Tragedija umetničke duše – Melanholija I

Da je umetnik neshvaćena i često tragična ličnost, danas je opšteprihvaćeno mišljenje. Od kada je to tako, kao i šta i zašto muči njegovu melanholičnu dušu, otkriva nam najpoznatija Direrova grafika.

Albreht Direr, Autoportret, 1500. god. Preuzeto sa Wikipedia

Albreht Direr, Autoportret, 1500. god. Preuzeto sa Wikipedia

Albreht Direr (1471-1528), slikar, grafičar i teoretičar umetnosti, jedan je od najznačajnijih nemačkih umetnika svih vremena. Još u ranim dvadesetim, bio je poznat po drvorezima visokog kvaliteta a kao zreo čovek bio je dovoljno cenjen da bude ni manje ni više nego dvorski slikar cara Maksimilijana I. Putovao je u tadašnju Holandiju i dva puta u Italiju gde se upoznao sa kolegama poput Rafaela, Leonarda i Belinija, i time umnogome doprineo razmeni znanja, tehnika i shvatanja likovnih umetnosti između severa i juga Evrope. Kao i svi učeni ljudi tog doba, prihvatio je neoplatonizam, filozofski sistem koji se iz Italije brzo širio Evropom. Pored velike uloge u popularizovanju nove tehnike akvarela kojom je uglavnom slikao pejzaže (do tad retko samostalnu temu), Direr je neosporno zaslužan i za razvoj bakroreza i drvoreza. Iako je bio podjednako uspešan u svim tehnikama, predstavićemo vam jednu od najzanimljivijih i najpoznatijih grafika ovog umetnika ali i renesanse uopšte –  Melanholiju I.

4 temperamenta iz nemačkog Kalendara, 1480. Tekst ispod povezuje temperament sa karakterom i elementom: flegmatik svira, on je suptilan i miran; sangvinik ljubaviše unaokolo; melanholici su depresivni i pospani a kolerik bije ženu. Preuzeto sa Quadriformisratio

Nastala je 1514. godine i koreni joj se mogu naći u predstavama Četiri temperamenta i, još dublje, u srednjovekovnoj tradiciji predstavljanja Četiri poroka. Ismevanjem „karakterističnog“ ponašanja četiri tipa ljudi putem duhovitih predstava radilo se na podizanju morala naroda pa ih najčešće možemo naći u rukopisima i štampanim Kalendarima – tada popularnom štivu. Gnev je predstavljan kao čovek koji udara ženu, Požuda u vidu para u strasnom zagrljaju a Lenjost, za našu temu najbitnija, kao osoba koja spava „grešnim snom“ (npr. pastir spava pored stada, žena uspavana na stolu ili pored vatre pa joj je plamen uhvatio nogu!). Na sličan način su predstavljana Četiri temperamenta i pogotovo je dramatično slikana Lenjost koja je poslužila kao direktan model za Melanholika, oduvek optuživanog za pospanost i setu.

Ipak, Direrova personifikacija Melanholije je potpuno drugačija. Na sredini kompozicije je ženska figura čije širom otvorene oči udubljeno posmatraju jednu tačku, pa bi se pre moglo reći da je duboko zamišljena pred nerešivim problemom nego da je lenja. Paralisana je mislima a ne snom, na šta upućuje glava naslonjena na pesnicu. Pored nje je mali putti (krilati dečačić, Eros u renesansnoj i baroknoj umetnosti), koji je, za razliku od nje, udubljen u neko piskaranje i kao njena suprotnost zapravo predstavlja besmisleni dečiji rad u želji da pomogne starijem.

Melanholija I, 1514. godine. Preuzeto sa Wikipedia

Melanholija I, 1514. godine. Preuzeto sa Wikipedia

Većina predmeta kojima je figura okružena, ukuljučujući vagu i peščani sat, tehnički su instrumenti – simboli geometrije, veštine koja je u to doba obuhvatala sve tehničke zanate, u koje je svrstavana i umetnost. Razbacani alati doprinose osećaju nelagode i stagnacije dok kometa i duga upućuju na astrologiju i daju mračno osvetljenje i osećaj sumraka. Osim ovih simbola, Direr je ostavio još tragova koji vode do krajnjeg značenja grafike i otkrivaju zanimljive teorije koje su imale ogromnog uticaja na medicinu, alhemiju, filozofiju i na sveopšta verovanja i razmišljanja renesansnih ljudi.

4 temperamenta, 4 žuči, 4 vetra, 4 elementa... 4 svega. Preuzeto sa Alchemical Diagrams

4 temperamenta, 4 žuči, 4 vetra, 4 elementa… 4 svega. Preuzeto sa Alchemical Diagrams

Četiri žuči

Melanholija je tada, kao i danas, označavala stanje duha. Prvi je o njoj pisao Hipokrat a uobličio ju je Galen, najznačajniji lekar antike, u okviru teorije o četiri žuči (tečnosti) koje se luče u čovekovom organizmu i utiču na njegov temperament i intelekt, a kao takva je prihvaćena u renesansi, za razliku od srednjeg veka kada se uticaj žuči tumačio kroz moralnu prizmu. Stoga imamo flegmatika, sangvinika, kolerika i melanholika, u zavisnosti od toga koja žuč je dominantna kod osobe. Te telesne tečnosti su bile pod uticajem određenih planeta i simbolično su povezivane sa 4 elementa, 4 godišnja doba, 4 vetra (tj. strane sveta), 4 doba dana i 4 faze života. Flegma, hladna i vlažna, pod uticajem Meseca, povezivana je sa zimom i severnim vetrom Austerom, sa noći i dubokom starošću pa su stoga flegmatici opušteni i smireni. Kod sangvinika najviše uticaja ima krv, vlažna i topla, koja je povezivana sa vazduhom, prolećem, vetrom Zefirom, jutrom i mladošću. Pod uticajem Jupitera, ovi ljudi su veseli, druželjubivi i skloni zabavi, što sangvinika čini najpoželjnijim temperamentom. Kolerici su ljudi pod uticajem Marsa, što im daje plahovitu, naprasitu narav i kod kojih se najviše luči žuta žuč. Vruća i suva, ona korespondira sa vatrom, letom, južnim Eurusom, podnevom i čovekovim zrelim dobom. Crna žuč je uzrok melanholičnog temperamenta. Suva i hladna,  dovođena je u vezu sa zemljom, vetrom Boreasom, jeseni, sumrakom i poznim životnim dobom.

Svemu su razlog nalazili u žučima pa čak i koji je tip alkosa. Preuzeto sa Quadriformisratio

Kako su melanholici uglavnom smatrani nesrećnim, čudnim ili, u najmanju ruku, zamišljenim i ćutljivim, od ovog temperamenta se najviše strahovalo, pogotovo što je povećano lučenje crne žuči moglo dovesti i do ludila. To se pripisivalo negativnom uticaju Saturna, a kako kaže jedna petnaestovekovna ilustracija Četiri temperamenta: „Saturn i jesen su krivi za ovo“. Termin saturijanski je postao skoro sinonim za melanholiju i svaki čovek, životinja, biljka ili mineral kojim on vlada su melanholični, između ostalih pas i slepi miš koje vidimo na Direrovoj Melanholiji IKao najviša planeta i najstariji od Olimpskih bogova, Saturn (koji je u grčkoj mitologiji Kron) je mogao davati moć i bogatstvo, ali kao suva i hladna planeta, okrutni svrgnuti otac, kastriran i zatočen u dubinama zemlje, povezivan je i sa starošću, tugom i smrću pa je smatran najlošijim astrološkim uticajem. Čak i oni obdareni bogatstvom će to biti po cenu dobrote i velikodušnosti, dok će mudri platiti srećom.

Ipak, firentinski neoplatonisti su pronašli i pozitivno mišljenje o Saturnu i melanholiji kod nekih antičkih mislilaca pa su ga (zamislite!) i prihvatili. Kako je iznad Jupitera, Saturn je smatran uzvišenijom planetom pa je simbolizovao Um, dok je prethodni simbol Duše – dalekovida kontemplacija nasuprot praktičnoj akciji. Ovako interpretirana, dominacija Saturna je prihvatana drage volje od strane onih čiji umovi teže razmišljanju i istraživanju uzvišenijih stvari. Marsilio Fičino je kao vodeća figura neoplatinističkog pokreta bio glavni zagovornik ideje da, ukoliko čovek ume da ga koristi na pravi način, saturijanski uticaj ga može dovesti do najviših sfera. Često anksiozan, on je čak koristio astrološke amajlije za pobuđivanje moći Jupitera i kao protivotrov Saturnovom uticaju, što nikako nije bila retkost u to vreme. Ovo objašnjava neke elemente grafike – kvadrat sa brojevima je mensula iovis, magični kvadrat sa 16 polja koji „otklanja sve brige i strah“, talisman često korišćen u doba renesanse. Istu svrhu ima i venac na glavi Melanholije. Sastavljen je od 2 biljke, sa jednom jedinom zajedničkom karakteristikom – da umiruju negativne efekte kod preteranog lučenja crne žuči.

Pored peščanog sata i mernog instrumenta, simbola Geometrije, ucrtan je magični kvadrat koji, zajedno sa vencem na glavi, ovu melanholičnu dušu štiti od negativnih uticaja Saturna. Preuzeto sa Wikipedia

Pored peščanog sata i mernog instrumenta, simbola Geometrije, ucrtan je magični kvadrat koji, zajedno sa vencem na glavi, ovu melanholičnu dušu štiti od negativnih uticaja Saturna. Preuzeto sa Wikipedia

Umetnik – melanholični genije

Kao bog zemlje, Saturn je zaštitnik onih koji rade sa drvetom i kamenom, ali kao bog poljoprivrede on takođe nadgleda merenja i veličinu zemlje, ono što su stari Grci zvali geometrija. Stoga melanholici imaju dara za ovu veštinu jer razmišljaju u okviru opipljivih, merljivih stvari umesto apstraktnog filozofiranja, ali, kako su svesni više sfere, njima nedostupne, pate od zatočenosti duha i nezadovoljstva. Upravo to muči Melanholiju sa grafike – na zemlji je iako ima krila, okružena instrumentima za rad ali dokona i zamišljena – odaje utisak kreativnog bića u očaju zbog svesti o nepremostivoj barijeri koja je odvaja od višeg domena misli.

Broj „I“ u natpisu dodatno potvrđuje krajnji smisao grafike. Na Direra je imalo uticaja De Occulta Philosophia Kornelijusa Agripe, popularno delo o magiji i astrologiji, većinski zasnovano na učenju Fičina i pozitivnom viđenju saturijanskog uticaja. Agripa je ovde pisao o tri vrste genija pod uticajem Saturna i njegovog furor melancholicus, inspiracije koja dovodi do izvanrednih dostignuća. Kod prvih je izraženija mašta od razuma pa su to uglavnom umetnici-zanatlije poput slikara i arhitekata. Druga vrsta genija je obdarena vidovitošću a treća kontemplativnim umom u teološkom, filozofskom ili naučnom smislu. Direr je brojem označio da se radi o prvoj, umetničkoj vrsti melanholika. Ovu teoriju dodatno potkrepljuju činjenice da je on sebe posmatrao u svetlu novog shvatanja melanholika-umetničkog genija. O tome nam najjasnije govori crtež namenjen doktoru sa natpisom: „Gde je žuto polje, gde upirem prstom, tu me boli“, aludirajući na jetru za koju se smatralo da luči crnu žuč.

Direrov crtež-autoportret namenjen doktoru gde prstom ukazuje na jetru. Preuzeto sa Pinterest

Direrov crtež-autoportret namenjen doktoru gde prstom ukazuje na jetru. Preuzeto sa Pinterest

Kako je bio melanholik u pravom smislu te reči, Direr je osećao nemoć u dostizanju viših sfera ali i u okviru svog zanata koji je toliko voleo. Kao mlad želeo je da putem slike predstavi božansku lepotu, ali malo pre nastanka Melanholije I ostavio je priznanje: „Gde je apsolutna lepota, ja ne znam. Niko ne zna, osim Boga.“ Dakle, Direr ovom grafikom govori o patnji duše, i to duše umetnika koja je svesna metafizičkog sveta ali ga ne može dostići, duše koja ne može da pruži svoju misao do Boga, van granica svemira.

Duhovni autoportet

Melanholija I je istovremeno objektivni prikaz onovremene filozofije i lična Direrova ispovest. Ona spaja predstavu Melanholije kao jednog od četiri temperamenta sa Geometrijom kao jednom od sedam slobodnih veština, što je prvu intelekutalizovalo a drugu humanizovalo. On je ovde predstavio neoplatonističku viziju saturijanskog genija i to u vidu duhovnog autoportreta. U tome se vidi Direrova genijalnost, veličina njegovog dela i kvalitet ove grafike. Kroz personifikaciju Melanholije on je umetničku dušu, tj. sebe, predstavio kao intelektualno biće koje se, po rečima jednog velikog istoričara umetnosti, Panofskog, odriče onoga što može dostići jer ne može dostići ono za čime zaista žudi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *