Cirih, 02. februar 1916. godine – dnevna štampa  prenosi reči Huga Bala:

Stara fotografija bara Meierei.
Preuzeto sa Pinterest

Kabare Volter. Pod ovim imenom je formirana grupa umetnika i pisaca sa ciljem da postane centar umetničkih dešavanja. Kabare će voditi umetnici, stalni gosti, koji će, prateći dnevna okupljanja, izvoditi muzičke i umetničke performanse. Mladi ciriški umetnici svih tendencija, pozvani su da nam se pridruže sa svojim idejama i predlozima.

Ovako je počela Dada, avangardni pokret izuzetno značajan za razvoj moderne i savremene umetnosti. Kabare Volter je bio njegova polazna tačka, ali se ubrzo proširio celom Evropom, a zatim i svetom. Iako različita po ideologiji i upotrebljavanim medijima, Dada je od Ciriha, preko Berlina, Hanovera, Kelna, Pariza, Bukurešta, Beograda, Zagreba, do Tokija i Njujorka u osnovi predstavljala slobodu umetnosti, borbu protiv tradicije i njenih kanona pritom donoseći mnoge inovacije u tehničkom smislu.

Zasluga za okupljanje umetnika prebeglih u neutralnu Švajcarsku pred užasima Prvog svetskog rata pripada Hugu Balu. Do tada neviđena ratna razaranja imala su ogroman uticaj na stvaraoce koji su želeli da promene svet počevši od umetnosti. Dadaista je protivnik buržoaskog društva, nacionalizma i kolonijalnih interesa, okrenut životu i promeni na bolje, a ne stvaranju novih umetničkih formi. Naime, umetnost je bila samo kapija kroz koju je Dada ušla u svet dok su cilj bili drugačiji život i drugačije ljudsko biće.

Veče u kabareu, 1916.
Preuzeto sa Pinterest

Model za Kabare Volter Bal je našao u pariskoj tradiciji na čelu sa Le Chat Noir iz 1881, duhom bliskom berlinskim predratnim kabareima. Bal je smatrao da niko do velikog Voltera, majstora satire i pamfleta koji je izuzetno uticao na njegove lične radikalne ideje, ne može biti bolji kum grupe. Smešten u baru Meierei, u pomalo sumnjivoj četvrti, Kabare Volter je bio mešavina noćnog kluba i umetničkog društva, zamišljen kao „centar umetničke razonode“.

Bal i njegova partnerka Emili Higins, Hans Arp i njegova saputnica Sofi Tauber, Tristan Cara, Marsel Janko, Ričard Hilsenbek, Hans Rihter i Raul Hausman zabavljali su i provocirali publiku pesmom, poezijom, pozorišnim komadima, igrom i slikama izloženim u Kabareu. Takozvani soarei su bili bučni i živi događaji na kojima su umetnici eksperimentisali sa novim formama performansa, koji su često bili tematski osmišljeni, poput večeri ruske ili francuske poezije, balalajki, čitanja Čehova i Turgenjeva u kojima je i uvek vesela publika mogla da učestvuje. Svrha Kabarea je zapravo bila da se sve umetnosti spoje na jednom mestu, da se stvori ono što se naziva Gestamtkunswerk – „kompletno umetničko delo“. Slikarstvo, poezija, muzika i igra su kombinovane kao nikada ranije, a publici su pružale jedinstvene i jake senzacije. Kako su događaji bili vrlo provokativni, izvođači su nekom prilikom bili čak i napadnuti.

Dadaisti na okupu, Cirih 1916. godine.
Preuzeto sa Pinterest

Glasno recitovanje i smeh, „glupiranje“ nalik dečijem, sve sa jakim ironično-satiričnim tonom i dozom haosa bili su sastavni deo svake večeri u Kabareu Volter a, kasnije, svake dadaističke manifestacije. Svrha ovakvih nastupa bila je rušenje tradicionalnih ideja lepe umetnosti i uvođenje nove antiumetnosti protesta, šoka, skandala i haosa, koja se bavi problemima društva. Namerno imitiranje dečijeg ponašanja je zapravo bila reakcija na intelektualizam koji su smatrali odgovornim za rat. Iza naizgled neozbiljnih radnji i akcija, skrivala se inovacija u jeziku i vizuelnim umetnostima.

Iako su ih vodile bliske ideje, stvarnog jedinstva u stvaralaštvu dadaista nije bilo, pa ne postoji ni nešto što bi se moglo nazvati zajedničkim stilom. Ipak, mogu se izdvojiti dve glavne struje: jedni (Bal, Arp, Janko, Rihter…) su bili u potrazi za novom umetnošću koja je direktan izraz života i koja bi zamenila istrošeni esteticizam tradicije. Oni su želeli da stvore apstraktnu umetnost u kojoj je naglasak bio na upotrebi materijala a ne na reprezentaciji i značenju. Drugi, poput Care i Fransisa Pikabije su bili mnogo radikalniji u rušenju prošlosti, uništavali su je ruganjem kako bi stvorili nešto potpuno novo. Tako nas Tristan Cara uči kako da napšemo dadaističku pesmu:

Sofi Tauber-Arp, kostimi za performanse u kabareu, 1916.
Preuzeto sa Pinterest

Uzmite novine.
Uzmite makaze.
Izaberite u novinama članak dovoljno dugačak za vašu pesmu.
Izrežite članak.
Zatim pažljivo izrežite sve reči iz članka i stavite ih u vrećicu.
Blago je protresite.
Zatim izvucite papiriće, jedan po jedan.
Pažljivo ih prepišite, onim redom kojim ste ih izvlačili iz vrećice.
Pesma će ličiti na vas.
I evo, postali se „beskrajno originalan pisac, očaravajućeg senzibilizeta. Iako i dalje nerazumljiv prostacima“.

Kraj nastupa, Kabare Volter, 1916.
Preuzeto sa Pinterest

Dada je ništa!

U maju 1916. godine se pojavio magazin Kabare Volter, štampan na francuskom i nemačkom jeziku u tiražu od 500 primeraka. Između ostalog, ovde su objavljene Apolinerova poema, tekst Kandinskog, reprodukcije postera Janka i crtež Arpa, a svoje radove su priložili i ekspresionisti, kubisti i futuristi. Ovaj magazin je predstavio raznolika dela vizuelnog i literarnog stvaralaštva, a Hugo Bal ga je opisao kao prvu sintezu modernih umetnosti čiji je cilj predstavljanje aktivnosti i interesovanja Kabarea svetu. Želja je bila i da „preko granica rata i nacionalizma, skrenu pažnju na nekoliko nezavisnih duhova, koji žive za drugačije ideale“.

Hugo Bal čita fonetsku poemu Karawane u kostimu M. Janka, njegov poslednji javni nastup.
Preuzeto sa Wikipedia

Hugo Bal, Karawane, fonetska poema iz 1916.
Preuzeto sa Wikipedia

Kao i svi avangardni pokreti, Dada je proklamovala svoje ideale kroz manifeste, koji su često na soareima glasno čitani ili izvođeni kao predstave. Ovo je odredilo ton tekstova koji se obraćaju publici direktno i pokušavaju da je „izbace iz kože“. Prvi manifest je objavljen 1916. godine i pisao ga je Bal koji u njemu daje i objašnjenje termina: Dada je onomatopejska, infantilna reč koju deca izgovaraju pre nego što nauče da govore pa zato označava primitivnost, početak od nule i novo u umetnosti. Iako na svim jezicima nešto znači, ona nema značenje, prividno je besmislena. Stoga, Dada je pokret koji je protiv svakog smisla ali ipak ne i bez njega. Oni odbacuju reči i jezik – tačnije, ono racionalno u njima, njihovo značenje. Umesto konvencionalnog, dadaisti su za svoju poeziju izmislili govor koji imitira prirodu i život, poput jezika primitivnih plemena. Njihove fonetske poeme su bile čiste apstraktne forme u poeziji.

Sve reči su izum drugih. Želim nešto svoje, sopstveni ritam, sopstvene suglasnike i samoglasnike, koji odgovaraju tom ritmu i koji su samo moji… Pustiću samoglasnike da luduju. Pustiću ih da prosto izlete, kao što mačka mjauče… Ne treba dopustiti da mnogo reči izađe napolje. Stih je prilika da se otarasimo sve te prljavštine. Hteo sam da odbacim i sam jezik. Ovaj ukleti jezik koji se lepi za prljavštinu kao šake brokera izlizane brojanjem kovanica. Hoću reč tamo gde počinje i gde se završava. Dada je srce reči. (Hugo Bal)

Hausman, Umetnički kritičar. Kolaž i fotomontaža; nove tehnike je koristio za izražavanje političkog protesta satiričnog tona.
Preuzeto sa Pinterest

Ideja dadaizma je bila promena sveta korišćenjem komunikacije i jezika, njihovim menjanjem iz temelja. Fraze treba nizati na osnovu zvuka i nedokučivih asocijacija – misao doslovno „nastaje u ustima“, kako je Cara jednom rekao – da bi onda počele da se smenjuju sa trenucima lucidnosti i kristalno jasnim formulacijama. Nizanje reči poput da da, ta ta, di do, fa fa i recitovanje prvog što padne na pamet predstavlja napad na jezik, svest i razum – temelje kulture i njenih institucija. Tek kada nestane poverenje ljudi u postojeće ideje, kada ne budu imali čemu drugom da se okrenu nego sebi samima, doći će do promene koja otvara novu perspektivu i mogućnost potpune slobode.

A put do slobode bio je put nihilizma. Za dadaiste, to je značilo nagonsko odbacivanje svega onoga što se pokazalo kao loše, pogubno i neprihvatljivo. Odbaciti razum i logiku, a prihvatiti haos i iracionalnost – bila je njihova poruka. Dada je anti-filozofija, dada je anti-umetnost jer se suprotstavlja svemu za šta se umetnost zalaže. Iako karakterističan za sve avangardne pokrete, nihilizam je najupečatljiviji bio kod dadaista jer su otišli dotle da, poništavajući sve, ponište i sebe same tvrdnjom: „Dada je NIŠTA.“ 

Dada je besmislena kao priroda.

Hana Heh, Rez kuhinjskim nožem kroz poslednji vajmarski pivski stomak, fotomontaža.
Preuzeto sa Wikipedia

Iako vizuelnim umetnostima nisu pristupali na uobičajen način i iako su hteli da je kao takvu ponište, dadaisti su u nju zapravo uneli mnoge novine. Tako su unapredili kolaž, tehiku koju su uveli kubisti, i razvili njegove varijacije (fotomontažu i asemblaž) korišćenjem predmeta iz svekodnevnog života poput isečaka iz novina, mapa, karti za prevoz… Hans Arp je sa Sofi Tauber uveo elemente slučaja i haosa u slikarstvo puštajući iscepkane papiriće da slobodno padaju na podlogu sa lepkom. Na ovaj način umetnik nema direktan uticaj na izgled dela već je on određen slučajem. Za razliku od nadrealizma na čelu sa Bretonom, koji je ideje haosa i slučaja organizovao u skup pravila i principa, u dadi su one bile deo aktivnosti koje su za cilj imale provokaciju publike, uništavanje predstava o estetici i oslobađanje od sprega racionalnosti.

Hans Arp, Kolaž sa kvadratima raspoređenim po zakonu slučaja.
Preuzeto sa Pinterest

Kombinovanjem isečaka fotografija nastala je fotomontaža – čiji je uticaj na današnji svet ogroman, a kombinovanjem trodimenzionalnih objekata asemblaž. Za ovu tehniku su koristili svakodnevne predmete, smeće, stvari zaostale iz rata koje bi lepili, šrafili, ukucavali i povezivali, na više ili manje smislene načine. Dadaisti su prvi u umetnost uneli neumetničke (antiumetničke!) predmete iz svakodnevice – dok je Marsel Dišan, važan stvaralac koji je načelno pripadao dadaizmu iako nije bio direktno povezan sa  grupom o kojoj ovde govorimo, tzv. ready made objekte doveo na sasvim novi nivo.

Raul Hausman, Mehanička glava, asemblaž sastavljen od glave krojačke lutke, metra, raznih šrafova…
Preuzeto sa Wikipedia

Dada je stanje svesti

Manje od godinu dana nakon osnivanja, Kabare Volter je zatvoren, a dadaisti su se razišli nedugo nakon. Iako su u Kabareu učestvovali umetnici drugih avangardnih pokreta, poput Marinetija, de Kirika, Klea i Kandinskog, dadaizam se proširio najviše zahvaljujući odlasku njegovih protagonista na različite strane sveta. Tristan Cara je u Parizu sa Pikabijom nastavio da organizuje dada manifestacije. Hausman i Hilsenbek su po povratku u Berlin osnovali novu grupu dadaista, kao i Hans Arp i Maks Ernst u Kelnu; a Dišan i Man Rej su doneli ove ideje u Njujork. Na našim prostorima, predvodnik dadaizma bio je Dragan Aleksić. On je dvadesetih godina organizovao matinee po uzoru na Kabare Volter, bio je urednik mnogih publikacija i revija poput Dada-Jok i Dada-Tank, a njegovim zalaganjem je Yugo-dada plasirana u internacionalne tokove.

Dišanov doprinos umetnosti: Fontana (pisoar) i L.H.O.O.Q. (Mona Liza sa brkovima).
Preuzeto sa Widewalls

Za dadu je Breton rekao da predstavlja stanje svesti, koje je već bilo odomaćeno u Evropi, dok je rat dodatno doprineo nezadovoljstvu koje su mladi umetnici osećali. Upravo ovo osećanje je artikulisano u dadaizmu, pokretu koji se okrenuo haosu i apsurdnostima realnosti. Hugo Bal je u dadi video rekvijem za društvo zasnovano na pohlepi i materijalizmu, ali i početke jednog novog. Razaranjem tradicije, iz buke glasovne poezije i muzike šumova, iz montaže fragmenata i otpadaka svakodnevice bio je uspostavljen novi identitet umetnosti i života – početak stvaralaštva koje se hvata u koštac sa problemima stvarnosti. Do danas, uticaj dadaizma na umetnost i društvo ostaje neizmeran.

Dragan Aleksic, Dada kolaž.
Preuzeto sa Kulturni Centar Beograd

Dada je za besmislenost koja ne znači glupost. Dada je besmislena kao priroda. Dada je za prirodu i protiv umetnosti. Dada je potpuno kao priroda. Dada je za beskrajan smisao i nedvosmisleno (definitivno) značenje. (Hans Arp)