnika, pa sve do uticaja na dizajn i marketing gde sve velike ideje odu da se recikliraju. Ovakav uspeh je postigao pre svega zbog svog nespornog talenta, ali istovremeno i zato što je oslikao poziciju crnačke umetnosti. Naime, ona je morala u isto vreme biti moderna, sposobna da privuče pažnju i zaseni, ali i uvek svesna prošlosti ropstva koja je oblikuje.