Vita Sakvil-Vest: muza i ljubavnica

Vita Sakvil-Vest bila je engleska spisateljica i dramaturškinja, autorka niza zapaženih i hvale dostojnih dela. Međutim, ostala je zapamćena pre svega po svom ljubavnom životu koji se, naročito za njeno vreme, odlikovao slobodom i ekscentrizmom. Iako (srećno!) udata, javno je odbacila monogaman način života.  „Nije delovalo pogrešno… biti verena za Harolda, a istovremeno tako jako voleti Rozamund”, napisala je 1912.

U njenom životu bilo je više ljubavnica nego u pričama prosečnog kafanskog hvalisavca; o njima najbolje svedoči sačuvana lična prepiska, koja naročito slikovito prikazuje dve njene najveće ljubavi: Vajolet Trefjusis i Virdžiniju Vulf. 

Vajolet Trefjusis (devojačko Kepel)

Žak-Emil Blanš: portret Vajolet Trefjusis

Vita i Vajolet upoznale su se još kao devojčice, i zajedno išle u školu; Kupidon im je spremio sačekušu kada je Vajolet imala 14, a Vita 16 godina. Usled porodičnih selidbi i Vajoletine ljubomore na druge Vitine ljubavnike, ta veza nije postala dominantna u njihovim životima sve do 1918., kada je Vita već bila udata i rodila dvoje dece, a Vajoletina majka uveliko ugovarala njen brak sa Denisom Trefjusisom. Usred razbuktane strasti prema ženi, Vajolet nije želela udaju; tuga i čežnja za Vitom osećaju se u njenim pismima.

 „Želim te svake sekunde i svakog sata u danu, ali me polako i neizbežno vezuju za nekog drugog… ponekad me preplavi agonija fizičke čežnje za tobom… žudnja za tvojom blizinom i tvojim dodirom. Ponekad mi se čini da bi trebalo da budem sasvim zadovoljna ako bih samo mogla da čujem zvuk tvoga glasa. Trudim se tako jako da zamislim tvoje usne na mojima… Privijala sam se uz tebe i milovala te i spavala sa tobom i želela bih da kažem čitavom svetu da vapim za tobom…“

Do svadbe sa Denisom Trefjusisom je ipak došlo juna 1919. – navodno, prethodno je svojoj verenici morao obećati da nikada neće spavati sa njom, da bi mogla biti verna Viti. Ubzro posle venčanja, Vajolet i Vita su zajedno pobegle u Francusku. Tamo su otvoreno bile u vezi; a Vita se u javnosti često oblačila kao muškarac i predstavljala kao Džulijan. Njen roman Izazov, objavljen 1932., inspirisan je ovim odnosom; zbog svoje kontroverznosti, dugo je bio zabranjen za štampu u Engleskoj.

Međutim, za razliku od Vitinog, Vajoletin suprug nije imao razumevanja za homoseksualnost svoje supruge. Dva meseca nakon njenog bekstva u Francusku došao je da je vrati kući, nezadovoljan tračevima o njenom slobodarskom životu koji su se proširili i do londonskih krugova. Vita i Vajolet su ponovo odbegle 1920., s namerom da se nikada ne vrate; međutim, ovoga puta su supruzi obe žene krenuli po njih zajedno, i Vitin muž joj je otkrio da je, protivno zadatom obećanju, Vajolet ipak spavala sa Denisom. Iako je Vajolet pokušala da objasni situaciju i tvrdila da je nevina, Vita je teško podnela neverstvo. Pobegle su ponovo 1921.; ovoga puta, Harold Nikolson je zapretio Viti razvodom, i ona se ubrzo vratila; Vajolet je pak poslata u Italiju, kako bi njena porodica izbegla skandal, i odatle je preko zajedničke prijateljice prosleđivala Viti poslednja, očajnička pisma. Te godine, njihova velika ljubav bila je okončana.

Kada se Vajolet vratila u Englesku 1940., dve su žene napokon obnovile kontakt, i nastavile da do kraja života šalju jedna drugoj pisma. Godine 1950., Vita je pisala Vajolet:  „Kada sam bila sa tobom pre neki dan, bio je to pravi doživljaj u mom životu i mom srcu. Zaista smo bitne jedna drugoj, zar ne? … Kakva spona, draga Luška; spona detinjstva, i strasti koja je usledila, kakvu nijedna od nas nikada neće deliti ni sa kim drugim (…) hvala ti, draga velikodušna Luška, i dala si mi crni komadić uglja. Iz njega izbija plamen ljubavi koja gori u mom srcu kad god pomislim na tebe. Rekla si da će trajati tri meseca, ali naša je ljubav potrajala više od četrdeset godina.“

Virdžinija Vulf

Virdžinija Vulf i Vita Sakvil-Vest; fotografisao Leonard Vulf

Ono što je, međutim, Vitin lični život najzad učinilo interesantnijim od njenog stvaralaštva bila je veza sa daleko značajnijom književnicom – deset godina starijom Virdžinijom Vulf. Upoznale su se 1922., preko uglednog londonskog kluba književnika, i strast je buknula; pismo koje je Vita pisala Virdžiniji 1926., u vozu na putu za Italiju, ušlo je u anale ljubavne prepiske.

„Svedena sam na stvar koja želi Virdžiniju. Sastavila sam ti predivno pismo u besanim i košmarnim satima noći, i sve je nestalo: samo mi nedostaješ, veoma jednostavno i očajnički, ljudski. Ti, sa svojim ne-glupim pismima, nikada ne bi napisala tako prostu frazu; možda je čak ne bi ni osetila. (…) nedostaješ mi više nego što bih mogla poverovati; a bila sam spremna da mi nedostaješ mnogo.“

Iako je veza bila seksualna, Vita je tvrdila da je konzumirana samo dva puta; njihova je strast bila više nego mnoge druge obojena dubokom i obostranom intelektualnom fascinacijom, što se ogleda i u jednom od Virdžinijinih pisama Viti.

„Vidi, Vita – napusti svog muškarca, i otići ćemo u Hempton Kort i večerati na reci zajedno i šetati baštom po mesečini i doći kući kasno i popiti flašu vina i biti pripite, i reći ćuti sve svoje misli, milione, milijarde – Neće da se maknu preko dana, samo kad padne mrak na reci. Razmisli o tome. Napusti svog muškarca, kažem, i dođi.“

U javnosti i privatno, skupa su se protivile potiskivanju ženskih želja. U svemu što su napisale tokom svoje veze, osetna je težnja da se artikuliše želja prema onoj drugoj, i da se odupre društvenom pritisku da se želja u ženama potisne u potpunosti. Upravo u tom periodu, inspirisan Vitom, nastao je i Virdžinijin uticajni roman Orlando: Biografija, koji govori o transrodnom piscu koji živi stotinama godina. Ljubavna afera među spisateljicama okončala se 1929., ali je prijateljstvo opstalo sve do Virdžinijine smrti 1941.

Nasleđe

Virdžinija Vulf sa Vitom Sakvil-Vest i njena dva sina, 1932.

Vita Sakvil-Vest je fascinantan primer uspešnosti nekonvencionalnih oblika ljubavnih odnosa; njena lična prepiska odiše istinskom emocijom, i negira uvreženu pretpostavku da promiskuitet može biti posledica jedino fizičke pohote, a da je prava ljubav isključivo monogamna.

Otvoreni brak sa Haroldom Nikolsonom bio je veoma prisan i harmoničan – iako su oboje imali vanbračne homoseksualne odnose. Njihov odnos prikazan je u knjizi Portret jednog braka, koju je 1973. objavio njihov stariji sin Najdžel. Čak i sedamdesetih, knjiga je izazvala šok; ipak, sam Najdžel Nikolson u njoj se otvoreno divi hrabrosti i slobodi svojih roditelja. Roman Orlando naziva najdužim i najšarmantnijim ljubavnim pismom u književnosti, a o svojoj majci zaključuje: „iako to nije znala, borila se za više od Vajolet. Borila se za pravo da voli muškarce i žene, odbacujući ideju da brak zahteva monogamnu ljubav, i da bi žene morale voleti samo muškarce, a muškarci samo žene … Kako bih mogao da prezirem silinu ovakve strasti?”

Fotografije preuzete sa Kay Keys: Virginia and Vita