Mali uvod u smrt: sahranjivanje

Načini sahranjivanja u različitim kulturama i religijama sveta.

Dragi moji, susrećemo se ponovo. U prošlom broju Kultur!Kokoške, imali ste priliku da pročitate nešto o najbizarnijim načinima na koje možete da umrete (a da pritom za to možda dobijete i nagradu), kao i načine na koji su drugi ljudi umirali. U ovom broju istražićemo nešto novo, takođe jezivo-zanimljivo; načine sahranjivanja posmrtnih ljudskih ostataka, kroz različite kulture i religije sveta.

Počnimo od toga šta to znači sahraniti nekoga i zbog čega to radimo.

U najužem smislu reči, sahrana je proces odlaganja posmrtnih ostataka. Ne nužno samo ljudskih, ali u ovom tekstu ćemo se baviti samo time. Običaji i metode ovog čina drugačiji su u svim kulturama, a mi ćemo pokušati da vam objasnimo bar mali deo onoga što možda niste znali, a zanima vas.

Počnimo od toga da se u današnjem dobu najčešće koriste dve forme sahranjivanja. To su inhumacija (što bi značilo da se ljudsko telo ukopava u tlo) i inflamacija (u svakodnevnom govoru poznatije kao kremacija – spaljivanje tela).

Bez obzira na razlike, ono što povezuje sve kulture kada je u pitanju sahranjivanje je poštovanje ljudskog tela. Iz te velike korpe različitosti, možemo krenuti od Islama i islamskih obreda i običaja.

Muslim-Graveyard

Iako praksa sahranjivanja nije zapisana u Kuranu, praktikuje se da se telo sahrani najkasnije 24 sata po smrti čoveka u želji da se ispoštuje telo i zaobiđe njegovo propadanje. Posle smrti, muškarca bi trebalo da opere muškarac, a ženu žena, posle čega se tela umotavaju u beli čaršav. U ovom slučaju tela se ne stavljaju u kovčeg, nego se obmotana čaršavom samo spuštaju u zemlju, na desni bok, tako da budu usmerena prema Meki. Kremacija se ne praktikuje, kao ni autopsija, osim u slučaju da zakon to zahteva. Neke muslimanske zemlje ne dozvoljavaju ženama da prisustvuju sahrani. Grobna mesta se ne dekorišu i svi spomenici su isti.

Ono što je slično između jevrejskih i islamskih običaja je to da se i po običajima judaizma tela sahranjuju 24 sata po smrti, najkasnije 48 jewish-burialsati. Tokom tog perioda telo se ne ostavlja samo, već uz njega mora biti bdelac, Shomer, najčešće član porodice preminulog. Kremacija je zabranjena. Tela se oblače u jednostavnu belu odoru nalik haljini i potom se sahranjuju u drvenim kovčezima. Po jevrejskim običajima kovčezi se ne otvaraju, jer bi time neki neprijatelji pokojnika mogli da ga vide u bespomoćnom stanju.

Na dan sahrane rabin iščitava određene psalme uz prisustvo prijatelja i porodice. Rabin i ostali prisutni bacaju po tri lopate zemlje na kovčeg. Sahrana se smatra ispraćajem, te na njoj nema ni cveća, ni venaca. Običaj nalaže da svaki put kada neko obiđe grob ostavi kamen na istome, kao znak da je došao u posetu.

Kao potpunu suprotnost, spomenućemo i hinduizam. U hinduizmu, religiji koja uključuje verovanje u reinkarnaciju i besmrtnost duše, tela pokojnika se spaljuju i retki su slučajevi inhumacije. Kod kremacije obred vodi najstariji sin u slučaju očeve smrti, ili najmlađi u slučaju majčine smrti. Nakon kremacije, skuplja se pepeo i najčešće baca u reku ili okean zajedno sa cvećem. Samo u retkim slučajevima pepeo ostaje u urni. Inhumacija se uzima u obzir kada su u pitanju deca; ona se ne kremiraju, jer važi verovanje da su deca premlada te njihova duša nije stigla da se razvije.

Ovo su bili samo neki od običaja koji se sprovode u svetu kada je u pitanju sahranjivanje ljudi. U sledećim brojevima pisaćemo još, istraživaćemo još, i nadamo se da će vam morbidna znatiželja biti zadovoljena. Do sledeće smrti, do sledećeg broja, uživajte u životu!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *