2. novembar

Dragi Pavle Pavičiću,

Nedavno sam pročitala prepisku Bernara-Anrija Levija i Mišela Uelbeka koju ste mi Vi pokvareno uvalili i sve što imam reći je – zašto ste zli? Ipak, spise sam pročitala i uslovi za diskusiju su stvoreni. Tri su puta kojima možemo ići. Prvi, oboje smo zgroženi pretencioznošću ove dvojice ispuvaka koji sebe nazivaju „francuskom inteligencijom” i najomraženijim ljudima Francuske. Put broj 2. Vi ste zapravo ispljuvak elitizma kao i oni i volite da čitate kako se dvojica intelektualaca ne slažu, a u stvari milke jedan drugoga po sprčkanim glavama i pothranjuju svoja ega. Tu je, najzad, i treći put. Vi u redu, a ja ta koja čeprkam po citatima Šopenhauera i Bodlera u nedostatku bolje literature na mojim proputovanjima po Evropi. Ipak, kako sam ja već rekla da ste zli što ste mi knjigu uopšte dali, jasno je da treći put treba isključiti, osim ako mi zapadne da branim ono čega se gnušam. Birajte vi.

3. novembar

Draga Anja Anđelković,

Odoleću, do daljeg, svim užicima debate koju bismo mogli voditi (koju ćemo voditi), debate o depresionizmu – kako našem, tako i o onom koji proganja samozvane „državne neprijatelje”, kako su, uostalom, nimalo pretenciozno, i naslovili ukoričenu međusobnu prepisku o kojoj ćemo govoriti. Uzdržaću se na ovom mestu od dekontekstualizovanog citiranja Sartra, Voltera i voljenog Bodlera: takav postupak bi ionako mogao biti protumačen kao inicijalno uspostavljanje reputacije intelektualca i podilaženje sopstvenoj sujeti.

Moram priznati, zgranuo sam se prilikom našeg poslednjeg susreta kad ste mi rekli da i dalje pretražujete sajt veb-magazina Kultur!Kokoška, čija ste, uostalom, glavna i odgovorna urednica, proveravajući čitanost tekstova. U tome prepoznajem naročit vid samoprezira. Mislite li da je sudbina ovog prikaza u nastajanju da se ljudima ogadi? Ili se iza maske samoprezira krije neslućena dopadljivost? Prepuštam Vam reč.

6. novembar

Ah, taj depresionizam… U toj čudesnoj knjižici Državni neprijatelji ima baš strašnih stranica o depresionizmu. Ima i zanimljivih stranica i o tima koje vi nećete dekontekstualizovano da citirate. Jadni oni, a jadan i Uelbek koji iz Brisela piše Leviju bez ijedne svoje knjige, pa baš kao i vi, dragi Pavle, ne citira ono što bi hteo. Gajite zajedničku ljubav prema Bodleru vi i Uelbek. Jadan i taj Bodler, morao je ceo svet da nosi na grbači, a i sad mora da se nosi sa prokletstvom da se ljudi poput Mišela i vas diče poznavanjem njegove poezije. Idu čak toliko da kažu, kao Mišel, da je on jedini pisac koga bi po sećanju mogli da citiraju. Večno prokletstvo at first sight!

Vi ste, čini mi se, sumnjičavi kad vam kažem da stvari su koje čitam na paklenom sajtu Kultur!Kokoška važne samo utoliko što mi one služe da znam koje je stanje na terenu i koje su snage i slabosti naših protivnika. Niste u pravu. Uveravam vas da onog časa kad sve pročitam i strateški isplaniram kako da ispunim svoju želju da pobedim, zaboravim šta su ti ljudi uopšte napisali. Nema tu nikakvog samoprezira. Ne bojte se za moj ego. On je blindiran, otporan na sve, niko mu ništa ne može.

Ovde ću stati, dragi Pavle. Jer je upravo taj ego pisaca ono čime bi se trebalo baviti, a to će reći baviti se „državnim neprijateljima” i njihovom filozofijom i književnosti, u ovom konkretnom slučaju. Zaboravila sam Volterove reči prikladne za ovaj kontekst. Verujte mi na reč – uštedećemo sebi vremena.

7. novembar

Pa dobro, da Vam poverujem. Ispostaviće se još da Vi i ja imamo više zajedničkog no što se to na početku činilo. Poput Uelbeka i Levija, mi smo neshvaćeni; neshvaćeni od strane užasnog sveta koji odbija da prihvati naše procene sopstvenog talenta. Ima nečeg gotovo hristolikog u načinu na koji patimo jer svet prikazujemo onakvim kakav jeste, a ne kakav bi ljudi voleli da bude!

Zamislite, međutim, sledeće: ova naša prepiska nekim čudom, ili greškom, dospe u magazin. Čitaoci, nadasve prosečni ljudi, neupoznati sa delom filozofa kojima se ovde bavimo, revoltirani su pristupom za koji smo se opredelili i smatraju nas arogantnim i nadobudnim. Nesporno je da smo ovakvu žrtvu spremni podneti (da parafraziram Njegoša, „tvrd je ego voćka čudnovata”). Ali, hoće li glavna misao biti preneta? Hoće li se steći valjan utisak o Državnim neprijateljima?

14. novembar

Prođe, evo, gotovo cela nedelja, dragi Pavle, a ja nikako da stignem da vam odgovorim. Imala sam prenatrpan dnevni raspored.

Sigurna sam da će ova prepiska nekako dospeti u magazin, kao, uostalom, i sve što mi napišemo. Utisak čitalaca o Državnim neprijateljima me se ne tiče previše, jer, kao što sam rekla, moj je ego otporan na sve, ali hajdemo na tren zamisliti da želim da budem shvaćena ovoga puta. U tom slučaju od čitalaca zahtevam da ovu našu prepisku, koja će neosporno završiti u magazinu, pročitaju zamišljajući da čitaju prepisku dvojice sredovečnih Francuza koji sami sebe nazivaju „državnim neprijateljima” i da pokušaju da odbrane njihovo pravo da tu prepisku objave. Svakako, to pravo vredi braniti, ali vredi li takvu prepisku, punu nabrajanja ličnih uspeha, citiranja pametnih ljudi i, uopšte, egoglađenja zarad egoglađenja, objavljivati i čitati? To ostavljam Vama, i čitaocima, da presudite.

 15. novembar

Postoje dva snažna uporišta, rekao bih, koja zagovaraju objavljivanje zbirki korespondencije: potreba za uvidom u lični život, odnosno stavove autorâ van književnih okvira i hir za „kompletiranjem” nečijeg opusa onda kada posedovanje celokupne literarne građe jednostavno nije dovoljno. Budući da živimo u vremenima kada je izgled i popunjenost polica u privatnim bibliotekama značajniji od njihovog sadržaja, naklonjeniji sam verovanju da je isključivo zvučnost imena naših francuskih prijatelja (oni bi kazali ozloglašenost) razlog prisutnosti ovog naslova u štampi.

Što se iščitavanja predmetne građe tiče, draga Anja, bojim se da ne mogu naći valjani razlog. Mogli bismo na kratko da budemo neozbiljni i kažemo da ova knjiga, premda nema upotrebnih filozofskih vrednosti, može poslužiti kao svojevrsni vodič za prepotentnost i pretencioznost u pisanoj komunikaciji, pre nego što se upotrebi kao izvrstan podmetač.

Doduše, budući da dobar deo ciljne grupe konzumenata pripada samozvanoj „intelektualnoj eliti”, bojim se da bi se ista zapravo mogla upustiti u čitanje, pa čak i upijanje, suludih tvrdnji sadržanih u Državnim neprijateljima. To će nesumnjivo dovesti do dublje degeneracije mislećeg sloja društva i dodatne glorifikacije „neshvaćenih disidenata”.

15. novembar

Divim se vašoj ažurnosti u odgovaranju, dragi Pavle, ova moderna komunikacija vam svakako ide mnogo bolje nego meni. Ipak, odlučila sam danas otići na onaj Google ne bih li saznala zašto ljudi čitaju prepisku Uelbeka i Levija. Odgovor kao da mi izmiče pred očima, jer ljudi navode da su uživali upravo u onome što je meni odbojno: borbi dva pregolema muška ega. Recimo da je u pitanju ego. I recimo da je u pitanju borba. Takođe primećujem tendenciju ljudi koji se kritikom ove prepiske bave da se izražavaju slično kao i sami Uelbek i Levi i da govore, a da ništa stvarno ne kažu. Nisam mislila da ću ovo reći, ali biće da ste upravo kada ih nazivate „samozvanom intelektualnom elitom” i smatrate da bi se takvi rado upustili u čitanje, pa i upijanje Bernar-Anrijevih i Mišelovih baljezganja.

Sve što sam ja mogla izvući iz ove prepotentne prepiske je da je Levi manje naporan, ali i manje zanimljiv za čitanje od Uelbeka. Ipak, njih dvojica čak ni ispovesti o vođenju ljubavi ne mogu učiniti čitljivim, već u meni izazivaju osećaj mučnine i zapitanosti: „Zašto sam ovo ikad morala da saznam?” Taj osećaj pratio me je tokom čitanja većeg dela Državnih neprijatelja, koji su toliko kontradiktorni da za sebe kažu da su nebitni za Francusku, a u isto vreme su se drznuli da ovu zbirku tako nazovu. Moram svaliti na vas, dragi Pavle, krivicu za taj osećaj jer ste mi ovu knjigu metnuli u šake i želeli ste da o njoj pišemo. Ne znam kako ću vam oprostiti. Drugo bi bilo da ste mi dali da čitam sukob nekih intelektualnih gromada, ali Uelbeka i Levija! Jedino što im dobro ide je dizanje samih sebe i ovog drugog na pijedestal.

15. novembar

Čini mi se, draga Anja, da smo iscrpli sve što smo imali reći o ovoj knjizi, iscrpevši usput i jedno drugo. Ljubitelji lika i dela naših francuskih prijatelja bi nam sad mogli zameriti kako se nismo upustili u suštinu njihove rasprave, tvrdeći da je nemoguće da se na nepunih 300 strana ne mogu pronaći interesantna zapažanja ili sukobi mišljenja. Njima poručujem: moguće je! Premda se kroz elektronska pisma provlače „velike” teme Islama (i religije uopšte), istorije filozofije i umetnosti, svetske i regionalne politike, ništa što se o njima napiše nije naročito pronicljivo, pametno, pa ni provokativno: štaviše, pomeni imena i događaja najčešće služe samo za dokazivanje lične potkovanosti autora u datim oblastima društvenog života.

Za kraj, izražavam žaljenje zbog neprijatnog osećaja koji vas je proganjao dok ste čitali ovu knjigu, a koji se produžio tokom ove naše male prepiske. Pokušajte ipak da me shvatite: ja sam prosto morao podeliti taj osećaj s nekim, a vi ste mi se našli najpogodnijom osobom za to i na tome sam vam beskrajno zahvalan! Računajte da ću vam se revanširati prvom prilikom, bocom francuskog vina, a do tad, ne očajavajte. Pisaćemo i o ugodnijim stvarima.

.

Državni neprijatelji su objavljeni i na srpskom, u izdanju Booke, u okviru edicije Zapadno od Sunca.