Preuzeto sa Fantasia Festival

Krah razbijenog kruga

(Broken Circle Breakdown, Felix Van Groeningen; 2012)

Čim pročitate sinopsis filma i shvatite da se ćerka glavnih likova, do ušiju zaljubljenih Elize i Didera, ozbiljno razboljeva, jasno je da je reč o tragediji. Ono što nije tako jasno je da je čak i tragičnije nego što se dalo pretpostaviti. Na početku, svi bivaju razneženi velikom ljubavlju Elize i Didera i navijaju da njihova ćerka Mejbel ozdravi dok se oduševljavaju sjajnim zvukom blugrasa koji prati celu radnju i ne može proći nezapažen. Međutim, odatle stvari kreću nizbrdo. Mada muzika ostaje fantastična i  glumci sjajno izvlače uspone i ogromne padove u emocijama likova, film ostavlja čudan osećaj, kao da nešto prosto fali. Istina je da zapravo nečeg ima previše, a to je patos. I dok su Oskari poznati po tome što velike drame tradicionalno osvajaju nagrade, Krah razbijenog kruga možda ide za korak predaleko. Kvalitet režije, glume i muzike jeste upečatljiv, ali možda ovaj film ipak ne nudi taj zaokruženi doživljaj koji bi oskarovci trebalo da imaju.

Preuzeto sa MovieMania

Lov

(Jagten, Thomas Vinterberg, 2012)

U filmskim evropskim vestima prethodne godine je bilo teško zaobići ovaj film, i to sa razlogom. Mada je opet reč o drami, Lov ne preteruje i ne prelazi tanku granicu sa melodramom, već vešto pokazuje realnost ljudske naravi i koliko opasno može da bude par nepromišljenih reči. Ovo dansko ostvarenje barata ozbiljnim temama zlostavljanja, ali i time šta se dešava kada su optužbe neosnovane. Bez preterano zamršene i velike priče, Lov uspeva da održi pažnju tokom svoja skoro dva sata i da nas natera da budemo besni, tužni i srećni u skladu sa osećanjima samih likova. Režiser Tomas Vinterberg je pametno glavnu ulogu dao danskom miljeniku, Masu Migelsenu koji ju je maestralno odigrao. Uz jaku konkurenciju već samo među evropskim filmovima, Lov nije uspeo da stigne do Oskara, ali mu i dalje ostaju brojne druge nagrade i veliki broj oduševljenih gledalaca. 

Preuzeto sa FilmMaker Magazine

Velika lepota

(La Grande Bellezza, Paolo Sorrentino, 2013)

Tradicija Oskara, a posebno onih koji se dodeljuju za film koji nije na engleskom, jeste da su pobednici uglavnom drame; čini se da Američka filmska akademija misli da Evropljani nisu u stanju da snime nijedan film koji nije „težak” i naporan. A onda je došao Paolo Sorentino i pokazao im kako jedan Italijan pravi prvoklasnu komediju koja zadržava ogromnu vizuelnu lepotu i bavi se klasičnim temama smrti, ljubavi, ideala i, naravno, lepote. I nije baš tipičan film koji ćete gledati nedeljom popodne uz kokice, i baš zato je poseban. Sorentino pokazuje kako se pravi dobra komedija, a ne zatupasti filmići koje zaboravimo posle jednog gledanja.

Vizuelna lepota ovog ostvarenja vidi se odmah, u prvoj sceni, kada posmatramo žurku bogataša na krovu jedne zgrade u Rimu i svetla grada kako trepere iza njih. Čini se kao da su oni potpuno odsečeni od tog grada, kao da ni ne shvataju kakav pogled imaju i šta se dešava iza njih, oni su naprosto prebogati da bi „osećali sažaljenje što bilo koja od tih tačkica prestane da se kreće zauvek” što bi rekao Hari Lajm u Trećem čoveku. Oni imaju svoje probleme koji su dublji od svakodnevice preživljavanja kojom se te tačkice bave. Te probleme vidimo kroz život ciničnog novinara i pisca, Gambardelu, koji puni 65 godina i, suočen sa smrću, traga za smislom. Sve to čini okružen predivnom arhitekturom i odeven u kreacije najboljih italijanskih dizajnera – jer on je došao u Rim da bude kralj dobrog života.

Kroz scene Gambardelinog lutanja kroz Rim ili sumanutih žurki na kojima učestvuju opatice vidi se veliki uticaj Felinija, i mnogi ovaj Sorentinov film porede upravo sa Slatkim životom. Sorentino na momente ide mnogo dublje od Felinija i bavi se temama koje i nisu baš uobičajene za jednu komediju, a njegovi dijalozi umeju da budu toliko bolni i potresni da zaboravimo da smo se malopre smejali nekoj drugoj sceni i replici.

Iako je Lov možda (i sa pravom) bio očigledniji izbor, nije loše što je Sorentino dobio ovog Oskara jer je pokazao američkoj publici kakve još filmove prave Evropljani i još je pokazao da nije sve u specijalnim efektima, poznatim glumcima ili tragičnoj priči – ima nečeg i u onom osećaju zadivljenosti i radoznalosti koga dugo nije bilo u bioskopima.

(Lov i Krah razbijenog kruga: Anja Zlatović, Velika lepota: Anja Anđelković)