Kada nas u školi uče istoriji umetnosti, uglavnom slušamo o strastvenim Italijanima opterećenim svetlošću ili opičenim Francuzima, koji posebno prednjače u svim lekcijama o modernoj umetnosti. Ali, šta je sa sjebanim Austrijancima? Beč dvadesetog veka nije bio samo mesto gde se razglabalo o psihoanalizi i neprestano slušao Mocart uz parčiće Saher torte. Ne, Beč je bio grad u kome su Klimt i ekipa osnovali Bečku secesiju i u kom je Šile svojim izobličenim autoportretima pokazao prve karakteristike ekspresionizma.

Beč posle II Svetskog rata. Preuzeto sa: www.vienna-unwrapped.com

Osim toga, Beč je bio grad pogođen ratovima. Iako ga Prvi svetski rat nije direktno zahvatio, posledice na ekonomiju bile su uočljive, a Drugi svetski rat i nesrećna 1938. godina (kada je Hitler stigao do Austrije i održao govor dobrodošlice Rajhu na Heldenplacu) ostavili su nesagledive posledice na čitavu državu. Iako je Hitler tada dočekan kao oslobodilac, uz antisemitističke urlike, spaljivanje sinagoga i nasilje nad Jevrejima, Beč je bio manje okrenut nacizmu nego drugi delovi Austrije. Ipak, to nije bilo dovoljno za bilo kakav otpor i logori su krenuli da niču, pa je u samom gradu bilo čak dvanaest ogranaka ozloglašenog Mauthauzena. Napokon, 1944. i 1945. Saveznici stižu i do Beča, koji ostaje u ruinama. Odmah nakon rata grad se deli na pet okupacionih zona, pri čemu svakom od njih upravlja jedna od savezničkih sila (SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Sovjetski Savez i Francuska), osim centrom grada, kojim upravljaju sve četiri.

Za sve to vreme, u Austriji odrastaju neki novi ljudi, a među njima i budući umetnici. Pošto rat, kao i druge ljudske tragedije, neosporno utiče na stvaralaštvo, prosto je prirodno da je austrijska umetnost tokom Drugog svetskog rata i nakon njega bila nabijena ratnom tematikom: užasima kroz koje su ljudi prolazili, preispitivanjem čovekove prirode i, naposletku, neprekidnim istraživanjem osećanja krivice koji Austriju, kao i druge države koje su pripadale Osovini, i dalje proganja. Upravo ovde, sa pričom o umetnicima odraslim za vreme rata, počinje i priča o životu jednog od najpoznatijih austrijskih slikara iz druge polovine 20. veka, Arnulfa Rajnera, čoveka koji je započeo stil Enformel u Austriji i koji se danas smatra jednim od najuticajnijih živih umetnika.

Poremećeni pejzaži i nadrealistička zanesenost

Rođen 1929. godine u Badenu, gradiću kod Beča, Rajner umetnošću kreće da se bavi na časovima likovnog u školi koju je pohađao u Donjoj Austriji. Jedanaestogodišnji Arnulf slika pejzaže sa kraterima koje su napravile bombe, tenkovima i požarima, što nije ni čudno s obzirom na to da je odrastao za vreme Drugog svetskog rata. Napušta školu 1944, nakon što ga je profa smarao da više slika prirodu, a manje bombe, i odlučuje da postane umetnik. Već naredne godine beži od Saveznika i odlazi da živi kod rođaka, gde nastavlja sa svojim ogoljenim pejzažima. Iako se tako činilo, njegovi školski dani, srećom, nisu bili potpuno završeni i on pohađa školu koja se bavi građevinom i arhitekturom. Upravo s tom školom ide na izložbu moderne umetnosti u Klagenfurtu 1947. godine i tamo otkriva Henrija Mura, Pola Neša i Frensisa Bejkona. U isto vreme počinje da ga intrigira i nadrealistička ideja bezgraničnog uma i mašte, verovatno zato što je njegovo obrazovanje proteklo pod strogim okom nacističkog režima.

Nakon srednje škole upisuje Akademiju primenjenih umetnosti u Beču koju napušta zbog „umetničkih nesuglasica” sa nekakvim profesorčićem Korunkom, a potom upisuje Akademiju lepih umetnosti, gde se tri dana nakon upisa njegovi radovi nazivaju „poremećenim”, što njega naravno žesti, pa odlučuje da ga zabole za školu i napušta i tu Akademiju.

Rajner u porodičnoj vili. Preuzeto sa: www.arnulf-rainer-museum.at

Ovaj rascep od svih formalnih oblika umetničkog obrazovanja i akademije posebno će uticati na Rajnerovu umetnost; on će kroz čitav svoj opus pokušavati da pokaže srednji prst svemu uvaženom i konvencionalnom. Uglavnom će u tome i uspevati.

Čopor akademskog otpada i docrtavanje brčića

Povučen nadrealističkom groznicom, koja je vladala Bečom pedesetih godina, Rajner se okreće ovom pravcu i crta u nadrealističkom maniru, ali nastavlja da se bundža protiv nadrealističkih kružoka koji su tada bili u nastajanju. On, zajedno sa Ernstom Fuhsom, Antonom Lemdenom, Arikom Brauerom, Volfgangom Holegom, Jozefom Miklom i Marijom Lasnig osniva svoju grupa koju naziva Hundsgruppe („čopor pasa”) i svoje radove potpisuje sa „TRR”, što bi otprilike odgovaralo onomatopeji režanja. Prva i poslednja izložba radova ove besne ekipe inspirisane nadrealizmom i akcionom umetnošću dešava se 1951. godine i završava se neslavno, sa Rajnerom koji je stvarno zarežao ili bolje reći – zalajao, nakon što je Ernst Fuhs održao govor koji ga nije nimalo zadivio.

Wasserwelt I (Die Gestürzten stehen auf), 1950-1. Preuzeto sa: www.tate.org.uk

Iste godine Rajner hita za Pariz sa Marijom Lasnig, još jednom odličnom austrijskom umetnicom, da upozna svog heroja, oca nadrealizma, Andrea Bretona. Kako to obično biva, ispostavlja se da je heroj sve osim toga i mlađani Arnulf se u Austriju vraća pomalo razočaran i potpuno odlučan u ideji da s nadrealizmom neće više ništa da ima, ali i oduševljen stilom Enformel.

Rote Übermalung, 1953-1977. Preuzeto sa: albertina.at

Weinkruzifix, 1957/78. Preuzeto sa: www.tate.org.uk

Ovaj stil u slikarstvu rajca dušu mladog Arnulfa uvek raspoloženog za promene i odbacivanje svega konvencionalnog upravo zato što potpuno ignoriše geometrijsku apstrakciju i koncentriše se na intuitivnije načine izražavanja, slično kao kod akcionog slikarstva. Zato se i smatra „bečkim akcionistom”. Njegovi radovi više se koncentrišu na sam čin slikanja nego na sliku, a boja se na platna nanosi spontano i bez mnogo razmišljanja. Inspirisan Enformelom, Rajner se potpuno okreće svojim apstraktnim formama. On, u napuštenoj vili svojih roditelja u Donjoj Austriji, započinje seriju „Reduktionen”, koju karakterišu crne površine sa belim, bespredmetnim flekama, i polako se giba ka postupku po kom postaje poznat  –  „Übermalungen”, odnosno slikanju po već naslikanom. Hajdemo ilustrovati ovaj postupak – svaki put kad na neku fotku docrtate brkove, vi ste zapravo stvorili jednu „Übermalung”.

Zajedno sa Fuhsom (da, to je onaj čovek na koga je ispizdeo na otvaranju izložbe) i Hundertvaserom (arhitektom one čuvene šarene zgrade u Beču), Rajner 1959, odmah po doseljenju u Beč, osniva Pintotarium, koji definiše kao „kreatorijum za sve otpadnike Akademije”. Pintotarium opstaje do 1968; valjda je tada otpadnicima već dodijalo da budu otpad. Za sve to vreme Rajner posvećeno docrtava i neprestano menja svoja, ali i tuđa dela. Ova njegova fascinacija preslikavanjem, docrtavanjem i potreba za neprestanim menjanjem i poboljšavanjem kulminira 1961. kada usred izložbe kreće da slika po nagrađenoj gravuri mlade umetnice. Naravno, usledila je tužba, ali Rajner je dobio ideju da to isto radi i sa svojim gravurama i crtežima, ali i fotografijama. Njegove „Übermalungen” se razvijaju od velikih monohromnih površina po kojima se neprestano povlače nove linije i formiraju oblici krsta, da bi se uništile slike iz onih nadrealističkih početaka, do onoga što ćemo figurativno nazvati „postupkom docrtavanjem brčića”.

„Hajde da se drogiramo” faza i fetiš za stopala i šake

Baš za vreme otkrića da prosto može da docrtava šta god mu dune na skoro svako umetničko delo koje postoji, Rajner odlučuje da se okrene drogama i da isproba da stvara pod njihovim uticajem. Tako nastaju njegovi prvi „autoportreti” ruku i nogu. Takođe se druži i sa korisnicima psihijatrijskih usluga i počinje da sakuplja njihova dela, ali i da oponaša njihove grimase u automatima za fotografisanje. Na ovaj način on je ištamapao gomilu svojih fotografija, koje je kasnije uvećao i na njih dodao agresivne, crne škrabotine.

Sans Titre, 1969. Preuzeto sa: news.artnet.com

Kada je završio sa eksperimentisanjem sa zavisnošću, Rajner se okreće posvećenom fotografisanju svojih šaka i stopala, ali i svog tela u različitim pozama, kako kleči, leži ili sedi. Sve ove poze su veoma ekspresivne i pomalo podsećaju na one koje je Šile zauzimao za svoje autoportrete.

Grad Beč Rajneru daje Nagradu za umetnost 1974, koju kasnije i povlači, jer se umetnik nije udostojio da dođe na ceremoniju dodele. Čini se da, srećom, ipak nije ostao bez pobunjeničkog duha, pa je opet odlučio da pokaže srednji prst Akademiji.

Posmrtne maske, profesura i katastrofe

Death Mask Tassigny, 1978. Preuzeto sa: news.artnet.com

Ipak, samo četiri godine kasnije Austrija bira Rajnera da je predstavlja na Bijenalu u Veneciji i on dobija Veliku austrijsku državnu nagradu koju koristi da bi kupio originalne posmrtne maske, objekte kojima je samo godinu dana pre toga postao opsednut. On po ovim maskama, naravno, neprekidno slika i tako ih menja iz godine u godinu.

Tri godine nakon svog prvog učestvovanja na Bijenalu, Rajner postaje profesor na Akademiji primenjenih umetnosti, istoj onoj sa koje je pobegao posle samo jednog dana. Činjenica da je upravo on pozvan da bude profesor, a i da mu je kasnije, na njegov zahtev, dat status emeritusa (profesora u penziji), pokazuje da sve ono njegovo pobunjeništvo i otpor nisu bili uzalud. Stvari su se promenile i više nije sve bilo trulo u državi Austriji. Zapravo, moderna umetnost je napokon ušla na vrata velikih institucija.

Osim za katedrom, Rajner je osamdesete proveo i baveći se raznim katastrofama koje su u dvadesetom veku pogodile čovečanstvo. Ovo se dogodilo sasvim slučajno – 1982. dobio je paket sa mnoštvom fotografija Hirošime i Nagasakija razrušenih atomskim bombama. On ih je, razume se, iskoristo na najbolji mogući način, praveći od njih umetnost i izlažući ih u makar 17 evropskih gradova. Na nekim fotografijama je grubo napisano mesto gde su zabeležene, a sve su na nekim delovima ispunjene besnim, crnim žvrljotinama. Jasno se vidi Rajnerov bes zbog onoga što se dogodilo, ali i nemoć da uradi bilo šta osim da agresivno utiskuje crnu boju na katastrofu.

Hiroshima, 1982. Preuzeto sa: www.situation-kunst.de

Čini se da nije mogao da se ostavi ovog osećaja i da njegova potreba za pokazivanjem svih užasa koje je čovečanstvo pretrpelo nije jenjavala, pa je 1990. na pijaci u Parizu sakupio stare novine i od naslovnica stvorio Katastrophen-Serie.

Nakon ovog perioda u kojem se Rajner uglavnom bavi destrukcijom i smrću, sledi serija slika inspirisana minijaturama iz starih knjiga. Iako je u trenutku stvaranja ove serije Rajner na umetničkoj sceni bio preko četrdeset godina, on je opet uspeo da se transformiše. Koristio je nove tehnike i materijale, a onda je 1998. godine izašla Biblija sa njegovim ilustracijama, što je verovatno poslednja stvar koju bi neko očekivao. Samo tri godine pre toga, njegov atelje pri Akademiji je zahvatio požar u kome je stradalo preko dvadeset slika, a počinioci nikad nisu uhvaćeni. Umetnik je tada odlučio da se penzioniše sa svoje pozicije profesora.

Matori Rajner možda izgleda blago, ali i dalje opasno stvara. Preuzeto sa: galleryhip.com

Početak 21. veka Rajner provodi uživajući u nagradama, kojima ga sad svi zasipaju, i počasnim doktoratima, koji pljušte na sve strane. On trenutno živi i stvara na relaciji Austrija-Nemačka-Tenerife i ne prestaje da precrtava, menja, čini dobro još boljim. Na kraju, nemoguće je zamisliti ga da ne stvara. Ipak je to čovek koji je pobedio Akademiju, umetnik koji je zarežao pre 60 godina i još odjekuje.