Penzionisani sudski činovnik odlučuje da napiše roman o zločinu koji mu je promenio život. Usput, pokušava da odgonetne „tajnu u očima” žene koju voli. Znamo da zvuči kao da se Sidni Šeldon vratio iz mrtvih i častio nas još jednom bljuvotinom, ali, verujte, nije tako!
Eduardo Saćeri: Tajna u njihovim očima
Prevod: Jelena Došen
Izdavač: Kontrast, Beograd, 2013.
Široj publici naslov romana argentinskog pisca Eduarda Saćerija, Tajna u njihovim očima najpoznatija je po filmskoj adaptaciji ovenčanoj Oskarom 2009. godine.
U mnogome različit od filmske verzije, ovaj roman otvara pred čitaocem neka od suštinskih pitanja koja muče savremenog čoveka: da li pravda može biti zadovoljena u korumpiranom sistemu? Koje su granice osvete? Koliko velika može biti ljubav, a koliko kobna opsesija? Možemo li ispraviti propuštene prilike i osloboditi se uspomena koje utiču na našu sadašnjost?
Benhamin Ćaparo, usamljeni šezdesetogodišnji podsekretar Osnovnog suda u Buenos Ajresu, večito nesrećan u ljubavi, odlazi u penziju i pita se: šta sada raditi sa životom? Ćaparo se odlučuje da napiše roman o slučaju iz 1968. godine, koji je obeležio njegovu karijeru: ubistvu mlade učiteljice Lilijane Morales.
Saćeri maestralnim postupkom gradi „roman unutar romana”. Okvirna priča u trećem licu zbiva se u sadašnjosti, u samom trenutku kad glavni junak počinje da piše. Ona se prepliće sa rukopisom Ćaparovog romana koji se odigrava u prošlosti (između 1968. i 1996. godine, umnogome obeležena političkim previranjima za vreme „Prljavog rata”), i ispričana je u prvom licu (jer se ovo lice čini najiskrenije za autora početnika). Tako čitaoci prisustvuju samom činu nastanka književnog dela, uz sve sumnje i probleme na koje nailazi njegov autor, rastrzan između uspomena iz prošlosti i neizvesnosti koju nosi budućnost. Stil je jednostavan, mučni događaji opisuju se melanholičnim tonom, ali bez patetike, što još više pojačava strahote koje preživljavaju junaci.
Novopečeni autor objašnjava motiv za pisanje: tuđi užasi udaljavaju ga od promašaja u sopstvenom životu, tako da je čin pisanja nešto najmanje besmisleno od svega ostalog, posebno besmislenim mu se, priseća se, čine propala dva braka. Uz to se podsmeva samome sebi i želji da naprasno postane pisac sa urednim pisaćim stolom i sobom sa neverovatnim pogledom koji mami inspiraciju. Naravno, iza ovih „realnih”, stoji prikriveni motiv za iznenadni književni poduhvat penzionisanog podsekretara, a to je pokušaj da se približi koleginici Ireni, udatoj ženi u koju je nesrećno zaljubljen već trideset godina, a strah od odbijanja ga sprečava da prizna skrivena osećanja.
Ćaparo, dakle, započinje priču o ubistvu mlade učiteljice fokusirajući se na tragičnu sudbinu mladog udovca Rikarda Moralesa, koji ga u mnogo čemu podseća na sebe. „Nisam baš siguran u to koji me motivi teraju da napišem priču o Rikardu Moralesu nakon toliko godina. Mogao bih da kažem da je ono što se desilo tom čoveku u meni izazivalo neku mračnu fascinaciju, kao da sam mogao da vidim odraz duhova svojih sopstvenih strahova u tom životu koji su bol i tragedija uništili”. Morales, tragična figura, naizgled običan bankarski službenik iza kojeg se krije dirljiva mudrost, imao je sreću da doživi istinsku ljubav sa svojom ženom, a to je ideal koji glavni junak uporno pokušava da dosegne.
Traganje za ubicom pretvara se u mučni poduhvat, stalno sabotiran od strane korumpiranog sudstva i ambicioznih ulizica na visokim funkcijama oličenim u liku Pedra Romana. Da bi došli do istine, Ćaparo i njegov komični prijatelj, šarmantni pijanac, Pablo Sandoval, moraju da se služe sitnim prevarama kako bi se oslobodili besmislenog birokratskog sistema.
Saćeri prikazuje kako je vojna diktatura započela mnogo pre 1976. godine, upravo kroz prizmu iskvarenog pravosudnog sistema. Osvetoljubivi službenici, posredstvom moćnika iz vojske, neretko se mešaju u istrage zarad političkih poena.
Benhamin Ćaparo se, po pitanju ljubavi, ugleda na udovca Moralesa, ali je po nečemu sličan i ubici Isidoru Gomesu. Zbog te sličnosti ga je, na neobičan način, i opazio. Ubicu je odao pogled sa zajedničkih fotografija sa budućom žrtvom, to je isti onaj zadivljeni i opčinjeni pogled kojim je i sam iz prikrajka godinama posmatrao Irenu.
Oči, tačnije pogled, „razgovor” očima, su jedan od lajtmotiva romana. Morales želi da se otarasi ženinih fotografija jer ne mogu da mu uzvrate pogled. One pokazuju osećanja skrivena trivijalnom svakodnevicom i običnim razgovorima. Na jednom mestu, Benhamin će reći: „pretpostavljam da kada nešto ne može da se iskaže, pogled se ispuni rečima”. Tako Irena i Benhamin razgovaraju očima:
Ćaparo hoće da svisne jer je upravo primetio da ga ta žena ispituje jedno rečima, a drugo pogledom: ustima ga pita zašto je pocrveneo, zašto se vrpolji u stolici ili zašto svaki čas gleda na visoki sat na zidu u biblioteci, ali, pored svega toga, očima ga pita nešto drugo: pita ga, ni manje ni više, nego šta se dešava sa njim, njemu sa njom, njemu sa njima dvoma, i kao da je zanima odgovor, čini se da želi da sazna, možda uznemirena i verovatno neodlučna u vezi sa tim da je ono što mu se dešava upravo ono što ona misli da mu se dešava…
Roman počinje i završava se Ćaparovim ogledanjem u izlog, koji je pogled-pokušaj samospoznaje, a ne pogled samoljublja. Pokušaj da ne propusti poslednju priliku. U poslednjim poglavljima glavni junak, završivši roman, shvata i kome je on namenjen i zbog koga ga je pisao i šta treba da čini („Sreća, razum i kukavičluk su ga držali podalje od nje”). Baš kao što je Morales osvojio Lilijanino srce pobedivši stidljivost, pobedivši deo sebe zbog ljubavi. Ćaparo dotada mnogo misli, a ne dela dovoljno, sve dok ne otkrije šta ga motiviše da ide za onim što zaista želi.
Tajna u njihovim očima je izvrsno napisan, vešto vođen roman koji se čita u jednom dahu. U njemu obični, nekada komični, nekada ozbiljni, „mali” ljudi, u strašnim vremenima(ali i mirnim danima), postaju heroji, dirljivi u bolu i dostojanstveni u porazu. Pravi izbor za predstojeći „Sajam knjiga”.