Istorija obiluje zločinačkim umovima čija nedela i posle mnogo vremena nisu izgubila na bizarnosti i krvoločnosti. Među velikim krvolocima je mnogo više žena nego što biste očekivali. Počasno mesto među njima pripada Eržebet Batori, svirepoj mađarskoj grofici o kojoj je Kultur!Kokoška već pisala; ovde vam predstavljamo panteon njenih veselih družbenica koje su klale, davile i trovale u vremenima pre sijalica, džeza i svetskih ratova. 

Meri En Koton – prvi serijski ubica Velike Britanije

Groznica po Merinim standardima.

Ako ste (gotovo) ubeđeni da ova titula pripada Džeku Trboseku, prešli ste se, kao i mi. Britanski pionir masovnog ubijanja bila je, zapravo, naizgled prosečna gospođa, koja se decenijama uspešno i gotovo neprimetno bavila ovom morbidnom disciplinom. Dvadeset četvrtog marta 1873. godine optužena je za ubistvo Čarlsa Edvarda Kotona, sina svog četvrtog muža i osuđena na smrt vešanjem. „Dama“ je, kao što ćete videti, volela da menja supružnike često koliko i aksesoare. Konačan broj njenih žrtava je jedanaest od trinaest (rođene) dece, tri od četiri muža, ljubavnik i majka. Kako joj je uspevalo da likvidira ovoliko ljudi, a da pritom ne izazove ni najmanju sumnju? I šta je od jedne naizgled odmerene žene načinilo proračunatu krvnicu?

Meri En Koton rođena je 1832. godine i proživela je bolno i nesrećno detinjstvo, zbog čega se spekuliše da je to u njoj kasnije razvilo hladnokrvnost serijskog ubice. Vrlo rano je izgubila oca, a majka je rešila da ga ubrzo zameni očuhom, sa kojim se, pogađate, Meri En izuzetno loše slagala. Kao devojka postala je medicinska sestra i ubrzo upoznala svog prvog muža, Vilijama Movbrija. Meri En i Vilijam živeli su u Plimutu, dobili petoro dece i činilo se da se Meri En iščupala iz detinjstva ispunjenog frustracijama i svakodnevnim svađama. Ali, četvoro od petoro dece umrlo je od „groznice“. Očajni roditelji odlučili su da se presele na severoistok Engleske u pokušaju da ublaže strašni gubitak, ali su doživeli smrt još troje dece. Pored već proživljenog bola i u mukotrpnoj borbi za preživljavanjem, i Vilijam je podlegao simptomima groznice 1865. Novopečena udovica sa jednim detetom bol je smirivala novcem od osiguranja svog pokojnog supruga.

Međutim, Meri En nije gubila vreme i kasnije iste godine „skrasila se“ pored drugog muža Džordža Varda, koji je nakon samo 13 meseci bračne idile takođe preminuo od – gle, čuda! – groznice. Dok nije upoznalala trećeg muža, Meri En se tešila sada već drugom sumom novca od osiguranja, koju je dobila nakon Džordžove smrti. Džejms Robinson zaposlio je Meri En kao kućepaziteljku 1866, nakon čega je začuđujuće brzo i njegova ćerka iz prethodnog braka podlegla groznici. Očajan, Džejms se zbližio sa Meri En i tako je počela njihova veza. Ali, iznenadna majčina bolest je nakratko poljuljala planove Meri En; kao i svaka brižna ćerka pohitala je da joj pomogne pri oporavku, ali je ona samo devet dana posle Merinog dolaska izdahnula. Meri je sa sobom potom povela devojčicu o kojoj se njena majka starala. I ona je dodata na spisak preminulih malo po dolasku u Merine ruke. Džejms se, i pored ovog jezivog niza učestalih smrti, rešio na brak sa Meri i ubrzo su dobili ćerku. Međutim, još jednom je „groznica“ pobedila i Meri i Džejms su izgubili dete, kao i dvoje Džejmsove dece iz prethodnog braka.

Iako su nakon smrti ćerke dobili sina Džordža, Džejmsu je dojadila pohlepa i razmaženo ponašanje supruge i izbacio ju je iz doma. Poslednja žrtva na Merinom spisku bio je Merin četvrti muž Frederik Koton – osim njega, Meri se dočepala Frederikove sestre, zajedničkog deteta, Frederikovog deteta iz prethodnog braka i ljubavnika po imenu Jozef Natras. Najzad, posle 20 godina uspešnog ubijanja i tek nakon smrti Čarlsa, sina svog četvrtog muža , pravda je došla po Meri En. Naime, doktor koji je pregledao Čarlsa kada mu je pozlilo sačuvao je njegove uzorke. Posle smrti deteta detaljnije ih je analizirao i u njima otkrio tragove asrenika. Čarlsovo telo je ekshumirano i podvrgnuto autopsiji. Konačno je otkriven pravi uzrok groznice koja je usmrtila toliko Merinih najbližih – stari, dobri, tihi arsenik. Ova podmukla i smrtonosna supstanca izaziva poremećaj rada organa digestivnog sistema, povraćanje, pojačanu dijareju, jaku žeđ, glavobolju i naposletku smrt. Simptomi trovanja arsenikom nalikuju gripu, pa tako usled učestalosti groznice i velike smrtnosti dece niko nije sumnjao na trovanje niti na nesrećnu udovicu. Nakon ovoga, Meri je odmah uhapšena, a nakon samo tri dana suđenja dodeljena joj je kazna vešanjem.

Đulija Tofana – otrovna spasiteljka

Jedna kap i nema više Romea.

Muž vas ne obasipa dovoljnom količinom novca i sve su vam haljine dosadile? Ili vam je preselo gunđanje vašeg „dragog“ kako niste dobro zakrpile pantalone ili ste skuvale premalo supe? Sinjora Đulija Tofana ima rešenje za sve nezadovoljne i nezadovoljene žene!

Aqua Tofana, drage dame! Rešenje svih bračnih problema udatih gospođa 17. veka!

Oskudni podaci govore nam da je Đulija rođena početkom 17. veka u Palermu, da je i sama bila udovica i da je zajedno sa svojom ćerkom razvila posao „usluga za pomoć nesrećno udatim ženama“. Društvene norme 17. veka nalagale su dve vrste brakova: ili ste služile umesto pečata na ugovoru dveju porodica ili ste živele kao služavka u braku bez ljubavi. U oba slučaja mizerija patnja je bila vaša svakodnevnica. Većina žena je tiho trpela mučne dane, ali dobar deo njih se pobunio protiv zastarelih pravila i obratio se Đuliji za pomoć. Za njih, bila je neko ko će im doneti dugo željenu slobodu uz samo nekoliko kapi ubistvenog napitka. Đulija osmislila mešavinu arsenika, olova i velebilja, koju je proizvodila i prodavala u dva oblika: u vidu pudera i u bočicama sa likom sv. Nikole od Barija, zaštitnika apotekara, trgovaca i advokata. Napitak nije imao nikakav ukus ni miris, niti je ostavljao ikakve tragove u krvi, a bio je snažan toliko da je sa samo četiri kapi mogao ubiti i najkrupnijeg čoveka.

Lek je bio delotvoran, a „neutešne“ udovice su bez straha mogle da uživaju u osećaju slobode. Zauzvrat, tajnu Đulijinog posla čuvale su dobro (bilo je šteta da propadne). Vremenom Aqua Tofana je postala tražena od Palerma do Napulja i sve do Rima. Ali, i pored ogromnog uspeha, Đulija je neslavno završila: po jednoj priči, izvesna gospođa je priznala mužu da mu je otrovala supu i sprečila ga da je pojede. Tako je otkrivena Đulija, koja se sakrila u jednu seosku crkvicu, gde ju je pobesnela rulja pronašla i pogubila zajedno sa ćerkom i drugim saradnicima 1659. godine. Pre pogubljenja Đulija je priznala da je u periodu između 1633-1651 sudelovala u ubistvima preko 600 muškaraca. Uspešan proizvod – dobra namera – loša mušterija.

Delfina Lalori – oličenje sadiste

Počupaj me još jednom i poslaću te na sprat!

Delfina Mekarti naizgled je imala sve što se poželeti može: odrastanje u izobilju, plemenito poreklo, lepotu kojoj se divila i tadašnja španska kraljica i čak tri braka, od kojih je poslednji sa doktorom Lenardom Luijem Nikolasom Lalorijem, jedinim zubarom u Nju Orleansu.

Delfina je bila neobična i jedinstvena u svakom smislu. Izdvajala se po lepoti, ponašanju, držanju i impulsivnoj naravi. Naime, 1831. godine zakupila je naizgled skromnu kuću i to na svoje ime, što je bilo izuzetno nesvakidašnje za žene tog doba. Nasuprot spoljašnjoj jednostavnosti unutrašnjost kuće je plenila luksuzom. Elita je hrlila u dom Lalorijevih. Međutim, niko od njih nije ni slutio da se nalazi u leglu samog zla. Neobična za dom Lalorijevih bila je činjenica da im je uvek nedostajalo posluge: samo što bi kupili nekoliko i već su tražili nove radnike, dok se starima gubio svaki trag. Gradom su kružile priče o Delfininom maltretiranju robova, ali se, naravno, niko nije obazirao na puke tračeve. Sve do jednog dana početkom tridesetih godina XIX veka kada je dvanaestogodišnja sluškinja Lija sasvim slučajno počupala Delfinu prilikom češljanja; gospodarica se razbesnela i u naletu jarosti jurila Liju po čitavoj kući. Lija je pobegla na balkon i u okršaju sa Delfinom pala i umrla. Od tog trenutka ugled Lalorijevih je drastično opao i ljudi su počeli da sumnjaju da su tračevi zaista istiniti. Međutim, ključni događaj desio se 10. aprila 1834. kada je u kuhinji Lalorijevih izbio požar. Glavna kuvarica priznala je vatrogascima da je lično podmetnula požar kako bi se ubila, samo da je Delfina ne bi odvela na sprat jer, po rečima kuvarice, ko ode tamo sa gospodaricom, nikad se više ne vraća. Vlasti su pretražile taj deo kuće i otkrile pakleni prizor: desetine robova u kavezima, delovi tela po podu, miris krvi i truleži po sobi, organi i odrubljene glave u kofama.

Od tog trenutka sugrađani su želeli da izbrišu svaki trag ovog gnusnog čina, pa su tako krenuli na imanje Lalorijevih s namerom da zasluženo kazne okrutne supružnike. Ali, nakon što su njihovi gnusni zločini izašli na videlo, LaLorijevima se gubi svaki trag. Postoje priče da je Delfina pobegla u Francusku, kako bi se kasnije vratila u dragi Nju Orleans. Umrla je u Parizu 1849. a telo joj je premešteno posthumno u grad u kojem je sa zadovoljstvom hranila svoje sadističke nagone.

Amelija Dajer – čedomorka bez granica

Spavaj, bebo, spavaj…zauvek.

Amelija Dajer ne potpada pod okvire stereotipnog profila ubice: nije bila zlostavljana u detinjstvu, niti je imala brak u kojem je osećala sve osim ljubavi. Rođena je 1837. godine kao najmlađe od petoro dece. Njen otac bio je vodeći proizvođač cipela u Bristolu, čime je svojoj deci omogućio odlično obrazovanje. Amelija je umela da čita i piše i gajila je veliku ljubav prema poeziji i književnosti. Jedino što je narušavalo Amelijin idiličan život bilo je majčino loše psihičko stanje uzrokovano tifusom, zbog čega je bila sklona nasilnom ponašanju. Amelija se kao najmlađe dete starala o njoj sve dok nije preminula 1848. Takođe, brojni porodični događaji narušili su Amelijinu ušuškanu svakodnevnicu: izgubila je stariju i mlađu sestru, neko vreme neposredno pre očeve smrti živela je sa tetkom; nakon smrti oca najstariji brat Tomas nasledio je porodični posao, dok je stariji brat Džejms odlučio da zanemari Ameliju. Ona se nakon niza nesrećnih događaja zaposlila u prodavnici korseta i udala za Džordža Tomasa, svog prvog muža. Kako bi mogli da se zakonski venčaju, oba supružnika lažirala su razliku u godinama – on se predstavio 11 godina mlađim, a ona 6 godina starijom. Džordž Tomas je, zapravo, imao 59, a Amelija 24 godine.

Nakon venčanja Amelija je prošla obuku za medinicnsku sestru i uskoro postala babica, što je iskoristila na izopačen, a ujedno i genijalan način. Viktorijanska Engleska oštro je stigmatizovala samohrane majke i vanbračnu decu, oslobađajući očeve svake obaveze prema majci i detetu. Mnoge žene su, usled razočarenja, izdaje i nemogućnosti da prehrane svoju decu, bile primorane da ih se odreknu i daju ih na usvajanje. U tom ruhu otvorene su mnoge takozvane „dečje farme“ iliti sirotišta, kojima bi majke ponekad plaćale određenu nadoknadu za izdržavanje dece. Na farmama su često radile i babice čiji je zadatak bio da prate zdravlje i razvoj mališana. Uslovi na ovim farmama bili su na granici kompletnog zanemarivanja: nedovoljno hrane, nege, odeće, zbog čega bi deca često umirala. Opijum, koji su babice koristile kako bi uspavale decu, takođe je usmrtio mnoge mališane.

Amelija je 1869. godine rodila ćerku i bio joj je potreban novac, pa je tako odlučila da osnuje sopstvenu „dečju farmu“. Ubrzo je napustila muža i preudala se za Vilijama Dajera, sa kojim je imala dvoje dece. Ujedno je i posao počeo da napreduje. Nakon što bi neka od majki dovela dete na Amelijinu farmu i platila joj za brigu o njemu, Amelija se u kratkom roku rešavala nedužnog bića. Iako je policija sumnjala u legitimitet njenog poslovanja, Amelija je optužena samo za nemar. Vlasti nisu otkrile čime se Amelija zapravo bavi, ali strah da bi njena farma mogla propasti pokrenuo je niz nervnih slomova u narednim godinama. I ovo je Amelija iskoristila na pravi način – kao pacijent, ali i medicinska sestra po zanimanju imala je pristup zalihama laudanuma (koji je pozamašno konzumirala) i opijuma (čime je kljukala bebe).

Jedan slučaj savršeno opisuje kako je Amelija poslovala: 1896. godine Evelina Marmon, popularna konobarica onog doba, rodila je vanbračnu ćerku i rešila je da u novinama pronađe oglas za dobro sirotište. Na nesreću, pronašla je Amelijin oglas: “…Ne tražimo dete zbog novca, već iz ljubavi“, glasio je jedan deo oglasa, koji je Amelija potpisala kao gđa Harding. Razmena je izvršena. Evelina je pristala da plaća nedeljnu sumu za negu deteta, a Amelija je dete odvela kod svoje sada već dvadesettrogodišnje ćerke Popi. Evelinina ćerka Doris tamo je zadavljena belom trakom. Dve krvnice su zamotale dete u krpu, a deo dečje odeće su odnele u zalagaonicu: Amelija je imala i novčanu i ubilačku satisfakciju. Sledećeg dana Amelija je na isti način usmrtila trinaestomesečnog dečaka Harija Simonsa. Oba tela zamotala je u tepih, stavila u kutiju i bacila u Temzu.

Delovalo je da će Amelija ovako nastaviti doveka, sve dok 30. marta 1896. nepoznati čovek nije pronašao tela u reci. Policija je na kutiji u kojoj su tela nađena pronašla potpis gđe Tomas (Amelijino prezime iz prvog braka) i njenu adresu. Kako bi je uhvatili, policija je postavila još jedan oglas i počeli su da nadziru njenu kuću. Kada je Amelija zagrizla mamac, policija je upala u kuću i zgrozila se zatečenim prizorom: smrad truleži koji je svuda širio, priznanice iz zalagaonica, dečja odeća i pisma zabrinutih majki bili su dovoljni da se Amelija zatvori iza rešetaka. Procena kaže da je u roku od dvadeset godina Amelija zasigurno usmrtila bar dvadeset mališana, a moguće je da se u stvari radio o čak 400 bespomoćne dece. 22. maja 1896. Amelija je najpre osuđena za ubistvo male Doris Marmon, a kasnije su dodate i optužbe za ubistvo Harija Simonsa i Helene Fraj; pokušala je da se izvuče pod izgovorom da je mentalno nestabilna, ali je poroti bilo potrebno samo četiri minuta da je osudi na smrt vešanjem. Čekajući tri nedelje na pogubljenje Amelija je ispunila punih pet svezaka svojim ispovestima. 10. juna iste godine u tačno 9 sati izjutra dobila je zasluženu kaznu.

Posle hapšenja postala je poznata kao Ljudožderka iz Redinga. Deo je mnogih urbanih legendi i pesama, od kojih je poznata i ova kratka balada, koju prilažemo u originalu i u prevodu autorke teksta.

The old baby farmer, the wretched Miss Dyer
At the Old Bailey her wages is paid.
In times long ago, we’d ‘a’ made a big fy-er
And roasted so nicely that wicked old jade

(Dadilja stara, zla gđica Dajer
Na sudu je platila ceh.
Onomad davno raspalismo vatru
I rospija fino se krčkala baš)

Iako su se nakon Amelijine smrti mere zaštite dece u sirotištima drastično pooštrile, čedomorstvo nije prestalo. Dve godine nakon Amelijinog pogubljenja jedan železničar u Njuton Abotu pronašao je paket u kom se nalazila trogodišnja devojčica. Srećom, preživela je, a tragovi su odveli policiju do gđe Stjuart – Poli, ćerke Amelije Dajer.

Kejt Vebster – jednostavno nezadovoljna radnica

Planiraš mene da otpustiš? Mene?

Gazdarica nije zadovoljna vašim uslugama i daje vam šut-kartu? Nezamislivo! Kako reagovati, šta činiti? Ubiti je, skuvati, istopiti joj salo i dati ga gladnoj deci (greh je da se baci). Barem je tako mislila Kejt Vebster.

Džulija Marta Tomas bila je ekscentrična udovica koja je živela sama u jednoj kolibici van grada. Iako je pripadala srednjoj klasi, oblačila se otmeno i trošila je mnogo na putovanja. Bila je poznata po svojoj prgavoj prirodi i sluškinje su često odlazile iz njenog doma u potrazi za novim poslodavcem.

Kejt Vebster je odrasla u Irskoj. Bavila se džeparenjem, zbog čega je redovno boravila u zatvoru već sa petnaest godina. Uskoro se preselila u Englesku, gde se spetljala sa još jednim kriminalčićem, ostala trudna i počela da radi kao služavka. Sa džeparenja prešla je na krađu imovine svojih poslodavaca, pa je tako prodavala razne dragocenosti iz domova u kojima je radila. Kada bi gazde saznale za njenu igru, otkaz je bio neminovan.

Kejt je tražila posao, a Džulija radnicu – idealna situacija koja je koristila obema. Međutim, i Kejt je, kao i njena gazdarica, bila preke naravi, pa je često pila i tukla se. Poslovni odnos Kejt i Džulije ličio je na rijaliti šou. Svađale su se svakodnevno i Džulija je rešila da otpusti Kejt. Nakon saopštene odluke o otkazu, ova ju je molila da ostane u njenom domu preko vikenda, a Džulija je, na nesreću, odlučila da joj učini tu uslugu. To se pokazalo kao kobna greška: kada se Džulija u nedelju posle crkve vratila kući, Kejt ju je gurnula sa stepenica i zadavila je. Kako bi se rešila tela, raskomadala ju je, skuvala i stavila u drvenu kutiju, u koju je sve savršeno stalo, osim jednog stopala i glave. Danima je Kejt pokušala da otkloni svaki trag svog gnusnog čina, kao i najmanju trunku postojanja svoje nekadašnje gazdarice. Zajedno sa jednim radnikom na imanju odnela je kutiju sa telom do reke i bacila ga. Sledećeg jutra Džulijino telo je nađeno, ali je neko vreme ostalo neidentifikovano usled nedostatka glave.

U toku narednih nedelja Kejt je počela da se oblači kao Džulija, da oponaša njene pokrete i koristi njenu kuću, iz koje je prodala gotovo svu imovinu: od nameštaja, slika do nakita, čak i zlatne plombe iz Džulijinih zuba. Mast iz Džulijinog tela pokušala je da proda lokalnom restoranu, ali bezuspešno, pa je njome nahranila dva izgladnela mala prosjaka, koji nisu ni slutili šta zapravo jedu. Uskoro su susedi počeli da istražuju Džulijin nestanak, kao i da sumnjaju u Kejtino ponašanje. Pozvali su policiju i Kejt je uhvaćena dok je pokušavala da pobegne u Irsku.

Porota je za manje od sat vremena osudila Kejt na smrt vešanjem. Pred pogubljenje priznala je sva svoja zlodela, ali nije otkrila mesto na kom je sakrila Džulijinu glavu. Do 2010. godine ona je bila sakrivena, sve dok Dejvid Atenborou, prirodnjak na BBC-u nije slučajno otkrio u svom dvorištu prilikom građevinskih radova jednu lobanju bez zuba. Nakon ispitivanja molekula ugljenika, prethodnih policijskih izveštaja i izveštaja patologa izveden je zaključak-glava Džulije Marte Tomas je konačno pronađena. Nalazila se gotovo na istom mestu kao i njena kolibica.

Ilustracija i grafička oprema teksta: Miloš Bogdanović