Među brojnim morbidnim dečjim pesmicama sa anglofonog područja, ističe se jedna naročito veselog ritma, a uznemiravajućeg sadržaja. Ona glasi:

Lizzie Borden took an axe
And gave her mother forty whacks
When she saw what she had done
She gave her father forty one

Za slučaj da ne govorite jezik, suština je u tvrdnji da je izvesna Lizi Borden počastila svoja dva roditelja ukupno osamdeset i jednim udarcem sekirom. Ovo nije sasvim istinito: gospođa žrtva joj nije bila majka, već maćeha, a sekirom je vitlano tek 33 puta. Sem toga, premda je Lizi Borden suđeno za ovo dvostruko ubistvo, porota je odlučila da devojka – nije kriva.

Uprkos popularnosti pesmice, tadašnja se javnost slagala sa porotom, premda verovanje u nevinost mlade Lizi Borden savremeni istoričari mahom osporavaju. Šta se, dakle, desilo 4. avgusta 1892. u gradiću Fol River, u Masačusetsu, i kako je osoba osumnjičena za gnusna ubistva mogla da bude oslobođena?

Zločin

Endrju Borden, živ-živcat

Endrju Borden bio je ugledan građanin Fol Rivera, u srećnom braku sa svojom drugom ženom Ebi, i otac dve neudate kćeri iz prvog braka, Eme i Lizi. Suprugu je jako voleo – dosta njegove imovine bilo je prepisano ili zaveštano njoj i njenoj porodici. Novac je sticao redom i radom, premda često preko leđa svojih sugrađana, i iako nije bio veliki industrijalista kakvim ga nekada predstavljaju, svakako jeste bio imućan. Uprkos imetku, nije živeo luksuzno – a naročito ne onako luksuzno kako su njegove dve kćeri smatrale da bi se moglo – a ni njegova reputacija prekog i neprijatnog čoveka nije pomagala da se Lizi i Ema osećaju lagodno u društvu. Izvesno je, svakako, i da je imao neprijatelja.

Kobnog 4. avgusta 1882, služavka Bridžet Salivan provela je jutro u dvorištu, perući prozore dok je Ebi Borden sređivala gostinsku sobu na drugom spratu, a Lizi boravila u svojoj sobi. Starija ćerka, Ema Borden, bila je van grada, u poseti prijateljima, a Endrju Borden je poslom otišao u varoš, vrativši se kući nešto posle deset časova. Lizi je sišla sa sprata da ga pozdravi i pobrine se da se udobno smestio na kauču. Lizi se obratila i Bridžet, sa preporukom da obiđe rasprodaju u obližnjoj prodavnici. Da je otišla, Bridžet bi na taj način bila odstranjena sa mesta zločina, ali tog dana se, kao i većina Bordenovih, nije osećala dobro, pa se povukla u svoju tavansku sobicu da odrema. Njena dremka, međutim, nije trajala dugo: oko 11 časova čula je krik tridesetdvogodišnje Lizi: „Dođi brzo! Tata je mrtav! Neko je došao i ubio ga!“

Odista, Endrju Borden bio je prilično mrtav, lica potpuno unakaženog sa 14 udaraca sekirom; Bridžet je otrčala po pomoć, a Lizi, začudo, neko vreme ostala u kući sama.

Telo Endrjua Bordena.

Nedugo potom, ali uveliko po pristizanju policije, u gostinskoj sobi na drugom spratu kuće pronađeno je i telo Ebi Borden, koja je, sudeći po temperaturi tela, bila ubijena više od sat vremena ranije, ali takođe sekirom – ukupno 19 udaraca po temenu.

Telo Ebi Borden.

Krivica Lizi Borden

Čim se policija sjatila na mesto zločina i počela da ispituje preživele ukućane, primetili su da je Lizina priča nedosledna, kontradiktorna i neujednačena: da li je u vreme očevog ubistva u šupi tražila udice za pecanje ili alat za popravku vrata, ili je možda bila u kuhinji i grejala peglu – po najvećoj letnjoj vrućini? Da li je u šupi provela 20 ili 30 minuta? Da li je u sobu gde je ležao otac ušla kada je čula jecaj, ili poziv upomoć, ili pak nije čula ništa, već je spontano odlučila da proveri kako je?

Tokom ispitivanja na licu mesta Lizi je više puta ponovila kako joj maćeha nije kod kuće – navodno je dobila pisanu poruku od svoje bolesne prijateljice, i otišla da je obiđe. Tek je kasnije, kada je policija uveliko bila u kući, Bridžet sa susetkom gospođom Čerčil otišla na sprat i tamo našla Ebino telo. Poruka koju je ova navodno dobila od prijateljice nikada nije nađena, niko u gradu nije kasnije potvrdio da je takvu poruku poslao, i, štaviše, kako je Ebi bila zatvorena žena bez mnogo prijatelja, niko nije imao ni predstavu koju je to toliko blisku „prijateljicu“ imala. Kada je policija došla da saopšti Lizi vesti o smrti njene majke, ona je odgovorila oštro: „Nije mi bila majka! Bila mi je maćeha. Majka mi je umrla kad sam bila mala.“ Komšinice i prijateljice nastavile su da je teše i smiruju; razloga za veću sumnju još nije bilo – pre svega jer joj odeća nije bila uprljana krvlju.

Kobna sekira

Policija je pretražila kuću, ali veoma površno: u Lizinoj su se sobi, na primer, zadržali veoma kratko i tek letimično pregledali njen garderober, jer se ova nije osećala dobro. U šupi je pronađen vrh sekire sa ostatkom drške koji je delovao kao da je nedavno odlomljen. Isprva je mogućnost da je upravo ova alatka bila oruđe ubistva odbačena, ali je naposletku ipak iznesena tokom suđenja.

Lizina sestra Ema dobila je hitan telegram i vratila se u Fol River istog popodneva. Premda zauzeta pripremom sahrane, dok je uveče kačila svoju odreću u ormar, primetila je da je Lizina plava haljina pokrivena flekama od farbe, i napomenula sestri da bi je verovatno trebalo baciti. Dva dana kasnije, u subotu, sestre su prvi put napustile kuću da bi obavile sahranu, što je izazvalo veliku pometnju u gradu, te podstaklo gradonačelnika da ih poseti iste večeri i upozori ih da budu opreznije kada napuštaju kuću. Lizi ga je upitala da li je neko iz kuće osumnjičen; gradonačelnik joj je odgovorio potvrdno. Sutradan, Lizi je u prisustvu Eme i svoje prijateljice, Elis Rasel, spalila svoju plavu haljinu u kuhinjskoj peći. Elis je svedočila u korist optužbe da je haljina bila pokrivena krvlju, te da je Lizi na ovaj način uništila jedan od dokaza svoje krivice; Ema Borden, međutim, uporno se pred sudom držala uverenja da je u pitanju bila farba, i tvrdila da u činu spaljivanja haljine nije bilo ničega neobičnog. Sama Lizi bila je vidno potresena kada je shvatila da je spaljivanje haljine inkriminiše. „Zašto si me pustila da to uradim?!“ pitala je Elis.

Prvobitnu sumnju policije podržao je i lokalni apotekar, koji je prijavio da je, par dana pre ubistava, Lizi od njega pokušala da kupi otrovnu prusku kiselinu, navodno za kućnu upotrebu, u šta on nije poverovao, te je odbio da je proda.

Devetog avgusta 1882. Lizi Borden je dala zvanično svedočenje u policijskoj stanici; nalog za njeno hapšenje već je bio spreman da bude izvršen nedugo nakon toga. Islednik je bio strog i agresivan, na šta Lizi nije dobro reagovala: kao i prvi put, u kući, njeno svedočenje bilo je nedosledno i konfuzno, a pojedini detalji, poput njenog opisa odnosa sa maćehom, čak su joj direktno škodili. Druge pojedinosti su, pak, bile naprosto netačne: tvrdila je da je pomogla ocu da skine čizme kada je legao da odmara, ali na slici sa mesta zločina Endrju Borden je i dalje u čizmama. Neprijatna pomisao na ubistva iz koristoljublja bila je prisutna još od samog početka, ali je na ispitivanju isplivao i dodatan, jeziviji razlog za Lizinu moguću mržnju prema ocu: godinu dana pre smrti, Endrju je pobio golubove koje je Lizi volela i gajila. „Nisu imali glave, to je sve“, opisala je Lizi isledniku posledice tog događaja.

Privedena je jedanaestog avgusta. Istraga je otkrila još nekoliko inkriminišućih detalja: Bridžet Salivan, služavka, rekla je da su vrata bila zaključana kada je gospodin Borden došao kući iz grada, što ih je oboje iznenadilo. Dok mu je pomagala da se izbori sa bravom, čula je prigušen smeh sa vrha stepeništa – ako je Lizi zaista bila na tom mestu u trenutku kada joj je otac stigao, stajala bi na samo nekoliko metara od svoje mrtve maćehe. A sama Lizi nije bila sigurna: tvrdila je, naizmenično, da je tada čitala časopis u kuhinji, ili peglala maramice, ili se pak spuštala niz stepenice. Sem toga, ako je u vreme ubistva Ebi Borden bila na istom spratu, u susednoj sobi – kako je mogla da ne čuje makar udarac njenog tela o pod, ako ne i vriske i opiranje do koga je moralo da dođe pri tako nasilnom ubistvu? I kako to da se nije plašila da odmah nakon ubistva ostane sama u kući, poslavši Bridžet po pomoć, pa čak i kasno uveče, po mraku, siđe sama u podrum i iz nikad razjašnjenih razloga razgleda krvavu odeću žrtava? Haljinu koju je Lizi dostavila policiji kao odelo koje je navodno imala na sebi na jutro ubistva, svedoci nisu sasvim jasno prepoznali – štaviše, bili su toliko nesigurni oko toga da je tužilac tvrdio da samo nisu želeli da okrive prijateljicu. Jedna teorija pretpostavlja i da je Lizi ubistva počinila gola – na taj način je uspevala da se obuče brzinom koja se inače ne bi slagala sa njenom krivicom.

Lizina pretpostavka o strancu koji je upao u kuću i ubio Endrjua i Ebi uopšte nije, po mišljenju optužbe, pila vodu. Kao prvo, ubica bi morao da se sakrije tokom sat vremena između dva ubistva, što je zahtevalo dobro poznavanje kuće i navika ukućana. Kao drugo, nigde u hodnicima nije bilo tragova krvi, za šta je takođe trebalo poznavati prostor; i najzad, ulazna vrata su, kada je Endrju ulazio u kuću, bila zaključana na sve tri brave, što ne bi uradio neko ko se krije u kući posle ubistva čekajući priliku da utekne, već radije neko ko pokušava da u kući bude sam.

Zarad suđenja, Lizi Borden je odvedena u Nju Bedford; tužilac je bio veoma dobar parničar ubeđen u njenu krivicu, i uprkos određenoj podrški sugrađana, i naročito sestre Eme, optuženoj se nije pisalo dobro.

Oslobađajuća presuda

Suđenje Lizi Borden, devojci optuženoj za divljačka ubistva oca i maćehe, počelo je 5. juna 1983, skoro godinu dana nakon zločina, pred dvanaestočlanom porotom. Tužilac je vatreno isticao njeno sumnjivo ponašanje na dan zločina i tokom čitave istrage; odbrana je skretala pažnju na manjak konkretnih dokaza. Mediji su slučaj proglasili suđenjem veka, i pratili ga pomno – popularnost je donela, između ostalog, i vesele uratke poput pesmice navedene na početku teksta. Suđenje je povremeno prekidalo glasno mukanje krava sa livade tik ispod prozora sudnice.

Trinaestog dana suđenja, 20. juna, porota se povukla da veća, i veoma brzo se vratila sa presudom: nije kriva. Kako, kada je toliko stvari ukazivalo da je upravo Lizi ubica?

Porota u slučaju Borden: pretežno Republikanci, prosek godina 53.

Pre svega, mora se dopustiti izvesna mogućnost da je nedoslednost Lizinog svedočenja, kao i njeno nestalno ponašanje, bilo posledica ogromne traume koju je doživela kada je pronašla telo svog oca. Znamo i da joj je lekar dan nakon ubistva prepisao velike doze lekova za smirenje. Ove supstance, naročito snažan i ponekad halucinogeni morfijum, mogle su da utiču na njeno rasuđivanje povodom spaljivanja haljine, i da je učine zbunjenom i nedoslednom tokom svedočenja. Osim toga, svedoci koji su joj bili bliski slagali su se da je, premda joj je odnos sa maćehom zbilja bio hladan, Lizi veoma volela oca –  uprkos incidentu sa golubovima. A haljinu je mogla spaliti sasvim naivno, ne povezujući taj čin sa istragom za koju je već znala.

Razbijene lobanje žrtava

Ono što je, pak, uticalo na mišljenje njenih branilaca bila je činjenica da je Lizi – žena, i to iz dobrostojeće porodice, aktivna u lokalnim ženskim hrišćanskim udruženjima; sama ta činjenica bila je dovoljna da njenim savremenicima pomisao da bi mogla počiniti gnusna i veoma nasilna ubistva zvuči nerealno. U jednom trenutku suđenja, advokat optužbe izneo je pred porotu ogoljene razbijene lobanje Endrjua i Ebi Borden, ne bi li im dočarao svu strahotu povreda. Suočena sa prizorom, Lizi se onesvestila – od iskrenog šoka ili ne ostaje zauvek nepoznato, ali je takva reakcija u očima porote poslužila kao dokaz njene krhke ženske prirode. Da iza sebe nije imala povoljan društveni položaj, ili da je bila muškarac, moguće je da bi porota prikupljene dokaze posmatrala na mnogo drugačiji način. Ovako, njeni su sugrađani odmah po njenom hapšenju odreagovali pobunjenom nevericom; čak je i svedočenje Elis Rasel o haljini bilo doživljavano pre kao izdaja nego kao pošteno iznošenje svega što zna.

Što se formalnog sudskog procesa tiče, njenom oslobođenju pomoglo je to što su tužioci bili lišeni ključnog dokaznog elementa: Lizinog neuverljivog i kontradiktornog prvog svedočenja. Naime, tročlana sudska komisija presudila je da je Lizi, u trenutku kada ju je islednik ispitivao, faktički bila privedena kao optužena za dva ubistva, a ne samo osumnjičena, te da njeno svedočenje bez prisustva advokata nije bilo dobrovoljno. Peti amandman garantovao joj je u tom slučaju pravo da ne govori ništa, o čemu ona tada nije bila obaveštena.

I, najzad, ono što je možda najbitnije: direktnih dokaza, poput krvave odeće ili pouzdano utvrđenog oruđa ubistva, naprosto nije bilo.

Ova je mešavina manjkavih dokaza i predrasuda,  pretpostavlja se, i navela porotu da vrati potresenu Lizi Borden svom „uništenom i okrvavljenom“ domu.

Misterija i mediji

Premda je zajednica Fol Rivera načelno pozdravila Lizino oslobođenje, unekoliko se podrazumevalo da će ona nakon njega napustiti gradić i nastaniti se negde drugde. To što ona to nije učinila, već je sa sestrom kupila raskošnu vilu u prestižnom delu grada, naišlo je na neodobravanje. Uprkos tome, Lizi Borden je u toj kući provela ostatak svog života, u najvećoj raskoši koju je nasledstvo moglo da joj priušti, i u prisnom prijateljstvu sa moralno upitnim pozorišnim glumicama. Daleko od stereotipa beslovesne i umilne ženice, Lizi je ubrzo po oslobođenju počela da ispoljava nalete paranoje, neurotičnosti i sitne kleptomanije (koja joj je, doduše, bila svojstvena i pre nemilog događaja). Popularnost joj je naglo opala; čak se i Ema Borden, koja ju je tokom čitavog suđenja vatreno podržavala, odselila od sestre 1905. godine, iz nikada razjašnjenih razloga. Dve su spekulacije najpopularnije: prva, da je saznala za Lizinu romantičnu ili pak seksualnu vezu sa glumicom Neli O’Nil, i druga, da joj je sestra napokon priznala ubistva iz 1882. Jedno je sigurno: do kraja života više nisu razgovarale. Ostatak Lizinog usedeličkog života prošao je u društvu sluga, koje su odreda bili zadovoljni platama i odbili da ikada kažu išta o svojoj poslodavki. Umrla je 1927. godine od komplikacija nakon rutinske operacije, i sahranjena je na porodičnom groblju, pored sestre i roditelja.

Lizzie Borden Took an Ax, 2014

Uprkos relativno dobro prihvaćenom sudskom razrešenju slučaja Borden, Lizina priča nije prestala da fascinira javnost, i opstala je kroz vekove – ako ništa, a ono bar kroz morbidnu dečiju pesmicu. Njeno ime uzimali su hevi-metal bendovi, a priča je inspirisala niz filmova, predstava, pa i jednu operu i balet. Većina umetničkih tumačenja njene priče pretpostavlja da je, nasuprot mišljenju porote, Lizi ipak bila ubica: u ovogodišnjem filmu u kome Lizi tumači adekvatno jeziva Kristina Riči, kombinuju se elementi frustracije, mentalne bolesti i umišljaja. Kratka priča „Ubistva sekirom Fol Rivera“ („The Fall River Axe Murders“) Anđele Karter takođe u prvi plan iznose njen mračni um, doduše na malo uspešniji način. I naravno, ovakva priča nije mogla da ne završi u jednom romanu (autorke Elizabet Engstrom) u kome Lizi ima natprirodne moći.

Pronaći interpretaciju koja pretpostavlja da je Lizi nevina nije lako, verovatno zato što tako što ne bi bilo preterano zanimljivo. Ipak, ni dan-danas niko ne može potpuno pouzdano da tvrdi da je Lizi Borden 2. avgusta 1882. uzela sekiru i otišla da obavi par mračnih poslića; upravo je ova suštinski nerazjašnjiva misterija oko počinioca ono što priču o ubistvima iz Fol Rivera čini večito aktuelnom među ljubiteljima kako kriminalističke fikcije, tako i stvarnih slučajeva.