„O Isidori Sekulić, osim nekoliko sasvim istinskih podataka, nema nijedne anegdote“, zabeležio je Ljubiša Kozomara u Borbi 1958, verovatno u tekstu povodom njene smrti. Morali bismo se složiti sa njim – ne bih mogla ni jednu zabavnu, usputnu priču o Isidori ovde da vam napišem jer je svaka priča koja govori o njoj inteligentna i jasna priča sa poukom, priča o jednom izuzetnom životu, ne samo nesvakidašnje spisateljice, već i velike osobe.

Preuzeto sa: www.rts.rs

Rođena je 1877, umrla 1958. Radila je u školama i gimnazijama dok nije tražila da se penzioniše i veći deo života provela je u Vase Palagića 70 na Topčiderskom brdu, na čijem je groblju i sahranjena. U Bačkoj je rođena, ali provinciju nije nikad videla kao „svoju“. Bila je prava dama Beograda. Prva žena u SANU, prva Srpkinja koja je (1913) posetila Norvešku. Njena poznata dela su Pisma iz Norveške, Kronika palanačkog groblja… Ma što vam to i pišem? Biografski podaci svakako neće reći ništa o velikom liku ove silne žene, a to je ono što je ovde bitno.

Uprkos popularnom mišljenju da je bila usedelica, Isidora je bila udata, doduše kratko i nesrećno jer joj je muž rano umro od tuberkuloze. Baš to bolest je bila kob koja ju je pratila kroz ceo život, odnevši joj prethodno celu porodicu i ostavivši je samu da se bori sa slabim zdravljem i konstantnim migrenama. Verovatno je to ono što je uticalo na njenu ličnost i oblikovalo je, učinivši je tako samotnom, zatvorenom i postojanom.

O Isidori mnogi imaju šta da kažu – neki je pamte kao prijatelja, neki kao komšinicu, neki kao saradnika i koleginicu pisca, a neki kao neprijatelja. Ipak, simpatično je da svi imaju da kažu gotovo isto o njoj. Da je bila stoik, da je bila donekle hladna, ali izuzetno burnih osećanja prema nauci, književnosti i znanju, da je retko sa kime bila bliska, ali da je imala savšene manire koje je pokazivala tako što je svakog (sem novinara) vrhunski ugošćavala. Posete je primala gotovo uvek četvrtkom u svom specifičnom stanu, koji je ličio malo na apoteku, imao malograđansko uređenje i bio oskudan, ali u isto vreme i prepun knjiga (uvek otvorenih) i sa prelepom, raskošnom baštom i slikom Njegoša, Mocarta i Šopena da pozdravi posetioce u predsoblju. Čak i oni koji je nisu voleli je ne kritikuju i ne kude, jer se ne može reći da nije bila korektna. Kao što je i sama navela, nikome nije bila dužna za života; otplatila je čak i sama svoju sahranu. Od malena bila je ona sa nosem u knjizi kojoj je otac čitao latinski umesto priča pred spavanje. Vodila je dugačke monologe (ali nikad bez poente!) i radom lečila sve boljke. Čak iako svoju nije imala, porodicu kao pojam, je cenila iznad svega. Veliki paradoks je da je možemo posmatrati kao veliku feminističku figuru, ženu koja je mnogo putovala, radila i pomakla mnoge granice, dok je, u isto vreme, tvrdila da je ženi bitno mesto u kući, da feminizam nema smisla i da svaka žena mora biti ili kuvarica ili spremačica (pri čemu je sebe svrstavala u drugu grupu).

I sad zamislite sliku tog perioda oko rata, sliku sveta gde je fridžider bio luksuz, zime jake i osamljene, gde su posete lične i nenajavljene, a pisma glavna komunikacija, gde vlada patrijarhat, gde se smatra da umetnost vidi u apsolutno, a nauka u čudovišno! I u takvom, muškom svetu, kad joj je pružen antikomunistički apel sa naredbom: „Potpisujte!“, Isidora je odgovorila: „Ja ovo neću potpisati. Ovo je izrazito politički dokument, a mi žene u Srbiji nemamo politička prava. Vi, dakle od mene ne možete zahtevati da kao žena potpišem jedan takav politički tekst.“  Na taj način ne samo da je jedina odbila da stavi svoj potpis na dokument i time ugrozila svoju bezbednost, već je i pokazala dovitljivost i spremnost da surovu realnost pretoči u svoju korist.  Može se, možda reći, da je ceo svet pretočila u svoju korist. Ona je putovala, putovala svuda po Evropi u kojoj jedino nije posetila Španiju i SSSR. Znala je šest živih i dva mrtva jezika i znala je ko igra u fudbalskoj reprezentaciji i kada. To je, priznaćete, čak i za današnje standarde, nesvakidašnja žena. A, ipak, ona bira da bude osamljena, samostalna figura, stoik.

Možda je upravo u tome caka. Možda, da nije bila tako sama, ne bi ništa ni uradila. Možda da nije toliko često mislila i pričala o smrti, pripremivši se za nju kao za samo još jedno putovanje, ona ne bi napisala sva divna dela koja danas svedoče o njoj. Ono što je sigurno je da, da nije bila takva, ne bi ostavila takav utisak na svoje savremenike, na mlade pisce koji su je redovno posećivali pred smrt i na današnje generacije koje je i dalje gledaju kao posebnu figuru srpske književnosti, mada, možda ne dovoljno.

Iza nje ne ostaju samo njena velika dela, već i njena velika figura i njene velike reči iz kojih se može mnogo naučiti.

                „Treba ovo naše postojanje ispuniti sadržajem. Opravdati ga. Inače je apsurd.“ 18. 7. 1950.

Više o Isidorinom liku možete pročitati u knjizi Apostol samoće koju je priredio Ljubisav Andrić, izdatoj pri izdavačkom preduzeću Bigz.