Brotha Lynch Hung je veteran kalifornijske rep scene kome se ove godine navršava dvadeset godina karijere. Široj publici je ostao prilično nepoznat, pre svega zahvaljujući beskompromisno horrorcore tematici koja ga je vezala za nezavisne izdavačke kuće.

Svoj najambiciozniji projekat započeo je 2009. godine kada se pridružio trenutno najvećoj nezavisnoj rep izdavačkoj kući, Strange Music. Reč je o konceptualnoj trilogiji albuma posvećenoj njegovom novom alter egu, serijskom ubici koji operiše pod imenom Coathanga Strangla. Ako bismo tražili paralele Lynchovoj tematici, jedino šire poznato ime bi bio Eminem u svojim morbidnijim trenucima (3am, ’97 Bonnie & Clyde i sl.). Međutim, ono što čini Lynchovu trilogiju vrednom pažnje nisu potpuno neobuzdani izlivi nasilja prema ženama i reperima u tesnim farmerkama velikodušno začinjeni kanibalizmom, već Lynchov izuzetan crni humor i pripovedački instikt. Februar nam je konačno doneo i njen završetak, po imenu Mannibalector. Prva pesma na albumu, Krocadil, savršeno prikazuje šta nas čeka.

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=9_TQjLErxNI]

Dok prva dva albuma u seriji: Dinner and a Movie i Coathanga Strangla još uvek dozvoljavaju dileme i podsećaju nas na ljudsko biće ispod maske, Mannibalector nas zatiče u trenutku u kome protagonista dostiže vrhunac svog ludila i svim snagama se zaleće niz svoju spiralu bez povratka. Čak i bleja posle koncerta sa članovima grupe Mayday i, na prvi pogled, stereotipna Something About Susan kriju morbidne obrte. S druge strane, Lynch fenomenalno zamućuje granicu između stvarnosti i fikcije što mu dozvoljava da preplete i stereotipnije rep pesme sa svojim narativom i da time postigne dinamiku u kojoj album zvuči homogeno, ali ne i monotono.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=x-ERDXf-80s]

Na albumu gostuje relativno mala i sjajno odabrana ekipa repera – od Lynchovih bližih saradnika tu su COS, G Macc, Bleezo i Trizz, a od poznatijih – Yelawolf, Hopsin i za Strange Music nezaobilazni Mayday i Tech N9ne, a muziku su radili skoro isključivo Seven i Robert Rebeck.

Obzirom na to da rep albumi lako postanu monotoni i rasplinuti, čini se neizbežnim da trilogija usko-tematskih albuma bez ikakvog pokušaja dodvoravanja radijskoj ili mejnstrim publici postane zamorna negde oko sredine prvog diska.  Ipak, Brotha Lynch je, što verbalnim akrobacijama, što promišljenim sadržajem i slojevitim likom, čini se, izvukao maksimum iz svoje teme, i usput kroz svoju trilogiju izrodio novog junaka rep mitologije. Ostaje samo pitanje: šta je sledeće?