Šta se krije iza Botičelijevih Venera?

Da razbije monotoniju zimskih dana, !Kokoška vam predstavlja dve ikonične slike rane renesanse – Proleće i Rađanje Venere, koje će vas odvesti u magični svet obnovljene antike…

Slike o kojima ćemo kokodakati poznate su gotovo svima. Proleće i Rađanje Venere naslikao je Sandro Botičeli, još za života vrlo cenjeni firentinski slikar. Ovo su složene filozofske alegorije koje vekovima privlače pažnju laika i naučnika podjednako. Postoji nebrojeno mnogo tumačenja, toliko različitih da se stručnjaci ne mogu složiti ni oko toga da li se Venera na Proleću smeje ili je tužna. Od mnogih objašnjenja kao tačno se uzima da ove slike predstavljaju moralne vrednosti i filozofske stavove rane renesanse, što će Kokoška pokušati da vam razjasni.

Reč renesansa znači obnova pa se naziv ovog perioda prvenstveno odnosi na vraćanje antičkim uzorima u filozofiji što se ogleda i u kulturi, umetnosti, načinu življenja i razmišljanja. U drugoj polovini XV veka u Firenci se okupio krug učenih ljudi sa Marsiliom Fičinom kao centralnom figurom. Oni su razvili novi filozofski sistem – neoplatonizam, gde su antička filozofija, mitologija, astrologija, medicina, fizika i istočnjačka učenja spojene u oživljen sistem znanja, integrisan i usaglašen sa hrišćanstvom. Prevodi antičke filozofije, Kabale i drugih spisa imali su ogroman uticaj na kulturu i umetnost novog veka kao i na razvoj nauke i alhemije. Sa druge strane, mitološke teme preuzete iz antičke umetnosti su dale opravdanje za golotinju. U srednjem veku predstava nagog tela nije bilo, izuzev Adama i Eve ali sa čuvenim listićima preko intimnih delova, a od renesanse su ličnosti iz antike dobile tu privilegiju da se šetkaju gole po slikama ili poziraju kao skulpture. Nakon Donatelovog Davida, Botičelijeva Venera koja se rađa iz morske pene je prva naga predstava u zapadnom svetu još od starog Rima. Takođe, smatra se da su na ovim Botičelijevim slikama prvi put mitološke scene predstavljene samostalno i tolikih dimenzija, dok su do tada slikane na malim površinama i samo kao dopuna nekih religioznih tema. To govori o njihovoj važnosti za naručioca kao i o porastu interesovanja za antiku tokom druge polovine XV veka. Kako se neoplatonistički pogled na svet, pogotovo Fičinov, uklapa u zamisao ovih slika, kao i na osnovu još nekih dokaza koje ćemo pomenuti kasnije, smatra se da ih je upravo on zamislio i naručio.

Sandro Botičeli, Rađanje Venere, 1480-1485, galerija Uffizi, Firenca. Preuzeto sa Artble

Sandro Botičeli, Rađanje Venere, 1480-1485, galerija Uffizi, Firenca. Preuzeto sa Artble

Dve Venere

Neoplatonistički sistem sveta sastoji se od nebeskih (Kosmički Um i Kosmička Duša) i zemaljskih sfera (Oblast Prirode i Oblast Materije), podeljenih na manje zone i prožetih strujom božanske energije. Ona se rasipa sve do najniže sfere materije, gubeći progresivno svoj početni sjaj, što je razlog nedostatka savršene lepote na zemlji. Kako božanska iskra prolazi kroz sfere svih planeta, svaki čovek, životinja, biljka ili mineral su pod uticajem nebeskih tela (otuda potiče sada trivijalni a prvobitno kosmološki termin). Fičino to strujanje izjednačava ne samo sa lepotom već i sa ljubavlju, jer je zapravo ljubav osnova njegovog filozofskog sistema. Ona je pokretačka snaga univerzuma, a čovek koji voli uključuje se u ovo mistično kruženje. Po uzoru na Platona, Fičino razlikuje dve vrste ljubavi koje simbolizuju Bliznakinje Venere, obe jednako vredne jer teže stvaranju lepote na različite načine. Jedna je nebeska Venera, rođena iz kastriranih genitalija boga Urana koje je Kron bacio u more. Ona nema majku pa pripada potpuno nematerijalnoj sferi (mater-materija) i predstavlja iskonsku, božansku lepotu. Druga je prirodna Venera, ćerka Zevsa i Dione, i ona simbolizuje lepotu koja se manifestuje u materijalnom svetu, ali i aktivni princip stvaranja/prokreacije.

Slika Rađanje Venere predstavlja upravo mit rađanja boginje iz morske pene, dok je Proleće malo komplikovanija tema, ali, pozabavimo se prvo likovima. Na obe slike primećujemo Veneru u središtu i tri iste ličnosti – sa leve strane je Zefir, bog prolećnog vetra koji je nakon rođenja boginju odneo na ostrvo Kitera a zatim na Kipar. Kao i na drugoj slici, on grli svoju ženu, nimfu Floru, boginju cveća. Sa druge strane je Hora, boginja proleća, koja priprema ogrtač tek rođenoj Veneri. Na Proleću iznad nje lebdi Eros, dok je mladić skroz levo Merkur/Hermes, glasnik bogova a pored njega su tri Gracije, Venerine pratilje i personifikacije Mladosti, Radosti i Raskoši. To su u stvari vrednosti koje pripadaju Idealnoj lepoti: Mladost je uvek lepa, Raskoš osvetljava intelekt, dok u čoveku uvek postoji želja za Radošću. One su česta tema u umetnosti i uvek su slikane kako igraju u krugu.

Za Fičina i Botičelija je slika božanstva morala biti što vernija „istini“ da bi se otkrila njegova suština i da bi imala dejstvo talismana. Literarni izvor za Proleće je bio Apulejev Metamorfozis, poznatiji kao Zlatni magarac, jedini popularni roman starog Rima očuvan u celosti, koji je sadržao detaljan opis Venere sa pratiocima prilikom Parisovog suda. Da podsetimo, kada je Paris upitan koja je boginja najlepša, Juno/Hera, Minerva/Atena ili Venera/Afrodita, on je odlučio u korist poslednje, koja mu je zauzvrat obećala najlepšu ženu na svetu – Helenu, što je zatim dovelo do Trojanskog rata. Apulejev tekst sadrži odgovore na mnoga pitanja koja su mučila stručnjake – zašto su svi likovi tu i šta njihove poze znače. Poslat od strane Jupitera/Zevsa, Hermes je bio prisutan na Parisovom sudu pa je stoga prikazan kako pokazuje na nebo. Venera je stigla poslednja, u svoj svojoj lepoti, obavijena prozirnim velom umesto odeće koju vetar (Zefir) pokušava da pomeri duvanjem. Sa jedne strane su Gracije a sa druge Hore (godišnja doba) koje joj odaju počast bacajući latice proleća, dok ona uz zvuke flaute počinje da se njiše, savijajući blago kičmu i glavu u ritmu muzike. Okružena svojim pratiocima, Venera je predstavljena tačno kao u Apulejevom opisu, a da je na Proleću zaista po njemu naslikana, govori i činjenica da je ova slika u vodičima iz devetnaestog veka nazivana upravo Parisov sud.

Sandro Botičeli, Proleće, 1478, galerija Uffizi, Firenca. Preuzeto sa Artble

Sandro Botičeli, Proleće, 1478, galerija Uffizi, Firenca. Preuzeto sa Artble

Ništa ne podstiče vrline kao lepa devojka

Iako ne postoje čvrsti dokazi da su slikane kao par, Proleće i Rađanje Venere se tako posmatraju zbog Fičinovog veličanja aktivne i kontemplativne (platonske, kako je mi češće zovemo) ljubavi ali i zapisa Vazarija, istoričara koji ih pominje kao diptih. Na osnovu stila se smatra da je Botičeli prvo naslikao Proleće 1478. godine a nakon par godina Rađanje Venere, kao dekoraciju Vile di Kastelo. Iz dokumenata je poznato da je ovu vilu iste 1487. nasledio petnaestogodišnji Lorenco di Pjerfrančesko, rođak Lorenca Veličanstvenog, koji je bio nezvanični vladar Firence, najuticajniji čovek svog vremena ali i jedan od najznačajnijih mecena umetnosti.

Iako je kasnije postao Botičelijev patron, mlađani Lorenco nije mogao biti naručilac i idejni tvorac ovih slika. U Fičinovom pismu iz 1478. upućenom mladom Lorencu, u kom piše o Veneri koja predstavlja ideal humanitas (čovečnosti, humanosti), vidi se kakvo je značenje imala za njega u vreme kada je slika stvorena. Spis, u skladu sa neplatonističkim tumačenjem poretka sveta, predstavlja moralnu alegoriju spojenu sa astrologijom i Fičino savetuje mladića da prigrli Veneru koja mu je naklonjena i pod čijom je zaštitom. To pismo je razlog zašto se smatra da je Fičino zamislio izgled slika i njihovo značenje, dok je u propratnoj poruci on čak savetovao dečakove tutore, svoje kolege neoplatoniste, da ga delove nauče napamet.

Za Proleće se ne može reći da ilustruje ovo pismo, iako slike služe istoj svrsi. Fičino je verovao u moć čula vida i magijsku moć slike, kao i, po uzoru na Cicerona, da je mlade lakše ubediti vizuelnom predstavom nego pričanjem koje je apstraktno: „Ne govorite im o vrlinama, već predstavite vrlinu kao privlačnu devojku i pašće za njom“ (Ciceron). Smatrao je da reči ne mogu izraziti lepotu vrline humanitas i da je forma morala biti razumljiva petnaestogodišnjaku, što sve govori u prilog da je slika Proleće nastala u te svrhe. Takođe, mit o Parisovom sudu je tradicionalno tumačen kao moralna alegorija o čovekovom izboru između tri načina života – kontemplativnog, aktivnog i senzualnog. Pouzdano se zna da je Fičino prihvatao ovakvo tumačenje ali da je tek kasnije u životu mudrost Minerve i moć Juno jednako vrednovao kao humanističke vrline Venere – ljupkost, poetičnost i muzikalnost, veličane u pismu Lorencu di Pjerfrančesku.

Podsticanje vrline humanitas bilo je u skladu sa insistiranjem na građanskim vrlinama Medičija, trgovačke porodice koja je tim putem htela da se uzdigne na nivo aristokratije. Poznato je da je Lorenco bio plahovite naravi pa se pretpostavlja da je dovitljivi filozof na ovaj način pokušao da podstakne vrline neotesanog mladića. To je pogotovo jasno iz strasnog insistiranja na humanosti, vrlini koja je mladom i još uvek politički neaktivnom članu porodice nedostajala, a koja ne znači samo kultivisanost već i ljubaznost. Kako su neoplatonisti smatrali da slikarske i muzičke umetnosti imaju dugotrajne efekte na psihu, moguće je da je Fičino novi tip slike zamislio upravo zbog tog efekta, a da Venera svoju lepotu duguje njegovom pedagoškom metodu. Koliko je metod bio efektivan, ostaje nam samo da se pitamo ali kao zreo čovek, Lorenco di Pjerfrančesko ostao je upamćen u istoriji kao najistaknutija figura nove republikanske vlasti Firence.

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *