Pravda za Asistentkinju

U svom najnovijem filmu, Asistentkinja, rediteljka i scenaristkinja Kiti Grin daje zastrašujuć uvid u okolnosti koje dovode do toga da holivudski seksualni predatori godinama prolaze nekažnjeno. Dok kritika ovom ostvarenju daje najviše ocene, publika ga uglavnom opisuje kao dosadan i nedovršen film, navodeći nas da se pitamo jesmo li oguglali na priče o zlostavljanju u filmskoj industriji?

U martu 2020, skoro tri godine nakon što su u javnost izašle prve optužbe protiv Harvija Vajnstina za seksualno uznemiravanje i zlostavljanje, ovaj bivši filmski producent osuđen je na 23 godine zatvora za, najverovatnije, samo neke od zločina koje je počinio. Nakon što su Njujork Tajms i Njujorker u oktobru 2017. objavili priče o desetinama žena koje su tokom 30 godina bezuspešno prijavljivale zlostavljanje koje su trpele od Vajnstina, mnoge druge njegove i žrtve drugih holivudskih predatora smogle su hrabrost da javno progovore o svom iskustvu iz čega se razvio #MeToo pokret. Dve i po godine kasnije, prijave novih slučajeva seksualnog zlostavljanja u filmskoj industriji, kako žena, tako i muškaraca, maltene su svakodnevne, a čini se da svaka nova objava izaziva gotovo istovetne reakcije javnosti – najvećim delom optuženi smesta bivaju razapeti na društvenim mrežama, ali još uvek je i onih koji se pitaju zašto žrtve progovaraju „tek sad“, više meseci ili godina nakon zlostavljanja. Međutim, ubrzo je postalo jasno da ovi seksualni zločini skoro nikada nisu bili tajni, pa pravo pitanje nije zašto žrtve ćute (na koje je, uostalom, toliko puta odgovoreno), već zašto ne progovaraju brojni svedoci.

Izvor: indiewire.com

Kiti Grin, rediteljka i scenaristkinja filma Asistentkinja, u svom dugometražnom igranom prvencu daje barem deo odgovora na ovo pitanje, fokusirajući se na posledice hijerarhije moći u okviru neimenovane producentske kompanije koja bi trebalo da odražava situaciju u Holivudu, a verovatno i filmskoj industriji uopšte. Kroz jedan radni dan u životu asistentkinje Džejn ovaj film daje poražavajuć uvid u to kako holivudski seksualni predatori opstaju na svojim visokim pozicijama. Nakon premijere na filmskom festivalu Telluride u avgustu 2019, Asistentkinja je prikazana i na Sandensu početkom 2020, a bioskopski život ovog filma nažalost je prekinut pandemijom i nastavljen tek krajem leta kada nam je stigao i u komšiluk – na festivale u Motovunu i Sarajevu. Najnovije ostvarenje Kiti Grin stoga još nije došlo do velikog broja gledalaca, ali i pored toga je uočljiv veliki raskorak u ocenama filma od strane kritike i publike. Iako se mnogi slažu da Džulija Garner briljira u glavnoj ulozi, reakcije publike na Asistentkinju mahom su negativne, opisujući film prvenstveno kao „dosadan“ i „bez radnje“. Tako je jedan važan i pametan film nepravedno zapostavljen zbog svoje suptilnosti ostavljajući nas da se pitamo da li je senzacionalizam neophodan kako bi se kod gledalaca razvila empatija prema žrtvama (ne samo seksualnih zločina) raznih Harvija Vajnstina ovog sveta.

Ocene na sajtu rottentomatoes.com vrlo jasno odražavaju raskorak mišljenja kritike i publike o Asistentkinji.

Pored loše ocene publike na sajtu Rotten Tomatoes, i popularni IMDb prepun je negativnih prikaza filma od strane korisnika ovog sajta koji one koji još nisu pogledali Asistentkinju žele da odvrate od takvog „gubljenja vremena“. Među ovim oštrim osudama filma, jedan od glavnih argumenata je kako je on suviše dosadan jer „nije zanimljivo gledati nečiji ceo radni dan“ – a Džejnin radni dan počinje pre zore i završava se kasno u noć. Dok posmatramo protagonistkinju kako obavlja vrlo širok spektar svojih dužnosti – od kuvanja kafe i čišćenja šefove kancelarije do zakazivanja vožnji i organizovanja dobrodošlice novoj koleginici – svakako pred nama nisu najzabavnije, a naizgled ni naročito dinamične scene, ali u njihovim detaljima leži jeziva priča koju Kiti Grin želi da ispriča i na koju je teško ostati ravnodušan uz pažljivo gledanje. Nalik horor filmovima u kojima je čudovište prisutno samo u senkama i umu gledaoca, tokom 90 minuta trajanja Asistentkinje, glavni zlikovac neimenovan je i prisutan samo svojim glasom. O njemu saznajemo kroz telefonske pozive njegove frustrirane supruge, usputne komentare saradnika o kauču u njegovoj kancelariji na kom nije preporučljivo sedeti i, pre svega, zadatke koje Džejn obavlja za njega – poput nabavljanja leka za impotenciju. Ovaj film ne dozvoljava pasivno gledanje i prosto iščekivanje „da se nešto desi“, ali svaka scena doprinosi razumevanju složenog skupa okolnosti koji omogućava sistemsko zlostavljanje i iskorišćavanje filmskih radnica i radnika koji imaju ambicije da postignu uspeh u ovoj industriji. Asistentkinja nije napeta, optimistična priča o hrabroj pojedinki koja se izborila sa svojim mučiocem. Umesto toga, Kiti Grin nas podseća da postoji mnogo žrtava čije priče još nismo čuli, potcrtavajući da se odgovornost ne sme svaliti na njih, a svakodnevno maltretiranje kojem su podvrgnute svakako nije uzbudljivo, pa tako ni ovaj film nema potrebe da bude.

Čišćenje ozloglašenog kauča. Izvor: screenshot iz filma

Budući da se nalazi na jednoj od najnižih pozicija u okviru kompanije u kojoj radi, a uz to je i tek nedavno diplomirala – kao da su to validni razlozi za izrabljivanje – Džejn na posao dolazi pre svih, a odlazi kada dobije dozvolu. Uslov da zadrži svoj posao je da trpi svakodnevno ponižavanje u vidu obaveznih ulagivačkih e-mail izvinjenja šefu za sve u vezi sa njenim ponašanjem što mu nije po volji. Naučena, kao i mnogi ljudi njenih godina danas, da ne postoji tako nešto kao što je previše prekovremenog rada, ona se u potpunosti posvećuje svom poslu jer to vidi kao jedini način da napreduje. Džejn zato biva neprijatno iznenađena kada u kompaniju dođe nova asistentkinja – mlada i njenom šefu fizički privlačna žena. Ona prema Džejninom mišljenju nije nimalo kvalifikovana za rad u produkcijskoj kompaniji, stoga ne čudi da je reakcija glavne protagonistkinje na ovaj razvoj događaja negativna na više načina. Kiti Grin ovde daje dodatnu dimenziju filmu i Džejninom liku jer pored njene zabrinutosti za pridošlicu koja očigledno posao nije dobila zbog svoje stručnosti, ona oseća i ljubomoru. Možda i najupečatljiviji aspekt glume Džulije Garner je upravo ovaj trenutak kada uspeva da izrazi složenost Džejninih emocija koje je motivišu da se pobuni protiv zlostavljanja svoje nove koleginice. Čini se da je na prvom mestu dobrobit ove mlade žene, ali takođe je jasno da je toliko puta do tada čistila već pomenuti kauč u šefovoj kancelariji, a glas po svemu sudeći odlučila da digne tek kada je osetila pretnju i po svoje radno mesto. Ovo nikako nije poziv na osudu glavne junakinje, ali doprinosi razumevanju jednog od načina na koji ljudi poput Harvija Vajnstina uspevaju da održe svoju moć.

Izvor: lunapalace.com.au

Ono što se mnogima čini kao nagli kraj koji film ostavlja nedovršenim, Asistentkinji zapravo dodatno daje na relevantnosti – nema obrta i velike pobede, kao krajnje podsećanje na to da zlostavljanja u filmskoj industriji nisu izolovani slučajevi već sistemski problem koji neće rešiti jedna mlada žena tek uvučena u vrtlog ovog posla. Kiti Grin ne umanjuje hrabrost potrebnu da se ustane protiv nasilnika, ali podseća na to da je on uvek okružen pasivnim posmatračima koji svojim opravdanim ili neopravdanim odsustvom delanja postaju njegovi saučesnici – umesto slavljenja kazne svakog pojedinca, ona poziva na korenitu promenu sistema u kom je postojanje zlostavljača neminovno.  

Nalovna ilustracija: Manuel Baudisch

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *