Schneewittchen (Snežana) zasigurno je jedna od najčešće adaptiranih bajki braće Grim – 2012. pojavila su se čak tri bioskopska filma i dva direct-to-DVD izdanja! Svojim senzibilitetima prilagođavali su je filmadžije, animatori, književnici, kompozitori i koreografi. Od Diznijevog crtaća, uz koji su odrastale brojne generacije, do „postmodernizacija“ poput Patuljaste idile (Zwergenidyll) nemačke književnice Karen Duve, lik glavne junakinje doživeo je najrazličitije transformacije. Bila je princeza, ratnica i toreadorka, dok je čuveni britanski pisac, Nil Gejmen, otišao prilično daleko u dekonstrukciji, pretvorivši je u monstruoznu antagonistkinju za potrebe kratke (i jezive) priče Sneg, staklo, jabuke (Snow, glass, apples).

U nastavku teksta najlepša od svih biće sagledana iz tri ugla, odnosno kroz tri ekranizacije koje su odlični pokazatelji njenih transformativnih mogućnosti. Klasika, slučaj za Frojda i retro-moderna.

Nežnost – Snežana i sedam patuljaka (Snow White and the Seven Dwarfs, 1937)

Verovatno najpoznatija verzija dolazi iz studija Volta Diznija, koji je navodno bio inspirisan nemim filmom Džejmsa Serla Daulija iz 1916, sa Margerit Klark u glavnoj ulozi. Predstavljena kao slatka, nežna, naivna i raspevana princeza, Voltova Snežana (uslovno rečeno Voltova, budući da je u timu radilo osmoro scenarista i šestorica reditelja) uklapa se u kalup „dame u nevolji“, ali je to ne čini manje zanimljivom od savremenih inkarnacija, koje teže ka rušenju stereotipa. Svaki njen pokret odiše ljupkošću i elegancijom, prevashodno zahvaljujući primenjenoj tehnici rotoskopije, kasnijih godina popularizovane u Sovjetskom Savezu (videti Priču o mrtvoj princezi i sedam vitezova). Brižnost, marljivost i pedantnost neke su od vrlina koje je krase, ali u isti mah čine potencijalnom metom feminizma, koji kritikuje pasivnost karakterističnu za tradicionalne majke i domaćice. Starost ovog i izvornog dela svakako su olakšavajuće okolnosti, kao i naglašavanje ideala dobrote, koje u današnje vreme sve više nedostaje (i koja se neretko kažnjava).

Bez rumenila nema ni nežosti. Preuzeto sa sajta Disney Wiki.

Razmaženost – Snow White: A Tale of Terror (1997)

Šest decenija nakon prvog Dizni-klasika, Majkl Kon (čiji neveliki opus obuhvata svega četiri naslova) isporučuje simbolima bogatu horor-fantaziju, u kojoj baš niko nije nevin. Deo simpatija preusmerava na „zlu“ maćehu Klaudiju, u sjajnom tumačenju Sigurni Viver, a deo ljubomore ka Snežani, odnosno Lilijani (Tarin Dejvis/ Monika Kina).

Radnja se odvija u alternativnoj Nemačkoj, na prelazu iz srednjeg veka u doba renesanse. Žena plemića Frederika Hofmana (Sem Nil) umire tokom preranog (čitaj: prisilnog) porođaja, a devojčica nasleđuje majčino ime. Njena snažna veza sa ocem, na granici sa blažim oblikom Elektrinog kompleksa, počinje da slabi sa dolaskom nove gospođe Hofman (Viver), koja svim snagama nastoji da od sirote (i nestašne) Lili pridobije bar trunku naklonosti. Međutim, mala Hofmanova je uporno odbija od sebe, a obešću na dan venčanja Frederika i Klaudije kao da pokreće niz tragičnih događaja i budi mračne sile iz famoznog komada dekora, koji Klaudija donosi u miraz…

Uprkos čarobnom ogledalu, lepota je stavljena u drugi plan, dok je glavni razlog za proterivanje pastorke njen bezrazložni prkos, koji dovodi do Klaudijinog pobačaja. I do tog trenutka jasno je da „šećera“ nema ni u tragovima, a odatle stvari postaju ozbiljno izopačene. Kada dospe u leglo bande društvenih izopštenika, među kojima je samo jedan patuljak, Lili počinje da uči lekciju o nepravdi, klasnim razlikama, licemerju crkve i, uopšte, o okrutnom svetu koji je, unutar zidina palate, drugačije zamišljala. U uslovima teškim za život, razmaženost i nedostatak razumevanja preobražavaju se prvo u strah, a zatim u borbenost. Kada uvidi da je ocu potrebno spasavanje, Lili uzima samostrel u ruke i suprotstavlja se pomahnitaloj Klaudiji, čiji su pokušaji ubistva pre jabuke ekstremniji od zategnute trake i otrovnog češljića.

„Nećeš se još dugo smejati.” – misli Sigurni Viver pod uznemirujućom maskom. Preuzeto sa sajta Fanpop.

Snaga – Blancanieves (2012)

Promenu imena protagonistkinje, kao i zanimanja drugih likova sebi dopušta i španski autor Pablo Berger u najkreativnijem „cover-u“ Snežane iz 2012. Premeštajući narativ iz Nemačke u koridu (dvadesetih godina prošlog veka) i oko nje, komponuje odu nemom filmu, koja se u epilogu pretvara u jezgroviti rekvijem za žene žrtve porodičnog nasilja. Karmen (Sofija Orija/ Makarena Garsija), koja od majke nasleđuje talenat za ples (flamenko, naravno!), a od oca ljubav prema izazivanju bikova, poseduje mentalnu stabilnost i zavidnu snagu da se izbori sa tiranijom maćehe Enkarne (Maribel Verdu) i zauzme ravnopravno mesto u svetu muškaraca. Berger podvlači njen uspeh u poslu koji se smatra muževnim i, ne oduzimajući joj ni trunku ženstvenosti, čvrsto gazi preko rodnih podela uloga. To što joj „oduzima glas“ ide u prilog opomeni svima nadležnima koji nisu u stanju da se izbore sa gorespomenutim problemom, često dajući nasilnicima odrešene ruke. A Makarena Garsija, sa svojim milim licem, predivnim osmehom i atipično (za većinu Snežana) kratkom kosom, izgleda kao otelotvorenje prijatnih emocija, zbog čega su gorčina i morbidnost kraja onoliko intenzivni…

Ko bi odoleo ovakvoj veštici? Preuzeto sa sajta Oxford Student.

Koju god ekranizaciju da „zagrizete“, nećete pogrešiti, jer ćete u svakoj moći da prepoznate teme koje ih čine bezvremenim.

Autor: Nikola Gocić