Do današnjeg dana, transformisanje ljudskog lica i tela jedan je od najboljih načina da se vizuelnim sredstvima izazove čuđenje ili privuče pažnja, jer nas odvodi dalje od uobičajene percepcije sveta do dimenzije iluzija, snova ili noćnih mora. Ovakve transformacije mogu se naći u delima Đuzepea Arćimbolda, koja već na prvi pogled iskaču iz sfere uobičajenog – portretima sastavljenim od predstava biljaka ili životinja, portretima profesija sačinjenim od instrumenata rada (poput slika Kuvar ili Konobar), ili portretima stvarnih ljudi – u kojima komponuje objekte koji ilustruju njihove profesionalne interese i pružaju uvid u lične mane.  Ovo su slike koje se stilom graniče sa karikaturom i groteskom.

Arćimboldo na dvoru

Đuzepe Arćimboldo je bio umetnik iz Milana koji je živeo i radio u XVI veku, a bio je dvorski slikar habsburškog cara Maksimilijana II, a zatim i njegovog sina cara Rudolfa II. Arćimboldo je na dvor bio pozvan verovatno od strane cara Maksimilijana II, koji je posebno cenio studije prirode – pre svega retkih vrsta ili deformacija; a od 1565. godine on se navodi kao jedan od dvorskih slikara. Pored slikanja, na dvoru se bavio i organizovanjem svečanosti, dizajniranjem kostima i ilustracijama retkih biljaka i životinja. Iako je stvarao i tradicionalne slike, i na dvoru se bavio portretisanjem članova monarhije, Arćimboldo je u istoriji ostao zapamćen pre svega kao slikar neuobičajenih portreta na kojima je ličnosti predstavljao kroz kombinovanje različitih elemenata – voća, povrća, životinja, cveća ili svakodnevnih objekata. Dakle, interes za njegovo delo se koncentriše gotovo isključivo na kompozitne glave, njihovo poreklo i interpretaciju.

Kompozitne glave i anamorfni portreti

Leto

Arćimboldova najpoznatija kreacija bez sumnje su kompozitne glave. Posmatrano iz daljine, ovi portreti deluju obično, ali približavajući se shvatamo da su naslikani od različitih elemenata putem kojih slikar komponuje ljudsku glavu  i gornji deo torza. Na primer – na slici Leto figura je načinjena od voća i povrća koje raste leti, na slici Proleće od cveća, Voda od morskih bića, Vazduh od ptica, Zemlja od životinja. Ove Arćimboldove kompozicije dostigle su veliku popularnost na habsburškom dvoru i njihova reputacija se raširila i po ostatku Evrope. Pošto je potražnja bila velika, Arćimboldovi savremenici pravili su kopije – tokom 16. i 17. veka rečju Arcimboldesque nazivani su imitatori njegovog dela, kao i sam žanr.

Voda

Reakcije savremenika na Arćimboldova dela bile su mešavina fascinacije i privlačnosti, jer su u njima nailazili na nešto zaista drugačije od onog na šta su navikli. U skladu sa vremenom očaranim tajnim pismima i mozgalicama – Arćimboldo je govorio u zagonetkama i metaforama, a tema njegovih slika konstantno se premešta sa detalja na celinu i obrnuto, odnosno doživljava metamorfozu. Ipak, Arćimboldove kompozitne glave ne mogu se odvojiti od njegove funkcije dvorskog umetnika, jer su među njegovim  prvim zadacima na dvoru cara Maksimilijana II bile studije biljaka i životinja – iako akumulacija različitih studija ne može objasniti kako su one konačno okupljene u ljudsku glavu.  Poznato je da su među učenim ljudima na dvoru kružile preparirane životinje i osušene biljke, a od umetnika je traženo da stvaraju naučne skice i ilustracije flore i faune – Arćimboldove studije životinja su veoma realistične, bez stilizovanja – ali možda su upravo zbog bavljenja kuriozitetima prirode, njegova druga dela uglavnom posmatrana kao ništa više do zanimljivosti.

No, treba naznačiti da Arćimboldo nije bio začetnik kompozitnih slika, iako je često povezivan sa njihovom invencijom. Mnogi koncepti se smatraju mogućom inspiracijom za njegova dela, no nisu svi podjednako značajni, te treba nabrojati samo najverovatnije.

Indijske minijature su jedan od mogućih izvora Arćimboldovih kompozitnih glava. Na njima su bile predstavljene životinje poput  konja, slonova i kamila načinjene od određenog broja različitih bića, što nosi sličnost sa Arćimboldovim delom. Ipak, nema dokaza da su ove slike mogle da budu poznate evropskom slikaru 1563. godine, kada se smatra da su nastala prva Arćimboldova dela ove vrste. Sa druge strane, poznato je da su mnogi evropski umetnici radili na indijskom dvoru, te je moguće da je uticaj zapravo tekao obrnutim  putem, ili da su se slični fenomeni igrom slučaja pojavili na dva mesta nezavisno jedan od drugog.

Kompozitni slon, indijska minijatura, oko 1600. godine

U renesansnoj Italiji određeni umetnici pravili su kompozicije načinjene od prave hrane – kao što su skulpture od šećera ili druge konstrukcije načinjene od različitih vrsta hrane, a namenjene banketima. Takođe, poznati su i karnevalski primeri – poput drvenog konja sa milanskog festivala koji je na sebi nosio različito meso. Ipak, prema izvorima, ne postoji istinska sličnost između ovih kreacija i Arćimboldovih slika.

Leonardovska tradicija deluje kao moguć uticaj. Naime, jedan pasus u Leonardovim spisima govori o tome kako napraviti animal finto (izmišljeno biće) od delova različitih životinja, dok Vazari, u biografiji ovog umetnika, govori o tome kako je ovaj jednom slikao glavu Meduze na štitu i da je za nju iskoristio različite gmizavce, zmije, crve, slepe miševe, leptire. Ovakav način sklapanja fantastičnog bića je poznata tema u renesansi opsednutoj antičkim motivima. Na umetnike je, na primer, uticao antički pisac Horacije svojim delom Ars Poetica, u kom je opisao biće sa glavom čoveka na telu konja, sa udovima prekrivenim perjem, torzom žene i ribljim repom. Ovo biće postalo je uobičajna referenca ka fantastičnom za umetnike koji su želeli da načine nešto iz mašte, dok takođe i ukazuje na grotesku.

Zima

Dakle, koji god da su bili njegovi izvori, Arćimboldo je preuzeo koncept kompozitne glave, a zatim ga dalje razvio. Ljudske glave zasnivao je na studijama prirode, a ovakve kompozicije je pretvorio u serije godišnjih doba i elemenata – koje je više puta ponovio, kao i druga, odvojena dela. Jedina datovana slika u seriji Godišnjih doba  je Leto, i to iz 1563. godine – sa žitaricama i povrćem, ona predstavlja bogatstvo ove sezone, dok Zima sa limunom, golim stablima drveća i bršljenom predstavlja njen kontrast. Slika Proleće sačinjena je od cveća i lišća, dok je originalna slika Jesen izgubljena. Ova serija reflektuje temperament vezan za svaku sezonu, ali i nosi i reprezentaciju četiri doba čoveka.

Bibliotekar

Arćimboldove slike imaju više nivoa razumevanja: nivo humora, bizarnog i začuđujućeg; zatim alegorijski nivo – glave nose aluzije ka habsburškom caru Maksimilijanu II, kome su bile posvećene, a postoje i pesme koje treba da osiguraju da poruka bude shvaćena. Ova simbolika se nazire u sitnim detaljima – Voda ima malu krunu na glavi, na Zimi se nazire slovo M, itd. Treći nivo interpretacije ilustruje misao da je čovek sačinjen od istih elemenata kao i sama priroda – čovek je deo prirode, a priroda deo čoveka. U ovim delima su, dakle, postojali i humor i politička alegorija, a dvorani su se zabavljali tražeći simbole skrivene u mnoštvu životinja i biljaka. Način na koji je Arćimboldo komponovao dela zračio je imaginacijom i umetničkom razigranošću, dok im je alegorijska pozadina davala privlačnost.

Vazduh

Moguće je da patron Godišnjih doba još uvek nije bio car, dok Elementi, nastali 1566. godine, iskazuju eksplicitnije političke aluzije i ukazuju na to da car vlada svim elementima prirode. Na slici Vazduh predstavljeno je mnoštvo ptica, među kojima su i orao i paun, imperijalne ptice Habsburga. Slika Vatra uglavnom je sastavljena od elemenata koji su u direktnoj vezi sa samom vatrom, telo čini različito vatreno oružje, a pojavljuje se i dvoglavi orao – referenca na kuću Habsburga  i cara Maksimilijana II.

Vertumnus

U kreacijama iz kasnijih godina Arćimboldo se poslužio antičkim mitovima – na primer, preuzima figuru iz klasične mitologije i slika delo Vertumnus u kome kulminira alegorija vladara. Car Rudolf II predstavljen je kao Vertumnus, rimski bog vegetacije i transformacije – on je bog godišnjih doba, a cveće, voće i povrće koji rastu po njegovoj figuri nagoveštavaju mir, prosperitet i harmoniju njegove vladavine; njihov spoj označava Zlatno doba koje se vraća sa njegovom vladavinom. Ova slika je posebno odgovarala ukusu epohe koja je cenila dvosmislenost.

Pored zanimanja za prirodu koje je vladalo u 16. veku postojao je i interes za plodove ljudske kreativnosti i invencije – ovaj princip Arćimboldo predstavlja u figurama napravljenim od objekata koje je načinio čovek, koji su često bili u skladu sa strukom portretisanog – ovakva dela su Kuvar, Konobar, Bibilotekar, Pravnik…

Portret ili mrtva priroda?

Kuvar

Postoji još jedan tip Arćimboldovih slika – one koje mogu biti okrenute, pa u zavisnosti od toga kako delo stoji ono prikazuje mrtvu prirodu ili portret. Ova dela bila su nazvana „antropomorfne mrtve prirode“. U ove slike spada Kuvar, koji sa jedne strane predstavlja groteskni portret, a sa druge poklopac koji neko diže sa tanjira sa pečenim životinjama. Slična slika predstavlja Povrtara, ili činiju punu različitog povrća. Da se ne okreću, ove slike su mogle da Arćimbolda postave kao jednog od začetnika žanra mrtve prirode.

Majstor iluzije

Arćimboldova dela nose u sebi mnogo zanimljivosti: posmatrač pokušava da otkrije šta je u njima sakriveno, da li postoji kakva poruka ili predstavljaju samo začudne i privlačne objekte. Određeni delovi Arćimboldovih slika veoma su bliski naučnim slikama flore i faune, sa hvaljenim naturalističkim kvalitetom. Takođe, mnogi tekstovi podržali su političku interpretaciju dela nastalih na habsburškom dvoru. Njegova dela mogu se tumačiti i kroz prizmu antičkog misticizma: njihov koncept doista podseća na Ovidijeve Metamorfoze – te slike su poput Dafne koja se pretvorila u drvo ili Narcisa koji se pretvorio u cvet.

Arćimboldo se danas smatra suštinom umetničkih ideja manirizma i XVI veka, doba koje je bilo fascinirano umetnošću koja se bavila deformacijama, preuveličavanjima, tajnim kodovima i paradoksom. Nije čudo to što je u 20. veku Arćimboldo izabran od strane nadrealista, dadaista i njihovih nastavljača kao jedan od modela za njihove kreacije. Od kada je identifikovan kao izvor inspiracije za „Fantastiču umetnost, Nadrealizam i Dadaizam” na izložbi 1937. godine, Arćimboldo je uzdignut kao majstor iluzija i paradoksa. Konačno, proglašen je i prethodnikom modernosti.

Literatura: Grupa autora, Arcimboldo, Skira Editore S.p.A., Milano, Italija, 2007.