Okrutne vladarke II

Ponovo se nameće pitanje: „Ko bolje vlada istorijom?”

Pošto je njenu žeđ za krvožednim i bizarnim teško ugasiti, !Kokoška je nastavila da kljuca po manje popularnim stranicama istorijskih atlasa i probrala za vas novu skupinu gospođa, koje će kod vas izazvati bujicu pomešanih osećanja: jezu, gađenje, zainteresovanost i divljenje.

Sigrid Gorda (976 – 1014): kraljica zbog koje se gorelo

Nastavak sage o vladarkama koje pozivaju na zgrožavanje, koliko i na naklon počinjemo onom koja je frazi „voleti sebe“ udarila čvrste temelje pre skoro jedanaest vekova. Kada ste potomak Skoglara Tostea I (kralja Poljske) i Dubravke od Bohemije (današnje Češke), prekomerno samoljublje je oprošteno. Sigrid Storråda rođena je sredinom X veka na teritoriji današnje Poljske, Češke ili Danske (izvori nisu sasvim pouzdani). Iako se detalji njenog života provlače između mita i istorije, činjenica da je bila supruga Erika Pobednika (kralja Švedske) je potvrđena. Plemenito poreklo i skladan brak sa čuvenim švedskim osvajačem činili su se kao plodno tle za idiličan život jedne kraljice. Međutim, kada je Pobednik iznenada izgubio životnu bitku, Sigrid je ostala udovica sa tridesetak godina, sinom Olafom, kraljevstvom Švedske na svojim plećima, i najezdom loših bračnih ponuda. Prelepa i imućna Sigrid predstavljala je sjajan plen za udvarače, koji su, osim moćne kraljice, želeli i švedsko kraljevstvo u svojim rukama. Pristojan način odbijanja nije zaustavio nasrtljivce, pa je Sigrid, kraljica kakva je bila, odlučila da ih se reši na vikinški način. Jednom prilikom, pozvala je Visavalda, ruskog princa i Haralda (koji joj je, po svemu sudeći, bio polubrat) na gozbu. Usred najvećeg slavlja, zaključala je sve goste i zapalila ih. Ukoliko je neko uspeo da pobegne, dočekala ga je kraljica lično – mačem. Nakon vatrene gozbe, Sigrid Storråda postala je Sigrid Gorda.

Stav koji treba zauzeti ako biste da vas zovu gordom.

Nažalost, za neke čak ni ovo plamteće upozorenje nije bilo dovoljno. Norveški kralj Olaf Trigvason smatrao je da su mlake šale, pozlaćeni prsten i komplimenti dovoljni da pokore kraljicu Švedske (po izvorima, Olaf je gordo naredio Sigrid da, ukoliko želi da se uda za njega, mora prihvatiti hrišćanstvo). Odana svojim paganskim korenima, Sigrid nije prihvatila ni Olafa ni novu veru. Kao neko ko očigledno ne ume da prihvati odbijanje, Olaf je počastio kraljicu uvredama („Zašto bih uopšte želeo tako staru i hirovitu ženu?“) i rukavicom u lice. „Ovo će jednog dana biti tvoja smrt“, odgovorila je Sigrid i održala obećanje. Nekoliko godina kasnije udala se za danskog kralja Svena I Rašljobradog, a kao svadbeni poklon zatražila je Olafovu glavu na kolcu. Sven je vrlo rado želeo da joj udovoljni, budući da su Danska i Norveška već bile u sukobu. Kako bi svojoj supruzi obezbedio poklon, ujednio je dansku i švedsku flotu i započeo bitku poznatu kao Bitka kod Skolda, u kojoj je Olaf dočekao sudbinu koju mu je Sigrid obećala. Nažalost, brak Sigrid i Svena nije imao bajkovit kraj, pa ga je kraljica napustila. Detalji njegog potonjeg života nisu poznati (zna se da je jedno vreme živela na dvoru svog brata Boleslava u Poljskoj, a da je poslednje godine provela u Engleskoj na dvoru sina Kanuta). Bilo da je samo lik nordijske mitologije ili stvarna ličnost, Sigrid Gorda je zaslužila svoje mesto u istoriji.

Tomirida (6. v.p.n.e.) – ona za kojom su se kotrljale glave

Koliko jaka može biti majčinska ljubav, a njen gnev poguban, pokazala je Tomirida, kraljica plemena Masageti ili Masagetejci. Da bismo bolje upoznali njihovu vladarku, red je da naučimo običaje ovog iranskog nomadskog plemena, koje je živelo istočno od Kaspijskog jezera:

1. Masageti su poštovali princip poliandrije: žene su mogle imati više muževa, dok su muškarci mogli imati samo jednu ženu. Pomalo šokantan koncept za današnje vreme veličao je žene i činjenicu da su one te koje donose ljude na svet i koje igraju ključnu socijalnu ulogu;

2. Ukoliko bi čovek doživeo lepu starost, bio bi žrtvovan bogovima. Njegovi ostaci ne bi bili pokopani, već skuvani i isporučeni kao obrok sunarodnicima. Naravno, ovo pravilo važilo je samo za one koje nije savladala kakva bolest ili anomalija, u tom slučaju, pokojnik bi imao dosadnu, tradicionalnu sahranu kakvu praktikujemo i danas;

Tomirida je bila kraljica dostojna surovosti i tradicije Masageta, što je pokazala prilikom najezde Persijanaca oko 530. godine p.n.e. Kir Veliki, njihov vođa, pokorio je veliki deo tada poznatog sveta, a Masageti su predstavljali simpatičan dodatak njegovom starter pack-u. Najpre je pokušao da ih osvoji proverenom taktikom: zaprosio je Tomiridu. Sasvim očekivano, odbila je njegovu monogamnu ponudu, što je Kira nateralo da primeni ofanzivniji pristup. Naredio je da se preko reke Amu Darja sagradi most i izvrši opsada tadašnjeg naselja Masageta (manje teritorije severno od reke Amu Darja, na granici današnjeg Avganistana i Uzbekistana). Ovoga puta Tomirida je imala oštriji odgovor: da se bore na njenoj ili njegovoj strani reke. Vojna sposobnost Masageta bila je nadaleko čuvena, pa se Kir poslužio podmuklim trikom: povukao je svoje najjače vojnike, dok je one najslabije ostavio da dočekaju Masagete gozbom.

Žena od reči, pre svega.

Tomirida je u napad poslala trećinu svoje vojske, na čelu sa sinom Spargapiseom. Masageti, opijeni ne samo pobedom, već i vinom (po nekim izvorima, njihovi poroci bili su hašiš i fermentisano magareće mleko, pa je za njih vino bilo novina), nisu ni slutili da je Kir poslao ubilačku hordu. Tomiridin sin je zatočen, a vojska poklana. „Vrati mi sina i bićeš nepovređen… Ako odbiješ, tako mi Sunca, pošto si toliko žedan krvi, utoliću ti tvoju žeđ.“ Tomiridino upozorenje nije doprlo do Kira. Za vreme brutalne prepiske, mladi Spargapises, osramoćen, ubio se u zatočeništvu (bolje i smrt nego majčin gnev). Smrt sina naterala je Tomiridu da opravda reputaciju njene vojske, koja je satrla Persijance. Kir je, po nekim izvorima, posle 29 godina vojevanja, doživeo konačan poraz. Drugi, pak, poput Ksenofonta, drže stranu persijskom kralju i navode da je on izvojevao pobedu i umro mirno u svojoj postelji. Budući da nam se više dopada priča u kojoj je Tomirida pobednica, držaćemo se ove verzije. Za razliku od pojedinih vladarki (poput Eržebet Batori), Tomirida je, kako legenda kaže, svog neprijatelja krvavo počastila: napunila je životinjsku utrobu ljudskom krvlju i u nju uronila Kirovu odsečenu glavu. „Održala sam obećanje i utoliću tvoju žeđ za krvlju.“ Predanje kaže da je do kraja života koristila Kirovu lobanju kao suvenir i pehar. Ne možete ne poštovati ženu koja drži do svoje reči i tradicije.

Olga Kijevska (10. vek) – krvoločna svetica

Ukoliko su vam dosadila pitanja okoline „Kada ćeš se udati“ ili „Imam druga, hoćeš da vas upoznam“, možete se poslužiti nekom od taktika Olge Kijevske i zauvek prekinuti neprestano zabadanje tuđih noseva u vaš život. Prva polovina Olginog života nije toliko uznemirujuća: rođena je početkom desetog veka u Pskovu u nekadašnjoj Kijevskoj Rusiji u paganskoj porodici.

Naime, Kijevskom Rusijom vladala je dinastija Rurik (nazvana po Olginom svekru) i verovalo se da imaju nordijsko poreklo. Kada je dostigla pogodan uzrast za brak, postala je supruga Igora I, kijevskog princa i podarila mu naslednika. Olga se ne bi našla u ovoj grupi da njen muž nije skončao na izuzetno okrutan način. Drevljani, susedno pleme neprijateljski nastrojeno prema Kijevskoj Rusiji, prestalo je s plaćanjem danka od trenutka smrti Igorevog prethodnika. Posle 33 godine, Igor je rešio da oživi staru tradiciju i tim povodom posetio je Iskorosten, glavni grad Drevljana 945. godine. To se pokazalo kao užasna greška: Drevljani su Igora vezali između dva drveta i raskomadali ga. Nakon što su joj pocepali muža poput krpene lutke, Drevljani su Olgi poslali dvadeset najuticajnijih ljudi kako bi je ubedili da se uda za njihovog princa Mala. Za to vreme, Olga je između brige o kraljevstvu i sinu osmislila plan „Kako odbiti udvarača u četiri koraka“. Uputstva su sledeća:

1. Prvu turu svatova zakopati žive: Dok su Drevljani očekivali toplu dobrodošlicu, Olga je naredila svojim inženjerima da iskopaju duboki rov, u koji će saterati drevljanske brodove, a potom ih žive zatrpati;

2. Topla kupka za goste: Princ Mal nije bio obavešten o pokopu svojih plemića, pa je Olga princu naložila da pošalje najuticajnije ljude kako bi je dopratili u Iskorosten zarad sklapanja braka. Mal, željan kraljice i titule, poslao je svoje ljude Olgi, koja im je spremila svoja najlepša kupatila. Iako su očekivali toplu kupku, plemići su bili zaključani i živi spaljeni (doslovno spaljeni, nisu preterali sa saunom).

3. Zabava do smrti: Budući da ga je dvaput nasamarila, Olga je osmislila još jedan način da se osveti Malu. I dalje je bila rada da se uda za njega i tom prilikom je želela da dođe u njegovu prestonicu, ali bi pre svadbenog veselja organizovala gozbu u čast svog pokoljnog muža. Mal je pristao i na ovaj zahtev, pa je tako posmrtni banket organizovan. Opijeni Drevljani nisu ni slutili da im je to poslednja noć u životu, pa su ih Olga i njeni vojnici masakrirali čim je prvi gost posustao u piću. Neki izvori kažu da je te noći pobijeno 5000 Drevljana.

4. „Ptice“ pre Hičkoka: Preživeli Drevljani pokušali su na sve načine da kupe kraljičinu milost. Ali, Olgina dželatska kreativnost ostala je nepresušna. Zatražila je da joj svaka kuća pokloni tri goluba i tri vrapca. Drevljani su ispunili njen zahtev, a ona je svakom svom vojniku dodelila po jednu pticu. Pitaćete se: zašto? Svaka ptica imala je zavezanu tkaninu natopljenu sumporom oko noge. Kada je pao mrak, Olga je pustila ptice, koje su se razletele po gradu i, vrativši se u svoja gnezda, zapalile grad. U slučaju da je neko uspeo da umakne vatri, ne bi umakao njenim vojnicima, koji su, blago rečeno, kasapili sve koji su pokušali da se spasu.

Olgina osveta u četiri čina bila je završena. Ostalo je objasniti kako je Olga od krvoločne vladarke postala svetica? Iako je odgajana u paganskom duhu, Olga je između 945. i 957. prihvatila hrišćanstvo. Nažalost, to joj nije donelo mesto u hriščanskom panteonu, sve do 1547. godine, kada joj je hrišćanska crkva posthumno dodelila titulu Isapostolos – jednaka apostolima, za sav trud u očuvanju i odbrani kijevskog naroda. Svako je zlodelo dostojno sveca, dokle god je za dobrobit naroda.

Koliko svestrane, beskrupulozne i monstruozne mogu biti, dokazale su navedene vladarke. Kao što govori i prethodni deo sage, žene vrlo često mogu biti ne samo efikasniji, već i kreativniji vladari od svojih supružnika i neprijatelja, pa makar se ta maštovitost ogledala u krvoločnosti i smelosti. Šta god mislili o njima, poštovanje im nikako ne smete uskratiti.

Tagovi

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *