Ubistvo svetog jelena: osveta tinejdžerskog boga

Jorgos Lantimos se vratio u bioskope sa još jednim čudnim filmom – kao jedan savremeni Grk interpretira starogrčki mit.


Dve godine nakon svog prvog filma na engleskom jeziku, Jastoga, grčki reditelj Jorgos Lantimos u bioskope se vraća sa još jednim filmom u kom Kolin Farel tumači glavnu ulogu – Ubistvo svetog jelena. Kao i Lantimosova prethodna ostvarenja, Ubistvo svetog jelena neobičan je film koji ostavlja jak utisak, ili bolje reći vrlo pomešane utiske. Sa elementima drame, psihološkog horora, pa čak i crne komedije ovaj film je još jedan pokazatelj rediteljeve originalnosti, ali pitanje je da li on nekad zarad te originalnosti gubi na koherentnosti i jasnoj nameri?

Žrtvovanje Ifigenije (XVII vek), Fransoa Perije. Preuzeto sa wikipedia.org.

Ono što možda gledaocima nije isprva jasno je sam naziv filma koji može delovati kao neka slaba metafora. Međutim, ako niste vrsni poznavalac grčke mitologije, pa niste odmah skapirali o kakvom je to svetom jelenu reč, malo guglanja dovede vas do vrlo smislenog odgovora. Naslov filma referenca je na mit o Ifigeniji i njenom ocu, kralju Agamemnonu, koji je u pripremi za Trojanski rat slučajno ubio jelena svetog za boginju Artemidu. Kako to u grčkoj mitologiji obično biva kada bog ili boginja budu uvređeni, usledila je Artemidina osveta – poslala je loše vetrove Agamemnonovoj floti i time onemogućila njihov dolazak u Troju, ali kralju je ponudila izlaz iz takve situacije. Da bi odobrovoljio boginju, Agamemnon mora ubiti svoju ćerku Ifigeniju. U različitim verzijama mita ona ili zaista biva žrtvovana ili tu sudbinu izbegava, a da ne bismo spojlovali film, nećemo otkriti koju verziju je Lantimos imao na umu pri pisanju scenarija.

Kako je cela ova priča o osveti boginje povezana sa filmom, pitate se? U Ubistvu svetog jelena Kolin Farel tumači ulogu kardiohirurga Stivena Marfija koji ostvaruje nejasan odnos sa Martinom (Beri Kougan), šesnaestogodišnjim sinom svog bivšeg pacijenta. Iako u početku njihov odnos ne deluje neprijateljski, jasno je da Stivenu on nije baš prijatan već ga nastavlja iz osećaja obaveze prema tinejdžeru. Stiven čak poziva Martina na večeru sa porodicom Marfi – njegovom suprugom i takođe lekarkom Anom (Nikol Kidman), tinejdž ćerkom Kim (Rafi Kasidi) i mlađim sinom Bobom (Sani Šuljić). Tom prilikom Kim biva oduševljena šesnaestogodišnjakom. I pored nelagodne atmosfere prisutne u celom filmu (naročito naglašene neprijatnim zvucima i škripavom muzikom kao i u svakom Lantimosovom filmu), otkriće o pravom Martinovom motivu za viđanje sa Stivenom ne očekuje ni publika (osim možda onih ljubitelja grčke mitologije), a ni sam lekar. U jednom dahu Martin Stivenu postavlja ultimatum – on mora izabrati da ubije jednog člana svoje porodice inače će svi osim njega umreti groznom sporom smrću koja počinje paralizom nogu, a završava se krvarenjem iz očiju.

1. Gubitak osećaja u nogama. 2. Odbijanje hrane do gladovanja. 3. Krvarenje iz očiju. 4. Smrt. Preuzeto sa imdb.com.

Da nije natprirodnog elementa – Martinove božanske sposobnosti (i to nekog osvetoljubivog grčkog boga punog mana, nikako dobrog hrišćanskog boga) da bez dodira dovede do tuđe smrti kroz precizan niz koraka, ovakva priča o osveti možda bi se mogla naći i u kakvom holivudskom trileru. To je verovatno najuočljivija razlika ovog Lantimosovog filma od prethodnih koji imaju neke vrlo neobične premise – udruženje koje pruža usluge verne imitacije preminulih ožalošćenima (Alpi), previše zaštitnički nastrojeni roditelji koji svoju odraslu decu drže potpuno zatvorenu od spoljnog sveta ogradom koja se pruža oko dvorišta kuće (Očnjak) ili svet u kome ako ne možete pronaći partnera za 45 dana bivate pretvoreni u životinju po svom izboru (Jastog). Međutim, natprirodni element priče, naročito činjenica da ga Stiven i njegova porodica prihvataju zdravo za gotovo i ni u jednom trenutku se ne zapitaju odakle pobogu dečaku takva sposobnost, kao i hladan i ravnodušan način na koji glumci izgovaraju svoje replike (što doduše nije zadržano do kraja filma) verovatno nisu nešto što bi se moglo naći u mejnstrim filmu, pa je u Ubistvu svetog jelena Lantimosova originalnost na suptilnijem nivou.

Martin i Kim. Preuzeto sa imdb.com.

Prva žrtva Martinove demonstracije natprirodnih sposobnosti je Stivenov sin Bob i kada Stiven shvata ozbiljnost pretnje, dolazi do jasne promene u predstavljanju porodičnih odnosa Marfijevih. Iako nam je i pre toga dato do znanja da roditelji imaju vrlo otvoren odnos sa decom – Bob pita kada će njemu izrasti dlake kao njegovom ocu, Stiven na koktelu priča kako je Kim dobila prvu menstruaciju, tek kada dečak dobije neobjašnjivu bolest, Stivenovo obraćanje njemu postaje manje hladno i distancirano i iskazuje iskren strah i brigu za sinovljev život. Ovakva promena možda je refleksija suprotnosti veštačke idile koju vidimo u početku filma i prave bliskosti koja se razvija kada su životi dece zaista ugroženi, ali može i delovati pomalo naglo. S druge strane, Martin je konzistentno proračunat kroz ceo film, a ovu ulogu je Bari Kougan izneo veoma uverljivo i njegova izvedba ostavlja verovatno najjači utisak.

Hirurg nikada ne ubija pacijenta. Preuzeto sa imdb.com.

Na promenu u tonu u okviru samog filma, a naročito u odnosu na Lantimosova prethodna ostvarenja, mogla bi da ukazuje i sama prva scena – film počinje upečatljivom slikom operacije na otvorenom srcu gde vidimo samo to srce koje kuca u otvorenom grudnom košu pacijenta. Kao simbol ljubavi i osećajnosti uopšte, moguće da je ovime reditelj (koji je takođe i jedan od dvojice scenarista filma) želeo da upozori da će film biti emotivniji nego što bismo od njega verovatno očekivali. Kraj operacije prati takođe vrlo simbolična scena bacanja iskorišćenih krvavih rukavica – u jednom trenutku Stiven kaže kako hirurg nikada ne uzrokuje smrt pacijenta, već to može učiniti samo anesteziolog, pa tako „pere ruke“ od svoje krivice. Istovremeno, hirurg, kao neko ko bi trebalo da bude emotivno distanciran od svojih pacijenata verovatno predstavlja logičan izbor za lantimosovskog protagonistu čime je promena u njegovom ponašanju još više naglašena.

Mada promene u tonu filma mogu odati utisak nekoherentnosti i odsustva jasne namere reditelja, Ubistvo svetog jelena svakako tera na razmišljanje i ako ni zbog čega drugog, privlačno je zbog svoje originalnosti koja se ogleda u realizaciji filma više nego u samoj priči.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *