Izraelski film Fokstrot otvorio je 24. novembra 23. izdanje Festivala autorskog filma u Beogradu. Tokom prethodnih sedam dana !Kokoška je pomno pratila program, a sada vam prenosi utiske kako biste se vi što bolje pripremili za ostatak festivala!
Program ovogodišnjeg FAF –a raspršen je po čitavom Beogradu, pa tako na čak osam lokacija možete videti filmove iz svih selekcija. Najčešće su projekcije filmova iz Glavnog programa, a njih smo i mi najviše gledali. Zašto? Zato što su gotovo svi filmovi iz ovog programa upravo oni koji su obeležili ovogodišnju svetsku i evropsku autorsku kinematografiju, a većini je ovo prvi put da se prikazuju u Srbiji. Sve te filmove teško ćete naći kada prođe FAF, zato predlažemo da uzmete program festivala i proberete šta bi to odgovaralo vašem ukusu predstojećeg vikenda (a i nakon njega u okviru programa FAF na bis, koji će u periodu od 3. do 6. decembra prikazati najgledanije filmove festivala). !Kokoška vam kratkim prikazom odgledanih filmova pomaže da sastavite listu DA i NE filmova!
Starateljstvo, dir. Ksavijer Legrand
Rediteljski prvenac Ksavijera Legranda poneo je iz Venecije nagradu za najbolji debitantski film – apsolutno zasluženo. Retko kad ćete videti tako jednostavan i u svojoj nameri nepretenciozan debitantski film, koji upravo svojom jednostavnošću kako odabira teme, tako i njene realizacije, pogađa centar mete. Starateljstvo ne donosi ništa novo – priča o porodičnom nasilju i posledicama koje ono ostavlja na sve koji u njemu učestvuju. Međutim, Legrand nam postupno predstavlja vrlo ubedljivo napisane likove, čije namere vođene dubokim emocijama nisu ni crne ni bele, te nam ostavlja dovoljno vremena i prostora (pritom, pak, dajući dovoljno materijala) za domaštavanje i pretpostavljanje. Potom suptilno ruši maštu gledaoca servirajući tamniju dramu nego što bi se dalo očekivati. Nekoliko dosta dugih scena na ivici su dosade, ali ipak tu ivicu ne prelaze, već doprinose saspensu porodične tragedije. Vrlo jako, vrlo potresno.
Nigde, dir. Predrag Velinović
Nisam ni tamo gde sam – verovatno je neretka sudbina Srba zarobljenih u prošlosti, u devedesetim, koje vuku sa sobom u inostranstvo. U filmu Nigde to inostranstvo je Švedska, koja uprkos nadanju ne predstavlja utočište od prošlosti tročlanoj srpskoj porodici. Nigde je više nego aktuelna priča na domaćem terenu, koja slikajući sadašnjost objedinjuje prošlost i budućnost tj. postavlja pitanje ima li budućnosti uz takvu prošlost i ako je ima, gde je ona – u Srbiji ili negde daleko od nje. Međutim, iako je ideja filma goruća, njeno predočavanje u filmski jezik manje je uspešno i to uglavnom zbog tehničkog aspekta. Naime, kamera čas sitno osciluje, čas je potpuno van fokusa, a da to nikako ne doprinosi atomosferi scene, već stvara iritaciju kod gledaoca. Nekoliko vrlo statičnih scena montirano je uz brzinsko smenjivanje desetak različitih kadrova od kojih nijedan nije naročito interesantan, a iako se mizanscen razlikuje od jednog do drugog, razlike u njihovom poimanju nema. Ipak, povezivanje domaće publike sa temom vadi film iz tehničkog bizara, a tome doprinosi i uverljiva glumačka ekipa na čelu sa Marijom Bergam, čije gotovo vilenjačko lice u mnogim krupnim kadrovima čuva nadu za bolje sutra, makar gde to bolje sutra bilo.
Kada dan nije imao ime, dir. Teona Strugar Mitevska
Da ne treba uvek verovati prosečnoj oceni na IMDb-u dokazuje upravo Kada dan nije imao ime – regionu više nego potrebno osveženje iz Makedonije. U osnovi, priča je inspirisana istinitim događajem iz 2012. kada su nedaleko od Skoplja pronađena tela četvorice dečaka. Međutim, Kada dan nije imao ime se ne oslanja samo na to. Ovaj film nosi mladalački polet i slatkoću odrastanja, u koju je, sa druge strane, upletena relativno komplikovana i nesretna makedonska društvena sadašnjica. Pored uspešnog predstavljanja problema netrpeljivosti multikulturalnosti i tokom odrastanja dečaka sveprisutnog šovinizma, možda najjači adut ovog filma jeste glumačka podela. Šestorica momaka, svi sa vrlo malo ili nimalo glumačkog iskustva, udišu sebe u svoje uloge i iskrenom igrom bude simpatije publike, čak i kada su njihovi likovi delom diskutabilnog morala/karaktera. Kako je rediteljka na Sarajevskom filmskom festivalu rekla, proces kastinga trajao je mesecima, nakon čega su usledile takođe višemesečne probe. A !Kokoška kaže – svi ti meseci debelo su se isplatili.
Mina Stanikić
Dan posle, dir. Hong Sangsoo
Južnokorejski film Dan posle žanrovski je određen kao drama i romansa, ali je zapravo jedna neuspela komedija. Film prati direktora izdavačke kuće koji je ženu prevario sa svojom jedinom zaposlenom, koja je zatim dala otkaz. Žena saznaje za preljubu (ali ne otkriva identitet ljubavnice) i iskaljuje bes na novoj radnici tokom njenog prvog dana na poslu (to je, valjda, trebalo da bude komedija zabune). Jedini lik u ovom filmu do kog vam je stalo je devojka koja prvo biva nepravedno optužena, a nakon što se prava ljubavnica vrati, i otpuštena posle samo jednog radnog dana. Film traje samo 92 minuta, a prepun je predugih scena besciljnog raspravljanja i prenaglašene glume. S obzirom na veliki broj novijih zanimljivih i kvalitetnih južnokorejskih filmova, od kojih su neki postigli i veoma zapažen internacionalni uspeh (trilogija Oldboy, npr), Dan posle je veliko razočaranje ovog FAF -a.
Projekat Florida, dir. Šon Bejker
Šon Bejker privukao je veliku pažnju i stručne i šire javnosti svojim filmom Tangerine, u potpunosti snimljenim iPhone-om. Sada se vraća na, čini se, još veća vrata: Projekat Florida smešten je u Orlandu, u motelu u blizini Diznilenda. U tom motelu više je stalnih stanara nego povremenih gostiju, a priča prati šestogodišnju Muni koja tu živi sa svojom nezaposlenom mladom majkom Hejli. Svedočimo jednom letu u Muninom životu – nestašlucima devojčice i njenih drugova i Hejlinih pokušaja da zaradi novac na ne potpuno legalne načine. Ako vam činjenica da u filmu glumi (sjajno kao i uvek) Vilem Defo nije dovoljna preporuka, reći ćemo vam da je u pitanju film bogat bojama i emocijama; istovremeno vrlo zabavan, ali i kadar da izmami suze (ne figurativno – videli smo svojim očima gospođu koja se rasplakala na projekciji).
Milica Joksimović
Uz ove, savetujemo još i one filmove kojima je predstavljanje manje neophodno: Mihael Haneke je nakon pet godina ponovo na velikom platnu sa filmom Hepiend, a Andrej Zvjagnicev posle ogromnog uspeha Levijatana (2014) nastavlja u jednako uspešnom maniru novim filmom Bez ljubavi.
FAFujte kvalitetno!