Commedia dell’arte

Umetnost ili zanat? Zavisi od prevoda. Đurić preferira umetnost.

Genetski modifikovan liturgijski obred. Potraga za izrazom. Boem-egomanijak. Samopreispitivanje. Autodestruktivni hromozom. Pagansko svetilište. Delić od 0,62% budžeta Republike Srbije. Mlaćenje prazne slame. Stecište kurvi i hohštaplera. Licemera i licepothodnika. Leglo veštica i njihovog okota. Bitan faktor. Nečega. Vašar. Deseti krug pakla. Manipulatorni sablazni objekat. Pitanje. Hamartija. Istina. Mimezis. Ušće šoping centar. Teatar. Ili ništa od toga.

Poštovanje želim.

Za dve godine studija pri, kažu, visokoškolskoj, a uberelitnoj, instituciji u polju dramskih umetnosti i nešto malo ranijeg teatarskog iskustva, ne znam šta bih rekla kad bi mi neko tražio da opišem sliku pozorišnog života. Ovog našeg.

Da vrisnem, odsečem sebi prst, pa ga bacim u Dunav. I onda posmatram pometnju koju je izazvao u rečnom životinjskom svetu. Ili, još bolje, da isečem komad uveta, pa da mi se može da farbam ljude kako sam kontroverzna andergraund umetnica u vrlo gadnom tripu. Al’ to su radili drugi, pa neću.

Ili da zapalim kuhinju, iskasapim perjani jastuk, pa razbacam perje svuda po kući. A onda duševnu satisfakciju upropastim tročasovnim skupljanjem istog u cilju izbegavanja teških oboljenja respiratornih organa. Al’ to sam radila ja, pa neću ni to.

Da uzmem da udaram glavom o zid. Da se onesvestim. Pa kad ustanem da udaram opet.

Nešto drugo?

Ili sve to. Ali šta bih rekla, e, to ne znam. Sreća pa mi to niko ne traži.

Da mi se hoće da eufemiziram, rekla bih da srpski teatar još uvek baulja kroz tranziciju iz devetnaestog u dvadeseti vek. I to tranziciju koja se nešto strašno dugo vuče.

Utabani repertoar srozanih klasika i celovečernjih zabava “za pred spavanje” Nacionalnog tetra (već vrlo, vrlo bliskim onim u Slavija teatru). Za njima zavidan broj političkih, religioznih, moralnih, dubokoljudskih, finansijskih i još kakvih sve ne socioloških malverzacija i afera (afera Ateljea 212, aka proces “kokanizacije Beograda” kao jedna usputna stvar, bezrazložno vrlo interesantna medijskoj javnosti – niti išta novo, ni čudno, a i daleko od najgoreg sa čime se teatar suočava, da se razumemo). Onda one afere koje dođu do scene, što zbog finansijske dobiti, što zbog neke druge. Poslednje, a verovatno najbitnije – “pomodarsko pozorište” – gomila generalno vrlo neozbiljnih, neambicioznih i sirovih pokušaja da “napredni teatar” zaživi i kod nas (postavimo nešto što je, eto, čudno, što se ne razume, al’ da bude tu i našeg mentaliteta, jer, stvarno, ne bi ga niko ni gledao da nije tako, recimo, “Vitamine” Vere Jon – ispunjena misija ulaganja u kulturološki napredak i antiglobalističku svest – posao završen).

Sve u svemu, čini se da i nije tako lako kao nešto baviti se pozorištem. Ovde. Pa ni bilo gde. Al’ ovde baš baš. Šta sa onima koji bi da rade, mislim stvarno da rade, da promene šta god, pomognu kako god, postave pitanja, ili bar da probaju nešto od toga. A nije da ih nema. I nije baš ni da se ne trude. Al’ uvek ostanu negde po strani, ti neki marginalci, neka trećerazredna alternativa, nešto što se ne voli preterano i za šta se ne daju rado pare. I uvek im nekako nađu dijagnozu: mladi su pa greše – naučiće se; prodane antisrpske spodobe – plaćenici, nema im spasa; istrenirani “u svetu” – nije da su nešto, al’ mogu da prođu, kad valjaju njima, nek’ im bude; ili jednostavno – netalentovani, nekreativni foliranti. A nekad sve to zajedno. Pa vi vidite. A nije da bi trebalo tako. A nije ni da bi moralo.

Drugim rečima, uslovljena mnogo više dajdžestiranošću forme uvoda, nego ličnom potrebom za generalizacijom – kroz dugu tradiciju okorelog konzervatizma (što snobovskog, što tipično balkanskog), preko bulevarskog pozorišta i seoske šarade, pa do šok-efekata lažne subverzivnosti političkog teatra (jeste, Frljićevog, pre svega), zaglavljeni tu negde između idealizacije antičkih demona i srednjovekovnog tretmana pozorišta, ponekad se ozbiljno pribojavam da neću doživeti teatar vremena u kome živim. Jednostavno mu fali prostor.

Politika pozorišnih institucija zabrinjavajuće često je takva da se bar malo više gotivi estrada nego gledalac. A ta dva nikako, ali nikako ne smeju da postanu sinonim.

Ukratko – teatar, ovakav kakav je, koncipiran kao nesamostalna esnafska organizacija u državi koja ne haje bog zna kako za kulturu, prinuđen je da zarad ličnog opstanka ide nauštrb gledalačkom ukusu. Dakle, puca se na sigurno, na mediokritetsku celovečernju zabavu različitog oblika ali iste svrhe – obezbeđivanja kakve-takve materijalne podloge. Puca se na ono što popularno zovemo – komercijala. Kad se drugo ne nudi ili kad se prvo nudi previše uporno i dugo – ideš po principu “daj šta daš” ili “okej, uspelo je, daj još”. Teatar opstaje. Mentalno silovanje takođe. Stvara se vrzino kolo međusobne degradacije pozorišta i gledalaca, ili, da se ne izrazim zlobnije, a tačnije, ponude i potražnje.

U poverenju, ima snobova koji drže da je “publika” stoka ili da u pozorištu uvek treba imati u vidu beskonačnu glupost “publike” (isključivo iz etičkih razloga ovde ne stavljam znake navoda i izvore). Ima ih i koji misle da „publiku“ ne može drugo da interesuje osim komercijalnog rodovsko-burazerskog teatra.

Pre svega, u koncept „publike“ ne verujem. Nema tu nekog postapokaliptičnog zombilenda što će da te gađa paradajzom ako joj ne udovoljiš teranjem melodramskog patosa ili lascivnog humora do krajnjih granica. “Publika” su pojedinci na istom mestu, a pojam “homogene mase” je izum (pozorišne) elite. Prilično nezahvalan i destruktivan izum, čini mi se.

Mene ako pitate, pravljenje cementa i kreča svakako donosi više love i manje maltretiranja, posao je zagarantovan a i masa poslušnija. Uostalom, da ne izmišljamo toplu vodu, kad čitava pozorišna umetnost, i mnogo, i često, i nije ništa drugo do zanat mešanja cementa i kreča (težište rubrike i jeste upravo iscrpan tretman tačaka “kako” i “zašto”).

Vidite, ja se samo plašim da će nam od cele ove, pomalo obeshrabrujuće slike, koju ne znam kako bih opisala, ostati jedno veliko skrnavo tržište čisto fenomenološki neke umetničko-kulturološke prirode, ako me razumete – elitistička (u finansijskom smislu, isključivo) vrsta poslepodnevne zabave za uzorne a imućne parove koji slave zlatnu godišnjicu, niskomimetsko cirkusište silom uglavljeno u neku vrlo diskutabilnu verziju aritstotelovštine. Da smo na dobrom putu, to je neosporno.

Summa summarum.

Našem teatru treba promena. Hitna. Korenita. Poziv da palimo pozorišta. Pa da gradimo iz temelja. Da me ne shvatite pogrešno. Mi stvarno treba da palimo pozorišta. I da gradimo iz temelja. Tako da se zgrada ne pipne a da se institucija sruši.

Našem teatru fali zdrav izraz, sloboda, eksperiment, ako hoćete, veliki razvitak i još veći prostor za nove forme. Našem teatru fali 21. vek.

Na kraju krajeva – u teatar verujem čvrsto, u njegovu promenu još više, i pored trenutne katastrofalne situacije, imam utisak da do nje već dolazi. Da nije tako, ne bi bilo ni ove rubrike, ili je, sigurno, ne bih pisala ja. Moja želja je da se ona, pre svega, posveti postepenoj realizaciji kulturološke misije pacifističkog karaktera – putu ka ozdravljenju, dakle, razmatranju bitnih i fenomenološki i suštinski zanimljivih pitanja u okvirima pozorišnog života, kao i šačici heroja koji hrabro rade na pomaku, promeni i opštem boljitku jedne kulture u stravičnoj krizi, iz koje će se, nadajmo se, izvući preporođena.