Dobro došli u Preslušavanje, gde vam predstavljamo najnovije muzičke albume koje smatramo relevantnim.

U junu nemamo album meseca, ali imamo dosta noviteta. A imamo i jednu novinu u rubrici – videćete na kraju!

Tegan & Sara
Love You to Death

U neobaveznom svetu pop kulture, kanadske bliznakinje Tegan i Sara Kvin su poznate kao „one dve lezbače koje pevaju „Everything Is Awesome“ iz Lego filma, zajedno sa onim blesanima The Lonely Island“. Neki malo upućeniji se verovatno sećaju i hit singla „Closer“ iz 2014, ali samo mali deo publike je svestan da je Love You to Death već osmi studijski album ovog mahom potcenjenog dvojca. Na njemu se, kao i obično, T&S bave komplikovanim ljubavima (glavni singl „Boyfriend“, posvećen Sarinoj trenutnoj devojci), brutalnom i bolnom iskrenošću („Dying to Know“), teško zasluženim poštovanjem, ali i prijateljstvom i porodičnim vezama (balada „White Knuckles“ o tome kako su se sestre tukle kao klinke). Sve popularnija kombinacija retro njuvejv zvuka sa digitalnim bitovima i modernom produkcijom možda ne predstavlja vrhunac savremene muzike, ali je užasno zabavna i đuskava!

Cat’s Eyes
Treasure House

Dvojac Cat’s Eyes čine Rejčel Zefira – kompozitorka, multiinstrumentalistkinja i nadarena vokalistkinja nežnog glasa, i Faris Bedven, frontmen sirovih post-pankera The Horrors. Ne računajući saundtrek za film The Duke of Burgundy iz 2014, Treasure House je njihov drugi LP, a najavni singl „Chameleon Queen“ je njegov sasvim valjan predstavnik – srceparajuća balada sa bogatim gudačkim aranžmanima u stilu Skota Vokera, kojom dominira Zefirin sopran. Premda njihove pesme i dalje govore o neuspelim vezama i neuzvraćenim ljubavima, sama muzika je lepša i raznovrsnija nego na prvencu. Tako, naslovna pesma evocira romanse iz Diznijevih crtaća, „Girl in the Room“ je inspirisana Morikoneom, „Everything Moves Towards the Sun“ ima neo-noir atmosferu, a „Be Careful Where You Park Your Car“ vuče uticaj iz surf-roka.

Garbage
Strange Little Birds

Dvadeset jedna godina je prošla od električnog, eklektičnog pop-grandž albuma-prvenca grupe Garbage. Njihov šesti album (prvi od Not Your Kind of People iz 2012.) umnogome predstavlja povratak formi. Frontmenka Širli Menson ponovo zvuči moćno i energično, uprkos tome što će ove godine napuniti 50, a ostatak benda kao i uvek zvuči kompaktno i usvirano. Zastupljeni su svi uobičajeni stilovi – od blage elektronike „We Never Tell“, zavodljive „Night Drive Loneliness“ do žestokih gitarskih „Sometimes“ i „Even Though Our Love Is Doomed“. Ipak, uz sve kvalitete, ovom albumu nedostaje jedna stvar – inovativnost; koliko god da je prijatno ponovo čuti odjeke ranijeg zvuka, oni su samo odraz nostalgije. U tom smislu, stari fanovi će naročito uživati u pesmama „Empty“ i „So We Can Stay Alive“, verovatno najboljim na albumu, ali niko nov se neće „zaraziti“.

Rival Sons
Hollow Bones

Rival Sons su bend koji potvrđuje da klasični rokenrol nije izumro; već sama činjenica da su ih Black Sabbath zvali kao podršku na oproštajnoj turneji nosi određenu težinu. Naslovna pesma njihovog petog albuma razdvojena je na dva dela smeštena na suprotnim krajevima albuma i lepo ga uokviruje. Pesme „Thundering Voices“ i „Tied Up“ su čistokrvna rokačina (ova druga bi mogla da postane hit), ali bend kao da ne može da se odluči da li bi radije da bude novi Led Zeppelin ili novi White Stripes. Možda bi bilo prestrogo reći da Rival Sons samo kradu proverene elemente velikana, budući da umeju i da se obuzdaju – stvari poput „Fade Out“ ili skoro-pa-dejmijenrajsovske „All That I Want“ pokazuju sposobnost da se izađe iz pravila žanra, ali i da je uzdržanost ritam sekcije nekad podjednako važna kao njena čvrstina.

The Temper Trap
Thick As Thieves

Zvuk TTT je dopadljiv, ali neupadljiv – pop-rok pod neznatnim uticajem U2, začinjen povremenom elektronikom. Klavijaturista Džozef Grir je preuzeo dodatnu funkciju glavnog gitariste nakon odlaska Lorenca Silita, ali razlika u zvuku se nimalo ne primećuje. Sa druge strane, frontmen Dagi Mandađi je poradio na svom falsetu, koji sada zvuči dosta čistije. Pesma „Lost“ je na tragu nekadašnjeg hita „Sweet Disposition“, „Burn“ i „Riverina“ su nabijene plesnom energijom, dok nešto mekša „Alive“ zvuči kao mešavina The Killers i Cee-Lo Green-a. Ali sve je lepršavo i ne ostaje u sećanju.

Red Hot Chili Peppers
The Getaway

Flea se strmopizdio niz liticu tokom snoubordinga. Entoni Kidis je hospitalizovan zbog stomačnog virusa koji se zakomplikovao. Preko 20 pesama je bačeno u đubre. Povratak veterana fank-roka nije baš najsrećnije počeo, ali se završio prilično zadovoljavajuće.

The Getaway je prvi album RHCP koji nije producirao Rik Rubin. Njegovo odsustvo nije podiglo toliko prašine kao odlazak gitariste Džona Frušantea, ali je ipak vredno pomena. Kao „zamena“ (na inicijativu samog benda) došli su Brajan Barton, poznatiji kao Danger Mouse, i Najdžel Godrič, poznatiji kao „šesti član“ Radiohead-a.

Osnovni zvuk Pepersa ostaje nepromenjen: imamo solaže na basu, iseckano repovanje, fanki improvizacije – ali produkcija menja slušaočev doživljaj ovih elemenata; na momente potmula i psihodelična, na momente izrazito čista. Instrumenti imaju više prostora za disanje, a gitarista Džoš Klinghofer, iako mora još mnogo da vežba da bi dostigao svog mentora i prethodnika, se oseća slobodnije i pruža preko potrebno sidro eksplozivnoj ritam sekciji.

Trip-hop aranžmani „The Hunter“ i „Feasting on the Flowers“, tužne priče o smrti prijatelja, više zvuče kao nešto što bi Barton snimio sa Broken Bells, „Encore“ pati od prenaglašenog nostalgičnog tripa, ali ostatak pesama je iznenađujuće dobar. Tako „Go Robot“ ima gruv Daft Punk-a, „Detroit“ je nekonvencionalna bluz stvar, a „Dreams of a Samurai“ i „We Turn Red“ podsećaju na rane RHCP radove. Najavni singl „Dark Necessities“ je pravac u kom se čini da idu; ne treba da skrenu.

Jake Bugg
On My One

Uzevši u obzir zrelost i osećajnost tekstova (koje sâm piše jer su mu tekstopisci, kompozitori i drugi koristoljupci dozlogrdili), teško je poverovati da Džejk Bag ima samo 22 godine. Naslovna numera Bagovog trećeg albuma ostaje u granicama bluza i kantrija, žanrovima koji su obeležili njegov prvenac, ali već prvi singl „Gimme the Love“ je svojom blagom psihodeličnošću i snažnim ritmom najavio da je Bag spreman da eksperimentiše. Na „Ain’t No Rhyme“ se čak okušava (neočekivano uspešno) u repovanju, a na „Hold on You“ se vraća korenima rokenrola. Naravno, tematski preovlađuju ljubavni motivi, ali oni srećom ne upadaju u klišee, već čine album veoma ličnim i intimnim. Bag istovremeno ostaje prepoznatljiv i dovoljno divergentan da bi nastavio da se razvija kao umetnik.

Case/Lang/Veirs
Case/Lang/Veirs

Niko Kejs, k.d. lang i Lora Virs spadaju u najjače ženske glasove amerikane srednje generacije. Prvobitno zamišljena kao ženska folk-pank grupa, Case/Lang/Veirs su posle nekoliko sesija batalile ideju i odlučile se za nežniji alt-kantri zvuk, što je za rezultat imalo jednu od najlepših ploča ove godine za sad. Ova svojevrsna supergrupa lako je mogla da postane poprište kreativnih konflikata, što se neretko dešava kad se susretnu snažne muzičke ličnosti. Međutim, svaka od triju kantautorki je uspela da zadrži svoju srž, a da dozvoli drugima da doprinesu. To što konačni „proizvod“ nadgrađuje prethodne solo porjekte ne znači da je ovo izdanje kulminacija karijere za bilo koju od njih (niti da je ikojoj bilo potrebna nova odskočna daska). Smislene i neusiljene stihove prate zanosne harmonije i lagane melodije. Među najlepšim pesmama su „Best Kept Secret“ i „Honey and Smoke“. Jednostavno, bez pretenzija ka grandioznim izjavama ili porukama, nežno i iskreno.

Drowners
On Desire

Nakon debija iz 2014, koji je bio žestoko inspirisan bendom The Strokes (kao i svaka druga indi-rok grupa u poslednjih 10 godina), Njujorčani Drowners zvuče upeglanije, ali ne i naročito zrelije. Doduše, prvi utisak jeste da su i te kako sposobni da naprave opasne gitarske stvari (prva pesma „Troublemaker“ i singl „Cruel Ways“) umnogome nalik na The Vaccines. Odmicanjem albuma se lagano gubi inicijalni zamah, mada se na samom kraju ističu stvari „Another Go“, „Pick Up the Pace“ i „Don’t Be Like That“, više inspirisane njuvejvom i post-pankom. Tekstovi koketiraju na granici između čemera i cinizma, ali pevač Met Hit nije novi Morisi, niti želi da bude.

The Monkees – Good Times!

Trojica preživelih „momaka“ su snimili novi album posle dvadesetogodišnje pauze. Zahvaljujući novim pesmama u čijem su stvaranju, između ostalih, učestvovali Rivers Kuomo (Weezer), Endi Partridž, Noel Galager, Pol Veler, Ben Gibard (Death Cab for Cutie) i Ezra Kenig (Vampire Weekend), ovo nije samo podgrejana nostalgija za letnjim pesmicama iz šezdesetih.

Ladyhawke – Wild Things

Novozelanđanka Pip Braun je na svom trećem albumu toliko neinventivna da njena varijanta pop muzike nije ni generična, već degenerična. Šteta, jer je na početku karijere još i bila zabavna. Bolje slušajte Kejti Peri, njena muzika je kompleksnija od ovoga.

Fantastic Negrito – The Last Days of Oakland

Odlučivši se za pamtljivije scensko ime nakon par EP izdanja, Fantastic Negrito tj. Gzavje Difrepolez nastavlja da pruža svoje viđenje savremenog bluza: sveže, obojeno fankom, gospelom i povremenom distorzijom. Ako je prvi LP ovako dobar, jedva čekamo sledeći.

Yngwie Malmsteen – World on Fire

19. album ovog gitarskog maestra donosi gomilu beskrajnih neo-klasičnih instrumentalnih izdrkavanja. Tehnika je besprekorna, ali „pesme“ su bez emocije. Uobičajena Malmstinova arogantnost ne dozvoljava bilo kom drugom instrumentu da dođe do izražaja i sve ukazuje na to da njegova izdanja služe za dodatno pothranjivanje njegove sujete i dokazivanje da je još uvek u formi.

Hellyeah – Unden!able

Generični rifovi, dosadne solaže, usiljeni tekstovi, glupe pesme. Hellyeah su pre par godina mogli da budu najbolja stvar na hard rok sceni, ali su nekako uspeli da postanu (nenamerna) parodija kako žanra, tako i samih sebe.

.

Swans – The Glowing Man

Majkl Džira i ekipa su svakako naporni za kontinuirano slušanje i ne trude se da bude drugačije. Ovim albumom Swans zaokružuju epsku trilogiju koja je počela albumom The Seer iz 2012, a nastavila se albumom To Be Kind iz 2014. Svaki „nastavak“ je bio grandiozniji od prethodnog, u meri u kojoj možemo to reći za eksperimentalnu muziku.

Band of Horses – Why Are You OK

Nakon albumâ Infinite Arms i Mirage Rock, kojima su pokušali da pomire svoj južnjački folk-rok sa mejnstrim tendencijama, Band of Horses se na petom LP-ju vraćaju sopstvenim sanjivim i ranjivim korenima. To, međutim, nije nazadovanje, već svestan korak unazad u nameri da se zrelije pristupi starom zvuku.

Kaleo – A/B

Kaleo zvuče i izgledaju kao da su iz Teksasa, mada su zapravo sa Islanda. Polovina pesama na njihovom prvom albumu za internacionalnog izdavača već je objavljena na „pravom“ prvencu iz 2013, dok drugu polovinu čine nove pesme rađene po staroj mustri. Iako predstavljaju svojevrsni, ne preterano originalni amalgam elemenata The Black Keys i Kings of Leon (više naginju onim prvim), ne zameramo im jer zvuče baš dobro.

Tom Odell – Wrong Crowd

Dvadesetpetogodišnji plavooki plavušan na pompezno najavljivanom drugom albumu ne uspeva da izađe iz uvežbanog okvira klavirskih balada, (verovatno) izmišljenih priča o problematičnoj prošlosti i sladunjavih romansi. Ipak, to neće sprečiti horde klinki (i onih koji se tako osećaju) da se i dalje lože na njega.

Hot Hot Heat – Hot Hot Heat

Oproštajni, peti album HHH predstavlja povratak na zabavni dance-punk po kom su i postali prepoznatljivi, što istovremeno zatvara imaginarni krug njihove karijere i pokazuje koliko su se umorili. Daleko od toga da je ovo izdanje loše, samo nema iskričavosti.

Wye Oak – Tween

Sve pesme na ovoj kompilaciji čine neobjavljeni snimci nastali za vreme snimanja prethodna dva albuma. Premda se ne bi mogao nazvati pravim studijskim albumom, Tween je prilično konzistentno izdanje, a kombinacija indi-folk i shoegaze stilova se za Wye Oak pokazala kao dobitna.

Disclosure – Moog for Love EP

Tri nove pesme objavljene taman pred letnju sezonu. Osim što umeju da sempluju i prave hitove na elektronskoj sceni, mladi DJ-evi Disclosure znaju i koliko je značajno pravovremeno objavljivanje muzike.

.

The Avett Brothers – True Sadness

Braća Set i Skot Ejvit (i prateći muzičari) retko odstupaju od predvidljive formule: kantri/amerikana balade, starinske melodije i harmonije, pesme koje pričaju priče. I ovde je tako.

.

PRESLIŠAVANJE

Preslišavanje je istovremeno stariji i mlađi brat Preslušavanja, njegov muzički guru, učitelj i rival. U njemu se prisećamo nekih kultnih albuma i obeležavamo zgodne godišnjice.

JUN 1986.

Pre ravno 30 godina, izašli su sjajni albumi A Kind of Magic grupe Queen i Invisible Touch grupe Genesis. To leto je bilo veoma plodno za britanske bendove, ali jedan album se naročitao istakao…

The Smiths
The Queen Is Dead

Ovo je, bez sumnje, jedan od albuma koji su definisali alternativni/indi zvuk osamdesetih i stvorili osnovu za naredne generacije. Versatilnost Džonija Mara na gitari i lakoća s kojom menja stilove, uparena sa dinamičnom ritmikom basiste Endija Rurka i bubnjara Majka Džojsa, te nekim od najboljih Morisijevih stihova, zaslužna je za najbolje studijsko izdanje Smitsa (iako se članovi benda ne slažu). Nema loše pesme: od očigledno hitične „Bigmouth Strikes Again“ i pseudo-rokabilične „Vicar in a Tutu“, preko akustičnog gitarskog popa „The Boy with the Thorn in His Side“ i „Cemetry Gates“ (koja obiluje referencama na Kitsa, Jejtsa i Vajlda), do melanholične „I Know It’s Over“ i krasne „There Is a Light That Never Goes Out“. The Queen Is Dead je ploča u koju se zaljubite i koju vrtite zauvek.

U junu 1996. Metallica je izdala Load, a Beck je izbacio Odelay.

U junu 2006. nova izdanja imali su AFI, Keane i Billy Talent.

Pa vi posle recite da muzika ne odražava vreme u kom nastaje. I gde su ovi ljudi sad?