Za debatu oko drugog amandmana, upravo onog koji Amerikancima daje pravo da poseduju oružje (odnosno da budu vodeći na listi broja pištolja po stanovniku), možda ste čuli iz skorašnjih američkih afera jer je priča o slobodi oružja odjednom vrlo popularna nakon 14. decembra prošle godine. Ova debata se vodila još od 20. aprila 1999. Znate li zašto? Jer su to datumi jednih od najvećih školskih masakra, a od početka 2010-ih, za ove nepune tri godine, masakri u obrazovnim ustanovama su odneli 61 život.

Školski masakri i streljanja nisu prijatna tema, ali su svakako aktuelna i neiscrpna.  S jedne strane osećam  krivicu da vas „mračim”, ali, opet, sami ste došli ovde, a ima li šta krvoločnije nego ubistvo deteta koje ste poslali ujutru u školu, tamo gde bi trebalo biti na sigurnom? Kao i kod serijskih ubica, ni školska streljanja nisu isključivo američki fenomen, ali stereotip je svakako opravdan.  Po broju žrtava, najvećih pet masakra su se desila upravo u SAD (ne računajući one poput Ma’alotskog i Beslanskog masakra, jer ovde se ne osvrćem na one koji su imali nacionalnu i političku pozadinu) gde su ovakvi događaji najčešći i gde su zabeleženi prvi slučajevi. I zato su tema ovog teksta tri streljanja koja su se odigrala upravo u SAD (dva spomenuta u uvodu). Ne želeći da se striktno vodim onom starom replikom „Smrt pojedinca je tragedija, smrt gomile statistika” i pretvorim sve u brojke, u izbor sam uzela ne tri sa najvećim brojem žrtava već, slobodno mogu reći, tri najpopularnija. Masakr u školi Bet (45 žrtve) i masakr teksaškog univerziteta (16 žrtava) nisu izazvali tu paniku kao što su Virdžinija Tek, Kolumbajn i Sendi Huk.

Masakr srednje škole Kolumbajn

Litlton, CO, 20. april 1999.

13 žrtava

Erik i Dilan u kafeteriji, snimljeno bezbednosnom kamerom. Slika sa Columbine Online

 Bilo je školskih masakra i pre Kolumbajna i posle, ali istina je da je ovo najpoznatiji pokolj izvršen u školskoj ustanovi. Možda jer je bio jedan od prvih tog kapaciteta, možda jer je ukazao na povećanje broja ovakvih slučajeva, možda jer razlog nikad nije razjašnjen, možda jer je propraćen sa toliko publiciteta, a možda i jer su Erik Haris i Dilan Klibold ostavili dosta materijala da se nad njim zapitamo. Kao što i samo ime mesta gde je masakr izvršen kaže, Litlton je malo predgrađe urbanog predela, koje je bilo potpuno van medijske javnosti  pre tog 20. aprila. Tog jutra su dva tinejdžera, odvojeno, došla u školu, postavila bombe u kafeteriji i vratila se u kola da čekaju eksploziju. Do eksplozije nije došlo, pa su Haris i Klibold odlučili da uzmu stvar u svoje ruke – kad kažem stvar, prvenstveno mislim pištolje i puške koje su, posebno za tu priliku uz pomoć prijatelja kupili bez previše muke. U 11:19 su eksplodirale dve bombe u obližnjem polju da stvore diverziju. To je bio znak.

Prva je nastradala Rejčel Skot kod zapadnog ulaza, nakon čega su pucali u Ričarda Kastalda, (srećom preživelog). Dok su  još tri učenika umirala, ostatak škole je i dalje bio neobavešten o dešavanjima, uveren da su eksplozije šale maturanata.  Kad su ustreljali učenike koji su ručali na travnjaku, prešli su u školu gde su izvršili pucnjavu u kafeteriji, pre nego što su u 11:29 ušetali u biblioteku gde je usledilo najveće krvoproliće – deset ubijenih i dvanaest povređenih. Nakon 13 minuta im je to valjda dosadilo. Iako je, još u 11:24, policija stigla i krenula sa evakuacijom, ništa nije moglo više da se uradi. Erik i Dilan su se prošetali po školi bacajući povremeno bombe (srećom, ne ubivši više nikog) pre povratka u biblioteku gde su obojica izvršili samoubistvo.

Isečak školske fotografije “Class of 1999” na kojoj se, osvetljeni, vide Erik (levo) i Dilan (desno), sa prijateljima. Preuzeto sa Columbine Online

Trinaestoro nedužnih ljudi – dvanaest učenika i profesor – ubijeno je u Kolumbajn masakru. Petnaestoro ukupno. Uprkos dnevnicima koji su ostali za njima i takozvanim „kasetama iz podruma”, niko nije siguran zašto je do pokolja došlo i po kom osnovu su Haris i Kibold birali žrtve. Možda su se osećali kao „drugačiji” i „neshvaćeni”, ali su takođe bili i zlostavljači. Iako su imali periode depresije, koji tinejdžeri nemaju? Pa šta je tačno povod verovatno ni sam FBI ne zna, a ono što je možda tragičnije – najmanje znaju njihovi roditelji. Poslednje što je Suzan Klibold čula od svog sina je bilo „Bye” pre nego što joj je zalupio vrata ispred nosa i prerano otišao u školu – ostavivši je posramljenu, zbunjenu, s grižom savesti, bez jednog sina i večitim pitanjem „zašto?”

Žrtve Kolumbajn masakra.

Masakr na Virdžinija Tek univerzitetu 

Bleksburg, VG, 16. april 2007.

32 žrtve

Slka koju je Čo poslao NBC News, preuzeto sa China Daily

        Nakon Kolumbajna svi su se nadali da se tako nešto neće ponoviti – niko ne bi želeo još krvoprolića, pogotovo ne nedužne dece, učenika, budućih velikih ljudi. Ipak, Kolumbajn je bio poput zagrevanja pred niz ovakvih događaja. Čo Sang-Hi se sam potrudio da to bude tako. Ovaj student engleskog jezika sa istorijom depresije, fotografisanja devojkama ispod suknje i pisanja sastava sa uznemirujućim dešavanjima isplanirao je – i uredno najavio NBC Vestima – masakr u Virdžinijskom politehničkom institutu. Prvo je počeo  od Zapadne Ambler Džonson sale, gde je ubio dvoje studenata,  poslao sliku i digitalni video vestima, da bi u 9:45 ujutru ušetao u Noris salu i, za devet minuta, ubio trideset ljudi, a ranio još 25. Dok je policija stigla, zatvorio se u sobu sale i pucao sebi u glavu.

 Za razliku od Erika i Dilana, Sang-Hi je probao da objasni svoje postupke kriveći u samoubilačkoj poruci „društvo”, „razvrat”, „bogatu decu” i „varljive šarlatane”, sa napomenom „Vi ste me naterali na ovo”. Teško, Čo, da je iko od trideset i dve žrtve (osamnaest studenata, devet diplomaca i pet profesora) to zaista tražio. Ništa bolji nije bio ni paket koji je poslao medijima u kome se poredi sa Isusom Hristom u manifestu od 1800 reči i na 27 digitalnih traka. Na pitanje „zašto?” možemo reći prosto – on je mislio da čini dobro. Verovatno se sa tim ubeđenjem niko od nas ne može složiti.

Žrtve Virdžinija Tek masakra. Preuzeto sa sajta Whim magazina (Radford University)

Masakr osnovne škole Sendi Huk

Njuton, CN, 14. decembar 2012.

26 žrtava

Jedna od prvih slika nakon masakra koja je izašla u javnost – sestra Viktorije Soto. Preuzeto sa New York Daily News 

Američke škole danas imaju vrhunske sisteme obezbeđenja, verovatno upozorene prethodnim nesrećnim iskustvima. Sendi Huk nije bio izuzetak – ova osnovna škola imala je interfon i detektor za metal, a Njutonu, gde se nalazila, je važio za mirno i tiho malo mesto, gde se porodice međusobno poznaju; tinejdžeri su kukali da je dosadno, a ljudi iz obližnjih mesta selili u njega zbog bezbednosti i reputacije porodičnog gradića.  Tim je bilo gore kad se desila tragedija 14. decembra jer je skoro svaka osoba u mestu bila pogođena na neki način – počev od žrtava i porodica, pa preko njihovih komšija, komšija komšija i slično. Svi su znali nekog koga je tragedija zadesila. 26 nije mali broj.

Evakuacija dece. Preuzeto sa Business Insider

Sendi Huk je možda i najtragičniji primer od svih jer se radi o osnovnoj školi, deci od šest i sedam godina, i jer se radi o skorašnjemdogađaju gde su stvari još sveže. Čak ni ja, hiljadama kilometara daleko, nisam mogla da ne budem zapanjena, šokirana i tužna zbog vrlo neobjašnjivog brutalnog čina koje je Adam Lanca od jedva dvadeset godina učinio. Ujutru, oko 9 i 30, Adam je upucao majku njenim oružjem, i, obučen u crno, zaputio se ka Sendi Huk osnovnoj školi. Tamo je nasilno ušao i odmah upucao Doun Hohspang i Meri Šerlah (direktorku i psihologa), koje su probale da ga spreče – njihova žrtva nije bila uzaludna , jer su uzbudile kolege i evakuacija je odmah počela. Lauren Rosau je probala da svoje učenike zaštiti gurnuvši ih u kupatilo, ali su i ona i ceo njen razred ubijeni, sem šestogodišnje devojčice koja se spasila pretvarajući se da je mrtva. Kad je stigla do majke izjavila je „Mama, ja sam u redu, ali svi moji prijatelji su mrtvi”. U narednoj učionici je bila Viktorija Soto koja je očajnički pokušala da spase decu, stavljajući ih u orman. Kad je napadač ušao, rekla je da su deca u javnoj dvorani, mada ih je par u strahu istrčalo i bilo streljano. Soto je stala između dece i napadača i takođe bila upucana, ali je šestoro njenih učenika preživelo.

Lanca je zaustavio napad oko 9 i 49, nakon 154 hica, dvadesetoro mrtve dece i šestoro mrtvih odraslih. Nakon što je bio primećen od strane dva policajca, Adam je izvršio samoubistvo. Telo je nađeno u Sotoinoj učionici. Mnogi tvrde da je bio samo tih i povučen dečko, mnogi nisu ni znali za njegovo postojanje, a neki krive autizam, Aspargerov sindrom i razvod roditelja. Ono što je bitno napomenuti je da je da je oružje bilo vrlo dostupno Adamu, jer je bilo vlasništvo njegove majke koja ga je i naučila da puca.

Žrtve Sendi Huk masakra. Preuzeto sa ABC News.

U svim slučajevima se vrte ista pitanja – zašto? Da li je moglo da bude sprečeno? Ko je kriv? Mi krivimo igrice, krivimo muziku, nasilje na TV-u, roditelje i okruženje, krivimo Ameriku i krivimo, rečima samog Sang-Hia, društvo. Debata o drugom amandmanu je svakako opravdana, jer je mnogo teže ubiti nekog kad nemate vatreno oružje na raspolaganju, a većina streljanja se obavi legalno posedovanim vatrenim oružjem. Ali koga zapravo možemo da okrivimo? Pored svih psihologa, psihijatra, naučnika, kriminologa, antropologa i sociologa koji su se bavili ovom temom, ja ipak želim da citiram jednog od onih koje su krivili za Kolumbajn – Merilina Mensona (iako su Erik i Dilan prezirali njegovu muziku, ali, hej, sve troje su nosili crno!) koji u svom članku „Čija je krivica”, napisanom povodom Kolumbajna, kaže:

„U mom (muzičkom) radu ja ispitujem Ameriku u kojoj živimo i uvek pokušavam da pokažem ljudima da je đavo koga krivimo za naša zlodela zapravo svako od nas.”

Video u kome poznati apeluju na sprovođenje kontrole oružja

Na pitanja vam ne mogu odgovoriti, ja vas mogu samo zaintrigirati i naterati vas da još malo razmišljate o ovoj temi? Koliko god užasno bilo, koliko god je mučno za čitanje, uvek bih mogla i jeziviji tekst da spremim – svaka od žrtava ima svoju priču, svaka je posebno tragična, a masakra sličnih ovima ima previše. Možda ih se nekad i dotaknem. Do tad, preporučujem da više odgovora (ali i pitanja) potražite u „Bowling for Columbine”,  gorespomenutom članku i, iako je reč o fikciji, knjizi i filmu „Moramo da razgovaramo o Kevinu”.