Osvrt na FAF 2018: kradljivci, klimaksi i krahovi

Kao i obično, !Kokoška entuzijastično pohodi Festival autorskog filma i još entuzijastičnije dijeli utiske.

faf.rs

Tradicionalno, !Kokoška željno iščekuje da vidi domaća ostvarenja u selekciji festivala i ova godina nije razočarala. Laureat FAF-ove nagrade za životno dijelo i počasni gost festivala, Želimir Žilnik bio je i predmet velike retrospektive unutar koje je publika mogla pogledati veliki dio njegovog stvaralačkog opusa nastalog u toku više od 4o godina stvaralačkog rada. Izdvajamo njegov najnoviji film Najlepša zemlja na svetu koji je premijeru doživio upravo na FAF-u. Tipično za Žilnika, u pitanju je dokudrama, ali ovaj put smještena malo dalje od prostora nekadašnje Jugoslavije. U centru zbivanja su izbjeglice, iz bliskoistočnih i azijskih zemalja u Austriji, te njihovi pokušaji da se integrišu u zapadno društvo.

Naime, tematika koju Žilnik efikasno podcrtava jeste ne samo kulturološki aspekt i nemogućnost sažimanja različitih načina razmišljanja, ali i činjenica da je većina ovih ljudi primorana da dođe u Evropu, konstantno žaleći za otadžbinom i razaranjem koje je preživjela. Oni protiv svoje volje napuštaju svoje zemlje u pokušaju da izbjegnu esktremno siromaštvo ili sigurnu smrt, što savršeno oslikava najbolniji aspekt izbjegličke krize – najbolji mogući ishod za one koji prežive rat, pa zatim iscrpljujuće putovanje, jeste život građanina drugog reda i prisilno odricanje svoga jezika i kulture. Prisilna asimilacija se oslikava u velikim životnim odluka, ali i u sitnicama kao prilagođavanje na manje začinjenu, zapadnjačku verziju bliskoistočne hrane. Hibridni narativni stil koji je najveća jedinstvenost filma ujedno je i njegova najveća slabost. Glumci izgovaraju replike koje su Žilniku zaista rekli azilanti, ali ono po čemu je jedino jasno da nije u pitanju dokumentarac jeste ne baš sjajna gluma. Ipak, stvarne priče koje bivaju ispričane su isuviše pune duha i života, da bi ovo bila nepremostiva mana.

Izdvajamo i Granice, kiše Nikole Mijovića i Vlastimira Sudara, film koji vam omogućava da posjetite Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Crnu Goru za cijenu jedne bioskopske ulaznice. Naime, krševiti predio između tri državne granice dočaran je duhovito, detaljno i precizno, ali i sa toliko pažnje i ljubavi da mnogo više liči na dokumentarac nego Najlepša zemlja na svetu. U pitanju je mali film o velikim stvarima, fokusiran na usamljene, dopadljive, pristupačne, obične ljude i svakodnevni život duboko podijeljenog predjela koji i dalje ne može da se oporavi od nedavne nasilne prošlosti. Iskustveno potvrđujemo da sasvim vjerno i savjesno opisuje pomenuti kraj i njegove stanovnike, kao i da je zabavan i krajnje informativan, naročito ako želite da saznate da li imate sportske sise. Sve u svemu, u pitanju je pametan i nadasve prijatan film koji prikazuje autentični Balkan onakvim kakav jeste, sa njegovim najboljim i najtužnijim dijelovima, a ne onakvim kakav se čini u balkanskim filmovima ili kakav ponekad uzalud priželjkujemo da jeste.

Granice kiše pod hercegovačkim suncem, izvor fotografije

Jedan od dva pobjednika ovogodišnjeg FAF-a i jedini film sa područja bivše Jugoslavije uvršten u selekciju kanskog festivala za 2018. je i prvi igrani film Ognjena Glavonića. Teret u priči pripada Vladi (odlični Leon Lučev), vozaču kamiona tokom NATO bombardovanja Srbije 1999, ali i cijelom jednom društvu na prekretnici ratova i običnim ljudima bolno zaglavljenim u tranziciji između burnog i nadasve krvavog 20-og vijeka i obećanja o novom milenijumu i novom, lakšem životu. Koristeći zemljane tonove, te atmosferično, prigušeno svijetlo (doduše, u par navrata toliko prigušeno da je oku naporno), Glavonić nas vodi kroz novim generacijama skroz nepoznatu Srbiju. Glavni zadatak za Vladu i za svakog gledaoca jeste pomirenje slavne istorije antifašističke borbe sa novijom, ne-baš-tako ponosnom, ali jednako bolnom nacionalnom prošlošću. Teret „izgubljenih“ generacija jeste nemogućnost svojatanja ponosne prošlosti bez prihvatanja one sramnije, naročito ako ni u jednoj nisu lično učestvovali. Zbog toga je najveća snaga filma  što Glavonić ne sudi svojim likovima, niti se bavi moralisanjem, već pita u kojoj mjeri je Vlada svako od nas ili, koliko nam je zapravo lako samozadovoljno i osuđujuće posmatrati druge u nama nezamislivoj situaciji.

Scena iz filma Teret Ognjena Glavonjića, izvor

Na površini, Teret je o ličnoj dilemi pojedinca suočenog sa ružnim istinama o sebi i drugima, lažima i samozavaravanjima na kojima opstaje društvo u stanju potpunog kolapsa, te granicama lične odgovornosti, bila ona jasno opipljiva ili samo percipirana. U pitanju je ipak prije film koji dovodi u pitanje mogućnost postojanja kolektivne krivice cijelog jednog naroda, poručujući da može postojati isključivo u vidu retroaktivnog pristanka kroz namjerno prećutkivanje, ali ne i u kontekstu kolektivne odgovornosti za donošenje ključnih odluka. U filmu, ali i na Balkanu devedestih, nezavisno od smrti i razaranja, nastavljaju se svakodnevni, banalni i mali životi, nasilje je dio svakodnevice, a zločin normalizovan, dopadalo nam se to ili ne.

Glavonićev rasplet je nedorečen do mjere da nekada nije jasna granica između otvorenog kraja i propuštene prilike, sa mnoštvom narativnih linija koje nikada ne dobijaju veće značenje ili bivaju u potpunosti nedovršene. Jasno je i da film najbolje funkcioniše kod već informisanih gledalaca koji nedvosmisleno znaju o kakvom se teretu zaista radi. Naravno, onima koje ne zanima da ovoj tematici daju pravu šansu, eksplicitnije ili preciznije postavljanje činjenica ne bi promijenilo mišljenje, što dokazuje i skoro pa agresivno ignorisanje Glavonićevog dokumentarca o istoj temi Dubina dva. !Kokoška se nada da će Teret doseći širu publiku kao važan, pametan i empatičan film, koji se u svakom trenutku trudi da bude fer i iskren, bez pribjegavanja manipulativnosti.

Scena iz Kradljivaca, režija: Hirokazu Koreeda, izvor Vogue

Publika (i !Kokoška) su (entuzijastično) ispratili i Kradljivce (The Shoplifters) – ovogodišnjeg kanskog pobjednika u režiji Hirokazu Koreede, kao i prvi izlet Ašgara Farhadija u Evropu sa Svi znaju, filmom koji je otvorio Kan, a zatvorio FAF. Iz Japana nam dolazi nekonvencionalna, šarmantna i topla porodična drama sa jakim društveno-političkim odjekom. Naime, Koreedini Kradljivci su slika drugačijeg Japana, priča o onima koje sistem ignoriše kada mu ne odgovaraju, tipu ljudi koje nikada ne bismo smatrali karakterističnim za društvo sinonimno sa disciplinom i prosperitetom. Prikazujući atipičnu porodičnu jedinicu na margini društva, Kradljivci istovremeno funkcionišu i kao iluminacija muka zaboravljene, zlonamjerno ignorisane društvene klase, komentar na račun moralnih standarda i rigidnih konvencija japanskog društva u kome je usamljenost problem na nivou epidemije, kao i meditacija o značenju porodice. Koreeda nikada ne posmatra svoje likove sa visine ili uz osudu, uspjevajući da napravi dirljiv, ali ne i sentimentalan, precizan i nadasve human film bez čak i doze snishodljivosti, zbog čega su Kradljivci zasluženo pokrali (haha) sve nagrade i srce (jednog dijela) redakcije.

„Havier, Penelope, selo pokraj Madrida” – ne zvuči toliko sjajno, ali dali smo šansu; Everybody Knows, režija Asghar Farhadi, izvor Variety

Sa druge strane, dvostruki Oskarovac iz Irana Ašgar Farhadi izmješta dobro poznate teme na manje poznat teren – doslovno, špansko selo u koje stižu famozni tandem Penelope Kruz i Havier Bardem. Ne, nisu ni Viki, ni Kristina ni Barselona, već prekipjele porodične tenzije ispod šljašteće površine, intrige, tajne ljubavi i izdaje. Farhadijev prvijenac na španskom jeziku sjajno oslikava živost i ljepotu Španije, te slično Kradljivcima, ispituje granice porodičnih odanosti, ali i mogućnost integracije autsajdera drugačije klasne situacije u već oformljenu porodičnu jedinku. Ono što „svi znaju” u filmu, znaćete i vi i bez pretjerano dobrih detektivskih vještina, ali to radnji ne oduzima na značaju, budući da je suštinski o novcu, njegovom destabilizacionom efektu, kao i razlikama između bogatstva i prestiža koji uveliko određuju društvene odnose, čak i među prijateljima.

Svi znaju je angažovan film o prećutkivanju, tajnama i odanostima, koji je zanimljiv i kada je mučan iako ne donosi ništa do sada neviđeno. To je i film koji posle gledanja frustrira, iako nije jasno da li je izvor frustracije nepravednost života ili Farhadijevog scenarija koji ne nudi dovoljno šansi za značajan razvoj likova. Kako god bilo, sumnjamo da će Farhadi i ponoviti uspijeh Razvoda i Trgovačkog putnika, što nas na spriječava da film preporučimo svim ljubiteljima napetih (iako nefokusiranih) porodičnih drama, ljubiteljima lika i djela slavnog režisera, te naročito ljubiteljima Španije i svega vezanog za nju.

Asako I i II, izvor filmstart.si

Za Asako smo čuli tokom ovogodišnjeg kanskog festivala, jer se ovaj film japanskog režisera Rjusukea Hamagučija našao među nominovanima za Zlatnu palmu. Radi se o adaptaciji romana spisateljice Tomoke Šibasaki, čija se glavna protagonistkinja zaljubljuje u dva mladića koji neverovatno liče. Međutim, iza sličnih lica njih dvojice se kriju posve drugačiji tipovi ličnosti. Asako (Erika Karata) se na početku filma nalazi u rodnoj Osaki, gde se upušta u vezu sa nestalnim Bakuom (Masahiro Higašide), koji će u jednom trenutku jednostavno nestati… Dve godine kasnije je u Tokiju, gde upoznaje uspešnog mladog marketara, Rjoheja, za koga isprva misli da je Baku. Misteriozna Asako ulazi u vezu s njim, godine prolaze i na korak su od braka, ali se Baku niotkuda ponovo pojavljuje i Asako će biti uzdrmana bujicom osećanja koja je tako dugo potiskivala.

Asako je, pored ostalog, odličan podsetnik na to koliko nestabilna ljudska priroda može biti. Tu je ona čuvena „s kim si – takav si“, ali i činjenica da je karakter svake osobe pod uticajem pet ljudi s kojima provodi najviše vremena. Hamaguči to odlično ističe kroz Asakine odnose s prijateljima, jer se neki od njih iznenada vraćaju u njen život, pored Bakua. Neki ljudi jednostavno ne mogu da prevaziđu određene događaje i osobe. Asako se nalazi u začaranom krugu neodlučnosti i seksualne privlačnosti; sigurne, ali pomalo dosadne svakodnevice i adrenalinske vožnje prouzrokovane neizvesnošću. Sad, sve to nije ništa novo i poenta je u aspektu koji ovaj film nudi. Budući da dolazi iz zemlje čija je kultura takva da podrazumeva suzdržanost, prisebnost i skromnost svake vrste – makar dok, znamo to, ne dođe vikend… – Asako se, kako odmiče, pretvara u priču o jednoj vrsti „produženog vikenda“. A dok je taj i takav vikend došao, morale su da proteknu godine…

Od Života među zvezdama smo imali zvezdana očekivanja, a izgleda da su se u to uzdali i programeri Festivala s obzirom na to da je ovaj film bio prikazivan u čak 14 termina. U režiji Kler Deni i sa glumcima kao što su Žilijet Binoš i Robert Patinson, koji se u poslednje vreme činio dosta probirljiv po pitanju uloga koje prihvata, i minimalističkim setingom, šta je moglo da pođe po zlu? Pa, skoro sve.

Oskudni sinopsis ovog filma koji možete naći na IMDb-u kaže „otac i ćerka se bore da prežive u svemiru gde žive u izolaciji” i jasno vas navodi da očekujete naučno-fantastični film po uzoru na recimo Mesec Dankana Džounsa. Međutim, ono što dobijete ima i elemente trilera, horora, erotike i čega sve ne, i to vrlo nespretno upakovano. Iako narativ nije linearan, nije teško ispratiti kako su pomenuti otac i ćerka, kao i ostatak ekipe završili u svemiru, ali ovaj zaplet i dalje nema nekog naročitog smisla. Likovi se malo igraju Interstellara i traže crne rupe, malo džektorensovski polude u izolaciji, a u pauzama imaju posebnu sobu za jebanje u kojoj zapravo vidimo desetak minuta masturbacije Žilijet Binoš. Monti (Patinson) i Černi (Andre Bendžamin) su jedini protagonisti koji se kroz ovo ludilo čine relativno pribranim, ali i njihove motivacije su podjednako nejasne kao kod ostalih uprkos flešbekovima na raniji život. Sav ovaj haos na okupu (jedva) drže samo minimalna i retro scenografija koju potpisuje Marko Bitner Roser kao i divna fotografija za koju je bio zadužen Jorik Le So (Samo ljubavnici opstaju, Rasprskavanje…). Za scenario su potpisana četiri imena, uključujući i Nika Lerda kao savetnika, ali su dijalozi i dalje bolno loši. Ostaje nam samo da se pitamo da li bi Zejdi Smit koja je takođe trebalo da bude uključena u pisanje možda predupredila ovu katastrofu.

Na pitanje “Kakvu repliku morate da smislite da na nju vidno krindžuje glumac iz Twilight-a?”, revnosno odgovara Claire Denis; High Life, izvor Film Inquiry

Sudeći po broju posetilaca na jedinoj regularnoj projekciji uprkos vremenu početka od 23:30, Klimaks Gaspara Noea je takođe bio jedva dočekan i kod nas. Film je snimljen na brzinu kako bi bio završen na vreme da bude prikazan u Kanu i sa tek pet strana scenarija, a rezultat koji smo dobili tako i izgleda. O pretencioznosti Klimaksa dosta vam govori da je kao sinopsis kada je film prikazivan u Kanu stajalo: „Rođenje i smrt su izuzetna iskustva. Život je samo prolazno zadovoljstvo”, a slični natpisi pojavljuju se i u samom filmu.

Radnja Klimaksa je sledeća: grupa plesača završava svoju poslednju probu nakon nekoliko dana boravka u školi u kojoj su vežbali koreografiju i odlučuje da proslavi žurkom. Ispostavlja se da je sangrija koju piju osim voćem začinjena i LSD-em i kreće njihov masovni loš trip dok se usput i međusobno optužuju ne znajući ko je sipao drogu u piće. Osim desetominutne (i zaista impresivno snimljene) koreografije na početku filma, sve ostalo je improvizovano i pomalo čak deluje kao da je Noe jedva čekao da stigne do dela kad svi pohisterišu jer su dijalozi koji tome prethode nevažni, a poneki i užasno naporni – u filmu koji traje 95 minuta postoji bar 15 minuta ispraznog dijaloga između dvojice likova oko toga koga bi od prisutnih i kako jebali. Sveukupno najviše podseća na neku kombinaciju Arđentove Suspirije i Un paso adelante na halucinogenim drogama. Iako reditelju i direktoru fotografije odajemo priznanje za rad sa kamerom, Klimaks bi mnogo bolje funkcionisao kao kratki film ili makar sa unapred napisanim dijalozima.

Gasparov vrhunac ili vrhunac nepotrebnosti?; Klimaks, režija Gaspar Noe, izvor

Iz ostatka programa izdvajamo dva nepogriješivo evropska slice-of-life filma. Mađarski Jedan dan posvećeno oslikava naizgled trivijalnu svakodnevicu jedne porodice na rasrksnici. Kao i u Teretu, dok se nečiji cijeli svijet raspada, život oko njega se nastavlja potpuno nezavisno; posao, djeca, časovi klavira i kurs jezika čekaju bez obzira na to da li nam je dan ili ne, agresivne vozače ne interesuje da li je razlog bilo čijeg rastrojstva što razmišljaju o ostavljanju muža, a večera se neće sama spremiti. U pitanju je suptilan i životan, ali i empatičan film o malim izdajama sa velikim posljedicama, o roditeljstvu i porodici, a pomalo i o tome kako nas roditelji neminovno barem pomalo sjebavaju, čak i kada ulažu nadljudske napore u odgoj svoje djece. Iz Grčke nam, sa druge strane, dolazi duhovit i pronicljiv film Zaposlena koji kroz prizmu grčkog društva usred nezapamćene krize oslikava patrijarhalnu balkansku kulturu i strogo zacrtane rodne uloge. Naša junakinja, po prvi put u 30 i nekoj godini ima posao, što je potpuno transformativno i oslobađajuće iskustvo za ženu koja nikada nije imala stvarnu nezavisnost. Nepobitna istina je da je ekonomsko osnaživanje u kapitalističkom sistemu najsigurniji način da žene steknu bilo kakvu autonomiju, budući da je ekonomska subjugacija vijekovima korišćena kao glavno sredstvo kontrole nad ženama. U pitanju su dva mala, ali itekako efektna filma o velikim i univerzalnim problemima, koje svako prepoznaje kao svoje.

FAF k’o FAF, originalan i zanimljiv, !Kokoška je zadovoljna. Vidimo se i dogodine!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *