Putovanje kroz noć: gotički porodični road trip

Šta se desi kada se tradicionalna priča o duhovima susretne sa YA romanom?

Može se reći da se karijera Rodija Dojla, jednog od najpoznatijih savremenih irskih pisaca, od skromnih početaka krajem osamdesetih godina prošlog veka do danas kreće u neprekidnom usponu. Njegovi prvi romani, trilogija Beritaun, su početkom devedesetih adaptirani u filmove koji su vremenom postali kultni klasici (ozbiljna K!K preporuka: ako niste odgledali Posvećene, učinite to još danas!), a prva knjiga koju je zatim napisao, Padi Klark, ha ha ha, osvojila je nagradu Buker. Nakon toga, usledio je niz romana, kratkih priča, pozorišnih dela i scenarija, i Dojl je postao poznat po svom karakterističnom stilu koji se zasniva pre svega na dijalozima, kao i fokusom na teme koje istražuju često turobne živote pripadnika irske radničke klase. Njegov najnoviji uspeh, nakon što je 2013. preneo prethodno pomenute Posvećene sa ekrana na pozorišnu scenu, jeste sporo ali sigurno osvajanje te ćudljive i nepredvidljive zveri balkanskog tržišta.

Putovanje kroz noć je delo zavijeno u dva sloja misterije. Prvi potiče iz podsticajnog i pomalo mračnog naslova, koji je usled kreativne slobode prevodioca transformisan kako bi bolje oslikao tradiciju iz koje potiču koreni Dojlove knjige – gotičke priče o duhovima. Kada bi se originalni naslov dela doslovno preveo, on bi glasio Devojčica hrt, što, priznajemo, zvuči daleko manje uzbudljivo. Drugi sloj misterije potiče iz nedosledne kategorizacije ovog dela, koje se, od knjižare do knjižare, premešta sa polica za decu na police za odrasle, i natrag (zabavan zadatak: prošetajte, obiđite knjižare i uverite se sami!).

Rodi Dojl, (ćelavom) glavom i bradom. Preuzeto sa: centerforfiction. com

Da budemo precizniji, zapadni mediji, pa i sam Dojl, je vrlo dosledno obeležavaju kao knjigu za decu, dok se u domaćem izdanju Odiseje iz 2015. godine, ona svrstava u istu ediciju kao i knjige provokativnijih sadržaja, kao što su Ogrešenje: roman o ljubavi i Dečko sa susednog groba. Odisejina kategorizacija odaje poruku da veruju u jednu od najgorih predrasuda koje postoje u svetu književnosti – da se jedna knjiga za decu ne može baviti ozbiljnim ili „odraslim“ temama, kao što su, u slučaju ovog dela, porodična ljubav i smrt. !Kokoška (zajedno sa Dojlom) tvrdi suprotno.

Ukratko: Meri je jedna sasvim obična dvanaestogodišnja devojčica, koja se nalazi pred početkom puberteta (te strašne i mistične stvari!), i koja, jednog sudbonosnog kišovitog popodneva, upoznaje duh svoje prababe. Ovo predstavlja početak Merinog (kratkog) putovanja, na koji će se ona otisnuti zajedno sa svojom majkom (koju zove imenom, Skarlet), bakom Emer i duhom prababe Tenzi, a tokom kojeg će četiri žene preispitati svoje međusobne odnose i razgovarati o značaju porodice i sve bližoj smrti Merine bake

Preuzeto sa: thebooksmugglers

O Merinom životu pre ovog čudesnog susreta zna se užasno malo, zapravo, premalo da bismo je ozbiljno shvatili kao protagonistu Dojlovog romana. U krajnjem slučaju, ona to i nije – njen lik ravnopravno deli pozornicu sa tri ostala pomenuta člana njene porodice. Međutim, ni karakterizacije Skarlet, Emer i Tenzi nisu nešto posebno produbljene. Pisac, zapravo, sve junakinje ove priče shvata i tretira kao karike u lancu, koje su, same po sebi, male po značaju. Tek pri njihovom spoju, po Dojlu, nastaje nešto od značenja. Ovo rezultira likovima za koje je teško vezati se, budući da su jedini aspekti njihovih ličnosti koje autor istražuje i prikazuje načini na koji se odnose prema drugima.

Još jedan veliki problem kada je reč o Dojlu kao piscu jeste težak zadatak koji on postavlja pred sve svoje prevodioce. Problem potiče iz živih i dugih dijaloga, koji su ukorenjena odlika njegovog stvaralaštva i služe kako bi se što živopisnije i uverljivije dočaralo mesto radnje njegovih dela kroz različite dijalekte, kao i način karakterizacije likova kroz njihov govor, Ovi dijalozi, u Putovanju ispunjeni istovremeno dečijim slengom i bapskim arhaizmima, kao i lokalizmima usko vezanim za irsko govorno područje, (razumljivo?) gube na snazi i verodostojnosti u prevodu na srpski, i krajnji rezultat je zapravo suprotan od navedenog – oni zvuče pomalo isforsirano:

Mislim da te poznajem“, rekla je.
Pametna cura.“
Ti si moja majka.“
Jesam“, rekla je Tenzi.
Da li si došla da me odvedeš?“
Ne još“, odgovorila je Tenzi. „Nema žurbe.“
Ali ti si mrtva.“
Jesam.“

Preuzeto sa: delfi.rs

Ipak, uprkos svim problemima, Putovanje kroz noć je jedinstvena ideja, i lepo je sprovedena, uz suvi humor koji se, nažalost, takođe pomalo gubi u prevodu. Dojl, odaćemo mu na čast, ne pribegava jeftinim trikovima preterane nostalgije i sladunjavosti u prikazu odnosa koji se formiraju između njegove četiri junakinje, i izbegava nepotrebnu dramu u trenucima prvog prikazivanja duha preminule Tenzi, ili približavanja Emerine smrti. Naš najveći dokaz i razlog za to da tvrdimo da je Putovanje knjiga za decu i tween generacije jeste upravo taj nedostatak drame pri susretanju poluprozirne spektralne ličnosti koja može da hoda kroz zidove, mrtva je već 80 godina, a uz to je i član tvoje porodice (!!!). Umesto šoka, straha, ili panike, sve tri (žive) junakinje reaguju sa nevinom radoznalošću, poput male dece koja, još uvek nesvesna (nenaučena) da je nešto abnormalno ili pogrešno, prihvataju šta god im život baci pred noge.

Krećući se iz perspektive jedne žene u drugu, iz epohe u epohu, Dojl pokušava da ostvari i prikaže vezivne niti (jedna od njih su hrtovi, koji u knjizi dobijaju nezasluženo lošu reputaciju) između generacija jedne porodice; iako su ove niti prilično tanke, skoro neprimetne, one ipak tiho pulsiraju u samoj osnovi romana.

Ne slušajte šta Odiseja kaže, poklonite Putovanje kroz noć prvom detetu koje vidite.

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *