preuzeto sa: www.b92.net

Krenuvši od samog teksta, odnosno dramatizacije Anždeja Vajde, koja važi za jednu od najboljih adaptacija ovog romana, stvaraju se velika očekivanja.

Mnogi greše trudeći se da ovo genijalno književno delo, koje za osnovu uzima psihološki nivo i rascepe unutar ličnosti, pretvore u dramsku formu čvrsto se držeći fabularnog toka (kao što je to uglavnom slučaj, ne samo kada govorimo o drami, već i o brojnim ekranizacijama). Teško da bi takav način omogućio zadržavanje srži romana i glavne misli Dostojevskog, a pritom ograničio trajanje na nekoliko časova, primerenih pažnji gledaoca. Vajda je u ovome maestralno uspeo, baveći se centralnim punktovima „Zločina i kazne“ – situacijama kada je ubistvo već izvršeno, a preokreti se dešavaju na misaonom planu aktera.

Ana Tomović već je uveliko dokazala posedovanje ogromnog talenta, osobene originalnosti i osećaja za pozorišni izraz pređašnjim postavkama (“Brod za lutke” – SNP; “Prst” – Bitef; “Norway Today” – BDP…)

U ovoj predstavi rediteljka se odlučila za pristup retko praktikovan u srpsom teatru. Fizička radnja u najbukvalnijem smislu potpuno je izbačena, a scena je svedena na usko idejni plan, predstavljajući poprište unutrašnjih sukoba junaka.  Scenografija je ispunjena klupama raspoređenim u dve kolone okrenute ka publici i neodoljivo podseća na unutrašnjost crkve gde se sam gledalac stavlja u ulogu sudije. Većina aktera je sve vreme prisutna na sceni,

preuzeto sa: www.b92.net

Likovi i odnosi detaljno su opisani krajnje minimalističkim sredstvima. Za vreme ispitivanja Raskoljnikov (Nikola Rakočević) ne izdržava Razumihinov (Aleksandar Radojičić) pogled, okreće se ka Porfiriju (Ljubomir Bandović), koji ga sumnjičavo posmatra, galantno i hladnokrvno vadi cigaretu gledajući ga u oči, poričući svaki trag krivice, pogleda u Zamjotova (Uroš Jakovljević), koji odbija da mu da upaljač, a zatim sam zapalivši cigaretu, mirno nastavlja saslušanje. Mikoljka (Dubravko Jovanović) sedi u polumraku u poslednjem redu, pažljivo posmatrajući Porfirija i Raskoljnikova, sve do odluke da se žrtvuje preuzevši na sebe počinjenje zločina. Sonja Marmeladova (Milena Živanović) nepomično, gotovo nesvesno leži na klupi raširenih nogu, stvarajući sliku jedva primetnog pasivnog objekta, prinuđenog na požrtvovanje, na koga se pažnja društva ne obraća ili se usmerava ka osudi.

Najintimnije slike ostvaruju se između Sonje i Raskoljnikova. To su jedini trenuci kada ostali likovi bivaju izopšteni iz situacije, a ujedno su i punktovi koji vode do Raskoljnikovljevog preobražaja. Na njihovom prvom susretu Sonja govori o Lazarevom vaskrsenju, dok je Rodion zavodi, ne obraćajući pažnju na njene reči, a nedugo zatim dolazi do njegovog priznanja da je zločin počinjen. Konačan rasplet naznačen je ponovnom pričom o Lazaru, čije pripovedanje Raskoljnikov ovog puta zatraži sam. Poslednje Sonjine reči: „I ustade mrtvac“ nagoveštavaju da je do pokajanja ipak došlo, ali bezizražajno Rodionovo lice i odsustvo reakcije ostalih aktera ipak ostavljaju otvoren kraj, prepuštajući publici da donese krajnji zaključak o tome je li samo Sonja ta koja sluti Raskoljnikovljev preobražaj, ili je do njega došlo zaista.

Nikola Rakočević deluje dosta neuverljivo u interpretaciji Raskoljnikova. Moglo bi se zaključiti da je stvaranje takvog lika posledica glumačke nemoći, pre nego li rediteljskog koncepta. Međutim, njegov Raskoljnjikov je zaokružena ličnost nezrelog mladića, koji svoje teorije iznosi neozbiljno i olako, ni sam do kraja ne verujući u ono što govori.  Na taj način, originalno i prilično neočekivano, otkriva velikog zločinca u jednom potpuno novom svetlu u odnosu na dosadašnje adaptacije. Suštinom kao i kod Dostojevskog – on je bistar ali nedovoljno promišljen, inteligentan, samosvestan i izuzetno složen, ali isuviše egoističan poklonik tiranije i ontologije zločina da bi stvorio održivu teoriju metafizičkog koncepta zasnovanu na altruizmu. Jer, shvatanje altruizma kao poretka opšte dobrobiti koja se temelji na prolivenoj krvi i rušenju individualne slobode i jeste njegova tragička greška.

Ljubomir Bandović je izuzetno vešto oživeo lik prinicljivog i lukavog Porfirija Petrovića, otkrivajući u njemu duboko ukorenjenu notu mizerije i slabosti. Milena Živanović vrlo ubedljivo dočarava Sonju Marmeladovu, u njenoj nesreći, izopštenosti i osudi od strane čitavog socijalnog okruženja.

Strogo intelektualni pristup delu, uz sve svoje prednosti ima i jednu manu – iako su likovi zaokruženi a odnosi jasno definisani, postavci ipak uveliko fali životnost, koja bi omogućila jače dopiranje do gledaoca.

Još jedna slaba tačka predstave su dva deziluzionistička momenta, kada svi akteri ustaju, presvlače se, puše, piju vodu i razgovaraju pred očima publike. Naime, strah od monotonije i dosađivanja publici, doveo je do urušavanja bliske veze čitave priče sa stvarnošću. Gledaocu je jasno poručeno da na sceni ne vidi istinu o sebi, direktno obraćanje svedoka jedne povesti koja se ponavalja u svakom socijalnom okruženju, svakom periodu istorije, i konačno, svakom političkom poretku; već da prisustvuje stvorenoj iluziji, fiktivnoj priči koju tumače glumci, ljudi dijametralno suprotni ulozi koju im dodeljuje umetnička imaginacija. Ovako se publika direktno otuđuje od scenskog prikaza, s pravom zaključujući: “Ovo nisam ja i ovo se mene ne tiče.”  Deluje da su statične scenske slike razbijene kratkim pauzama “iz života”, čime se izneverava glavni zadatak pozorišta, a i svakog drugog oblika umetnosti – uklanjanje jaza između imaginarnog i stvarnog, otelotvorenje života u novom obličju.

Uz nekoliko zamerki, ipak skromno treba biti zahvalan što je ovakva predstava zaživela na beogradskom, potpuno osiromašenom repertoaru i verovati u njen budući uspeh. Reakcijama na predstavu beogradska publika još jedanput dokazala svoju nespremnost na napredak pozorišnih tendencija, i dalje očekujući da za pare date za kartu dobije dva sata zabave i laganog psihičkog odmora. Nadajući se da ova konstatacija nije do kraja tačna, može se reći da je čitava ekipa napravila remek-delo i vrlo uspešno postavila na scenu suštu misao velikog pisca. Sve u svemu, „Zločin i kazna“ je nezaobilazna pozorišna literatura i značajan pomak ka ozdravljenju teatarskog izraza jedne kulture u hroničnoj stagnaciji, put ka savremenom pozorištu i, nadajmo se, naznaka o njegovoj svetloj budućnosti.

Režija: Ana Tomović

Uloge:

Rodion Romanovič Raskoljnikov: Nikola Rakočević
Porfirij Petrovič: Ljubomir Bandović
Sonja Marmeladova: Milena Živanović
Razumihin: Aleksandar Radojičić
Zamjotov: Uroš Jakovljević
Koh: Bogdan Diklić/ Goran Šušljik
Mikoljka: Dubravko Jovanović
Građanin: Slobodan Tešić

Scenografija: Ljerka Hribar

Kostimografija: Momirka Bailović

Dramaturzi: Filip Vujošević i Olga Dimitrijević

Scenski pokret: Bojana Mišić