Vuk sa Vol Strita pokazuje gledaocu brda egzotičnih droga, radosti hedonizma i njegov krah, pa pita: da li je ovo dovoljno za dobar film?
Veličanstvenost i grozote kapitalizma
Kao i prošle godine, Leonardo Di Kaprio komforno nosi preskupa flanelska odela. Krstari ulicama Njujorka pričajući direktno svoju priču – bez četvrtog zida. Džordan Belfort je grozno bogati narkoman sa Vol Strita. Ciničan je, uglađen i obrazovan, a osećaj za moral i skrupuli mu propadaju kako mu se povećava bogatstvo.
Nepostojanje četvrtog zida; preuzeto sa Gardijana
Ali priča je morala da krene od početka, kako to već ide u ovakvim filmovima, koji se bave pojedincima. Ipak, na Džordanov uspon do vrha ne odlazi previše od skoro 3 sata filma. Bez mnogo udubljivanja u stvarne malverzacije na berzi, mi vidimo njihove posledice – novac, i to grozne količine novca i potpuno dekadentni život koji ih prati. Teško je mladom gledaocu da tokom većeg dela filma ne beči oči na uživanja kojima se Džordan i njegovo društvo prepuštaju (to su, naravno, ogromne količine droge i neobavezujućeg seksa). Izgleda, međutim, da nas je Skorseze predugo puštao da čekamo na drugu stranu medalje. Kulminacija u kojoj se Džordanov život raspada je dobro poentirana, ali u filmu ove dužine je mogla biti bolje razrađena.
Leonardo Di Kaprio je izvrsno odigrao ulogu (i već pokupio nominaciju za Oskara). Problem je tek što je usamljen u tome. Ostali likovi ostaju osrednji klišei, i čini se da im nije posvećeno dovoljno pažnje prilikom pisanja. Doni, glavni saradnik, je dobio pokušaj karakterizacije, ali trapav. Kao celina, film, međutim, neodoljivo podseća na mafijaške klasike – Scarface ili Goodfellas. Da, Goodfellas, baš Skorsezeov Goodfellas! Sve je tu, uspon sa dna, carevanje među brdima droge i čelična ruka FBI-a da sve okonča. Dobili smo priču gde mafijaši nisu Italijani i ne nose pištolje.
The Wolf of Wall Street je trebalo da bude, čini se, tragična moderna epopeja o veličanstvenosti i grozoti kapitalizma. U tome prilično uspeva. Publika, naravno, odlično reaguje na brda kokaina, a izgleda i Američka filmska akademija. Možda Leonardo Di Kaprio najzad dobije i Oskara.
Film predugog metra i prolaznog kvaliteta
Ako je ovo Skorsezeova labudova pesma, onda se čini da će svet ostati uskraćen za još neko sjajno ostvarenje poput Taksiste ili Goodfellas, jer je Vuk sa Vol Strita daleko iza njih. Daleko, daleko iza njih. Ipak, on je najavio da ima još nekoliko priča koje treba ispričati, pa će, nadajmo se, one ispuniti očekivanja.
Film, kao što je već primećeno, neodoljivo podseća na Goodfellas, samo što ovde nije reč o gangsterima, nego o nezasitim i namazanim brokerima. Postoji čak i sličnost između Di Kapria i Liote, samo što je Di Kaprio ipak malo bolji glumac. Ovo je bilo vrlo teško napisati jer bejbi-fejs Holivuda glumi u istovetnim filmovima već godinama i to na uvek isti način: ima namrštenu facu, mlati rukama i stalno je besan. Malo suptilnosti u glumi mu ne bi škodilo. Dosta nam je više njegovog namreškanog čela.
Film je optuživan za mizoginiju i veličanje upotrebe droga. Te optužbe su bespredmetne, pošto je reč o adaptaciji memoara Džordana Belforta, čoveka koji je stvarno postojao i proživeo radnju filma. Mada, njegovi saradnici tvrde da nisu baš gađali metu patuljcima i da u njihovoj kompaniji nije bilo toliko razvrata.
Mizogini Skorseze ili mizogini Belfort? Preuzeto sa www.fubiz.net
Ovo je takođe jedan od onih filmova gde se ipak mora govoriti o dužini, iako je to retko pokazatelj dobrog filma. Bolno je dug. Pogotovo je razvučen najbesmisleniji deo filma gde gledamo Džordana Belforta kako se zabavlja sa svojim saradnicima i uživa u novcu koji je pokrao. Momenat kada slava preraste pređe u lagano propadanje je takođe i momenat kada film postaje zanimljiviji i bolji. Šteta što publika to ipak nije shvatila kao degradaciju nego kao zabavu – očigledno je jako urnebesno kada muškarac udari pesnicom ženu u stomak ili kada se nadrogiran do besvesti vuče do kola i odlučuje da tako vozi do kuće. Ipak, ne možete režisera kriviti za stavove publike. On bi trebalo da bude odgovoran prema njoj, ali ta odgovornost zaista ne sme voditi do toga da se prema publici ponaša kao prema beslovesnom odojčetu. Preterano je očekivati od režisera da dobrovoljnoj publici objašnjava osnovne elemente društvenog ugovora.
Ukoliko poželite da provedete više od dva sata u bioskopu i slušate dječarce koji se smeju nasilju nad ženama i uzvikuju bojni poklič hrabrih nasilnika „to, pokaži joj” ili želite da pogledate prilično dobar, ali ne i odličan, Skorsezeov film – Vuk sa Vol Strita je tu za vas. Zadovoljavajući film, blještavih boja, sa Di Kapriom koji valjano glumi sve dok ne treba da izgleda ljutito. Ako vas ništa od ovoga ne privlači, vredi odgledati film makar zbog prvih deset minuta i Metjua Mekonahija, koji je ovom izvedbom zaslužio Oskara i napokon se otarasio ljigavih uloga sa početka svoje karijere.
Mišljenja sučelili Nikola Golubović i Anja Anđelković
