Dođe red i za pokoji selfi: David Pužado

Rođen je u Barseloni, gde je od detinjstva bio okružen umetnicima. Iako isprva njegov poziv nije bio povezan sa fotografijom, jedan susret sa foto-aparatom bio je preloman da David počne da sledi svoj san. Brojna putovanja i ljudi koje je tada sretao doprineli su tome da David probije granice sopstvene stidljivosti i razvije lični stil fotografisanja. Iz želje da promoviše svoj rad, a i druge umetnike i tako stvori jedinstvenu mrežu stvaralaca, pre godinu dana David je otvorio sopstvenu galeriju pod nazivom Bartselona. Tim povodom !Kokoška je proćaskala sa ovim simpatičnim i uvek nasmejanim Kataloncem u društvu Lupa, psa koji uvek prati Davida po drugim izložbama i manifestacijama.

!KK: Za početak, možeš li da se predstaviš čitaocima !Kultur Kokoške?

David Pužado: Zovem se David Pužado. Dolazim iz Barselone. U Beograd sam se doselio pre dve godine. Pre nego što sam odlučio da ovde živim, posetio sam Beograd tri puta. Kada sam došao ovde, počeo sam da organizujem izložbe u Čekaonici. Potom sam organizovao nekoliko njih i u kafeu Meduza. U vreme kada sam organizovao izložbe za Meduzu, Čekaonica je zatvorena, a ubrzo je i moja saradnja sa Meduzom završena. Pored toga što organizujem izložbe, i sam sam fotograf.

!KK: Koji je bio tvoj posao pre nego što si počeo da se baviš fotografijom?

David: Šesnaest godina bavio sam se biznisom u industriji, bio sam tzv. purchasing manager, što znači da sam obavljao kupovinu industrijskog materijala za jednu kompaniju. Taj posao mi je omogućavao da posetim razna mesta. Na taj način upoznao sam mnogo ljudi čije mi poznanstvo i kontakti pomažu i u trenutnom poslu, kada treba da organizujem neku izložbu ili drugi projekat, npr. Belgrade Photo Month.

!KK: Da li se sećaš svog prvog kontakta sa kamerom i koji momenat je bio presudan za tvoju odluku da se baviš fotografijom?

David: Sve je počelo kada sam dao otkaz na prethodnom poslu. Imao sam više vremena da radim stvari koje me iskreno zanimaju. Uzeo sam dve godine za sebe jer pre toga, tokom šesnaest godina rada, nisam imao toliko dug odmor. Nakon toga razmatrao sam opciju da nastavim da radim kao purchasing manager u Hong Kongu, ali, odlučio sam da pre toga provedem dva meseca u Londonu kako bih usavršio svoje znanje engleskog jezika, a i da malo uživam, da budem iskren. Kada sam se vratio kući, u Barselonu, prolazio sam pored jedne fotografske radnje u kojoj su imali jedan divan model analognog Pentax foto-aparata, prvog koji sam kupio. Sam osećaj aparata u ruci bio je neverovatan i odmah sam se zaljubio u celu tu priču. Potom smo moj prijatelj i ja krenuli na kratak kurs fotografije. Naravno, tada još nisam znao da ću se baviti ovim poslom. Ali, kada sam otputovao u London, počeo sam ozbiljnije da fotografišem i da posećujem izložbe. Posle Londona uputio sam se u Berlin, gde sam neko vreme delio stan sa jednim Ircem, takođe fotografom. Nakon ovog perioda, shvatio sam da ne želim da se više bavim biznisom, već fotografijom. Moja bivša žena je slikarka – imali smo mali studio, gde sam se bavio vajanjem. Ali, tek sam u fotografiji pronašao pravi način da se izrazim i tako sam odlučio da idem u tom pravcu.

!KK: Da li je, osim tebe, još neki član tvoje porodice umetnik?

David: Moja sestra je pisac, a moj zet je muzičar. Svi u našoj porodici sviraju neki instrument. Moji otac i deda bili si vajari. Moja majka je krojačica, a njen otac je bio pesnik i pronalazač: osmislio je neku vrstu mašine za pasterizaciju mleka. Imao je i svoju taksi kompaniju, ali, tokom Građanskog rata vojska je izdala naređenje da se ukinu sve taksi službe, tako da je deda ostao bez tog posla.

!KK: Prilično impresivna i uzbudljiva priča! Kako bi opisao svoj stil fotografisanja?

Fragmenti svakodnevnice takođe mogu pružati zanimljive priče.

David: Dve glavne teme koje obrađujem na svojim slikama jesu portreti i arhitektura. Lakše je fotografisati portrete: kada to radim, uvek se trudim da uhvatim neku emociju i prikažem je na pravi način, ili da fotografišući njih nekako izrazim sebe. Radim mnogo crno-belih fotografija, ali, u poslednje vreme imam osećaj da treba da ubacim malo boja, pa sam se malo fokusirao na slike u boji.

!KK: Šta te više ispunjava da fotografišeš: ljude ili arhitekturu?

David: Obe teme su mi podjednako drage. Kada fotografišem ljude, sve je nekako ličnije. Pre portreta, fotografisao sam ljude na ulici (što sam i pretočio u svoju prvu izložbu). Ali, kada radim portrete, dopada mi se što mogu da razgovaram sa ljudima, da se upoznajem, da čujem njihove priče. Ipak, volim i arhitekturu jer je ona za mene izuzetno lepa i mnogo toga možeš o reći o nekom gradu na osnovu toga kakve su građevine koje on ima. Čak i kroz delove i detalje nekih zgrada možeš da se izraziš.

!KK: Da li postoji neka zanimljiva priča nastala tokom tvojih fotografisanja?

David: Uf! Ima ih zaista mnogo! Jedan od mojih prvih projekata bio je da fotografišem ljude na ulici: zaustavio bih nekoga, objasnio kakav projekat radim i, ako mi osoba dozvoli, fotografišem je. Uglavnom su ljudi pristajali. Trebalo mi je tri dana da počnem sa projektom. Jednog dana video sam dve žene na izlasku iz knjižare u Londonu, pomislio sam da moram da im priđem i zamolim za fotku. Našli smo se na semaforu i čim sam im ispričao za projekat, prijateljica žene koju sam fotografisao odmah je uzela njenu torbu jer je znala da će ova pristati. Bio sam nervozan i prva slika je ispala zaista strašno. Ali, probio sam led i bio sam ponosan. Posle ovog projekta, osetio sam da mogu bilo koga da pitam za bilo šta. Sa mnogim ljudima koje sam fotografisao i danas sam u kontaktu.

!KK: Da li imaš neku omiljenu lokaciju za fotografisanje?

David: Teško mi je da se odlučim. Tu su Berlin, Istanbul i naravno, Beograd i Barselona. Sada kada se vratim u svoj rodni grad, mogu da ga posmatram drugačije, vidim ga na sasvim novi način. Ranije mi Barselona nije bila toliko zanimljiva jer sam tamo živeo. Bio sam i u Beču, ali, nekako ne mogu da ga doživim na isti način kao Beograd ili Istanbul. U avgustu putujem za Sarajevo i jedva čekam da vidim kako je tamo.

Neobičnost Berlina.

!KK: Kakav je, po tvom mišljenju, stav prema umetnosti i umetnicima u Srbiji, a kakav u inostranstvu? Gde postoji više šansi za umetnički razvoj i mogućnosti za napredak kulture i umentosti?

David: Istina je da, kada se radi o podržavanju umetnosti i kulture, situacija u Srbiji i Španiji je katastrofalna. Kreativnih ljudi ima i tamo i ovde. Nije skupo organizovati neki kulturni događaj jednom ili dvaput godišnje. Ali, ako to treba činiti češće (kao što to činimo u Bartseloni) onda je to već teže. Problem je, ako ne grešim, u tome što institucije ne pružaju apsolutno nikakvu podršku i pomoć. Teško je, ali, poenta je da umetnici moraju da se bore. Što manje novca imaš, moraš biti kreativniji.

!KK: Pre godinu dana osnovao si svoju galeriju pod nazivom Bartselona. Prvo, srećan rođendan! Kako si došao na ideju da osnuješ sopstvenu galeriju? Reci nam i nešto o samoj galeriji.

David: Kao što sam već rekao, organizovao sam izložbe za druge galerije i kulturna mesta. Tokom tog rada, shvatio sam da je potrebno organizovati nešto za umetnike koji ne mogu da iznajme prostor u velikim galerijama i naprave izložbu u pravom smislu te reči. Tražio sam idealan prostor i izabrao ovaj u Belgrade Design District-u, u Čumićevom sokačetu. Nije bio ovoliko beo i svetao, ali, sredio sam zidove i pod i ugradio svetla. Za mene je ovo bilo savršeno mesto jer je belo, svetlo i podsećalo je na kutiju u koju biste mogli da sačuvate sva dela i bacite fokus na njih. U početku sam planirao da u galeriji izlažem sve od fotorafija, crteža, slika, karikatura i ostalog. Ali, onda sam odlučio da ću izlagati samo fotografije. Samo jednom sam izlagao slike, sve pre i posle toga bile du fotografije. Takođe, mislim da smo jedina foto-galerija u Srbiji koja ujedno i prodaje fotke. Što se tiče imena galerije, do njega smo došli na smešan način: hteo sam da iskoristim ime Barselona i ime mesta gde sada živim. Hteo sam dodati i reč koncept, tako da je prvobitna verzija bila Barselona art concept, ako se dobro sećam. Pričamo sam potom sa još jednim prijateljem koji mi je dao ideju za Bartselona (Barselona + art ). I tako je sve krenulo.

Proslava prvog rođendana galerije.

!KK: Kakav je koncept izložbi koje organizuješ u Bartseloni? Kako funkcioniše proces stvaranja izložbe?

David: Prvi korak je biranje umetnika čije ću radove izlagati. Postoje dva načina na koja to radim: ili ih ja kontaktiram ili se oni obraćaju meni. Ponekad kroz časopise o umetnosti saznam za nekog sjajnog fotografa, stupim u kontakt sa njim i predložim mu da izlaže u mojoj galeriji. Ono što uvek govorim jeste da umetnici koji dođu moraju biti spremni da ih ponekad odbijem jer se dešava da se njihove ideje ne uklapaju sa čitavom galerijom i sa onim što ona predstavlja. Što se tiče same postavke fotografija, uvek sam otvoren za sve predloge. Volim kada mi sam umetnik predloži svoje ideje i izloži sopstvenu viziju toga kako bi njegove fotke trebalo da budu izložene.

!KK: Kakvi su ti planovi za buduće projekte? Šta možemo da očekujemo u Bartseloni?

David: Za septembar planiram da organizujem dve izložbe. Jedna će biti pod nazivom barseLonetA, nazvana po plaži u Barseloni. Osim fotografija, u prodaji će biti i razglednice. Druga izložba biće održana u Studentskom gradu. Ovoga puta fotke će biti crno-bele i velikog formata. Radujem se obema izložbama i jedva čekam da ih i vi vidite.

Sve fotografije preuzete su sa Davidovog sajta i vlasništvo su fotografa. Još Davidovih radova možete pronaći i na njegovoj Facebook stranici.