Lars fon Trir je 2003. snimio Dogvil kao prvi deo trilogije „SAD – Zemlja mogućnosti“. Nema, međutim, prepreke posmatranju filma kao celine za sebe.

Scenografija; preuzeto sa DVDbeaver.com

Na samom početku gledalac dobija vizuelni šamar – scenografija prosto ne postoji! Čitav film se odvija na jednom podijumu koji prikazuje gradić Dogvil u Koloradu, s tim što su ulice i zgrade označene u vidu tlocrta kredom, uz vrlo siromašne propratne elemente. Likovi u potpunosti poštuju nevidljive zidove, a njihovi postupci su praćeni odgovarajućim autentičnim zvucima.

Svih devet poglavlja priče prati se iz ugla Toma Edisona mlađeg (Pol Betani), neafirmisanog mladog pisca i samoproklamovanog staratelja o gradskom moralu. Ustaljeni život ovog vrlo malog mesta dobija nove obrte kada u grad pristigne Grejs (Nikol Kidman). O njoj se ne zna gotovo ništa, osim da je izvesni ljudi traže, i prati se njeno nastojanje da pronađe utočište u Dogvilu.

Utisci o ovom filmu su oprečni: sa 70% pozitivnih ocena, dobro se kotira na uticajnom filmoprocenjivačkom sajtu Rotten Tomatoes, i bio je nominovan za Zlatnu palmu. Međutim, dosta kritičara zakitilo ga je grdnoćama – i to ne samo zato što se Fon Trir  usudio okomiti na Ameriku. Uvek predusretljiva redakcija !Kokoške spremno priskače upomoć neodlučnom gledaocu svojim mudrim mislima o prednostima i manama ovog neobičnog filma.

Za: Dogvil je valjano ostvarenje!

Zašto treba da pogledate ovaj film? Zato što će pred vašim očima demistifikovati kliše o jednostavnim a dobrim ljudima. Uklonivši sve tehničke elemente koji bi mogli da skrenu pažnju sa glume, Fon Trir daje odrešene ruke svojim glumcima da prikažu nerafinisanu ljudsku prirodu. Priča oscilira između dve krajnosti u ljudskom ponašanju: trud i požrtvovanost suprotstavljeni su najnižim mučilačkim porivima. Licemerje u svom najsnažnijem izdanju stvara tegobnu atmosferu koja ne popušta tokom dobrog dela filma. Najzad, film pokreće i neka dublja pitanja –  da li vredi žrtvovati se, i da li dobrota biva nagrađena dobrotom.

Možda je najveća dilema sa kojom se fon Trir suočio – da li strašan zločin zaslužuje jednako strašnu kaznu. U tom se pitanju ogleda režiserova bravura, jer ako dopustite da vas priča vodi, zaprepastićete se kada budete shvatili da je film u vama isprovocirao upravo one porive koje prikazuje, i da je kraj baš onakav kakav ste priželjkivali.

Na optužbe da smišljeno kritikuje američku kulturu Fon Trir je odgovorio da je njegova priča univerzalna. To i jeste slučaj, jer ćete lako prepoznati mentalitet mase u njemu, bez obzira na geografsku širinu na kojoj se nalazi. Glumačka postava je na visini zadatka, kolebljivi Tom koji na prvi pogled izgleda nesigurno se pokazuje kao jednodimenzionalan lik, a Nikol Kidman izvanredno dočarava Grejsinu slojevitost za koju se  ispostavlja da je ista kao i… ali već sam rekao previše.

Ako već niste, nema razloga da ne pogledate Dogvil.

Protiv: Dogvil ne budi ljubav i ne šašolji um

Sad kad ste odlučili da date šansu ovom čudnom danskom režiseru, kog na Kanski festival čas zovu, čas mu zabranjuju da se pojavi, mi ćemo spaliti sve lepo što ste o filmu pomislili.

Sa minimalističkom scenografijom i strukturom sličnijoj pozorišnoj predstavi nego filmu, Dogvil od samog početka pokušava da šokira. Crna bina sa iscrtanim obrisima prostorija koje glumci tretiraju kao zidove – šok! Dečak koji manipuliše odraslom ženom – šok! Metalna ogrlica oko ženskog vrata koja služi kao sprava za mučenje – šok! Lars fon Trir obožava da šokira, ali sve scene čiji je naizgled jedini cilj da izgrebete svoje butine od besa ili nervoze obično nakon drugog gledanja otkrivaju dubinu. Fon Trirove alegorije gotovo uvek zahtevaju drugo gledanje, kada možete da se distancirate od svih inicijalnih reakcija i da analizirate.

Ona je dobra, a oni je muče; preuzeto sa nicolekidmanofficial.com

Ipak, sa Dogvilom to nije slučaj, sve što vas je ispočetka šokiralo, možete da obrazložite istog onog trenutka kada krene odjavna špica. Režiser vešto koristi bezličnu scenografiju da odvoji realnost od filma, ali i da naglasi svaki postupak svojih likova i učini ga još plastičnijim. Takođe direktno probija četvrti zid pred samu završnicu i sve to da bi još više naglasio ono što sam smatra porukom filma – „nasilje može da se izrodi svuda, ako je situacija prigodna“. Moglo je to i malo suptilnije, Lars!

Oni koji su naviknuti na njegov Dogma 95 pristup, svakako neće obožavati ovaj film, jer je sniman daleko od postulata koje je sam postavio. Kamera nije sve vreme na ramenu, svetlo je pažljivo isplanirano, zvuk nakadno dodavan, i sve se dešava na studijskom setu, a ne na lokaciji. To što Fon Trir odbacuje ono što njegovu režiju karakteriše, ne mora nužno biti loše, ali ne mora značiti ni da će doneti i nešto novo i očaravajuće. Čini se da je u Dogvilu ovo drugo slučaj. Odgledate li film drugi put, shvatićete da niste videli njegovu dubinu, ne samo zato što vas je režiser sve vreme šamarao i izbacivao iz koloseka, već i zato što ta dubina nije toliko duboka. Dogvil ne ide dalje od poente koju je i sam režiser naveo. Da, nasilje može da se rodi svuda, i ljudi nisu onakvi kakvi se čine, i rado će iskoristiti priliku da pokažu svoju uvrnutu stranu, pa čak i ona koja je od početka dobra. Sve je to okej, i sve smo to znali i mogli da shvatimo i bez crtanja belom kredom po crnoj bini.

Ako ćete gledati Fon Trira, preporuka je da krenete od Idiota, njegovog prvog filma snimanog pod postulatima Dogme 95, a onda pravac na Antihrist i Melanholiju (koja isto ne oduševljava, ali je svakako bolja od Dogvila). Američku trilogiju možete slobodno zaobići, osim ako se ne naložite na njega kao režisera, pa poželite da pogledate sve što je ikad snimio.

Mišljenja civilizovano sučelili Nikola Golubović i Anja Anđelković