Staljinova smrt – nova politička satira kralja političke satire

Ruski diktator je umro, a Škotlanđanin italijanskog porekla je režirao filmsku adaptaciju francuskog stripa u kojoj glume (uglavnom) Britanci i Amerikanci.

„Posmatrajući trenutnu političku situaciju, prvi instinkt je da se smejete, jer je alternativa da plačete“, kaže Armando Januči u intervjuu povodom njegove serije Veep. Žanrovski, ova serija je politička satira i sudeći po Janučijevoj dosadašnjoj karijeri, ovo je žanr u kojem se on najbolje snalazi. U skladu sa tim, njegov poslednji film Staljinova smrt je komičan osvrt na smrt ruskog diktatora i političku situaciju koja je usledila neposredno nakon iste. Ovaj film zasnovan je na stripu dvojice Francuza, Fabijana Nirija i Tijerija Robena (koji je pak samo donekle zasnovan na istinitim događajima), a od prošle nedelje ga možete pogledati i u našim bioskopima što svesrdno preporučujemo.

Film je smešten u 1953. godinu, pogađate, Staljinove iznenadne smrti, međutim, pre nego što do te smrti u njemu dođe, u prvih nekoliko minuta filma vrlo su efektno, i duhovito, predstavljene razmere terora Josifa Visarionoviča kao i straha koji je, opravdano, izazivao. Staljinova smrt počinje koncertom klasične muzike nakon kog producent na radiju dobija poziv od Staljina lično, uz zahtev da mu se dostavi snimak upravo završenog koncerta. Jedini problem je što snimak ne postoji. Uplašen za svoj život, producent zaključava publiku u koncertnoj sali, dovodi novog dirigenta nakon što se prvi onesvestio i naređuje da koncert ponovo bude izveden, a ovog puta i snimljen. Tada je jasno uspostavljen ton koji je zadržan do kraja filma – mnogo ćete se smejati, ali i biti jezivo svesni koliko je miliona smrti naredio Staljin pre nego što je i sam napustio ovaj svet.

Ubrzo nakon što je vođi dostavljen snimak koncerta, sa zakašnjenjem koje je naravno zabeleženo, on doživljava moždani udar i ostaje da do sledećeg jutra leži na podu u barici svog urina – što se uzroka i načina Staljinove smrti tiče, film prilično verno prati istorijske činjenice. Diktator je u životnoj opasnosti i njegovi podređeni, članovi Centralnog komiteta, polako postaju svesni njegove smrtnosti i počinje trka za mesto novog ruskog vođe.

Staljin u barici poniženja. Preuzeto sa rferl.org.

Članove Centralnog komiteta tumači all star glumačka ekipa, a naročito se izdvajaju Stiv Bušemi kao prepredeni Nikita Hruščov, Džefri Tambor kao nesnađeni Staljinov zamenik, Georgij Malenkov, Sajmon Rasel Bil kao beskrupulozni Lavrentij Berija i dragi nam pajtonovac Majkl Pejlin kao beskrajno odani Vjačeslav Molotov. Njihove uloge vrlo su jasno podeljene i rano se uspostavlja odnos između likova u kojem je Berija onaj zli jer je on taj koji se prvi shvata da od Staljinove smrti oni više nisu kolege nego konkurencija za mesto njegovog naslednika. Međutim, ovo je donekle uravnoteženo surovom smrću koja Beriju zadesi od ruke ostalih članova Komiteta (nije spojler kad piše u knjizi iz istorije), kao i time što recimo Hruščov nije ništa manje beskrupulozan, a Molotov i sopstvenu ženu proglašava izdajnicom.

Osim Olge Kirilenko koja tumači ulogu Marije Venjaminovne, pijanistkinje koja svira na onom nesrećnom koncertu sa početka i otvoreno je protiv Staljina, svim ostalim glumcima maternji jezik je engleski i niko u filmu nema lažan ruski akcenat. Nedostatak tog akcenta je pozitivan potez sam po sebi (neko bi trebalo to da javi Danijelu Espinosi, između ostalih), a i doprinosi komičnosti filma kao kada se Džejson Ajzaks pojavi u filmu tumačeći ulogu generala Žukova koji zvuči kao je iz Jorkšira. Iako je zahvaljujući dijalozima i humoru scenario vrlo britanski, vizuelno je dočarana komunistička Rusija paletom boja kojom, naravno, preovladava crvena.

Preuzeto sa imdb.com.

Politička satira skoro uvek sa sobom donosi kontroverzu, a Staljinova smrt je daleko od izuzetka. Krajem januara ove godine, prikazivanje filma je zabranjeno u Rusiji (mada se jedan bioskop hrabro oglušio o ovu naredbu), a kao razlog je navedeno da je uvredljiv, kao i da sadrži informacije koje je nelegalno širiti u Rusiji. Jedan član Komunističke partije otišao je čak toliko daleko da kaže kako je ovaj film „primer psihološkog ratovanja“. O tome da li je neosetljivo snimati komediju o čoveku koji je odgovoran za milione smrti i uništenih života svakako se može naširoko diskutovati. Međutim, Staljinova smrt nije rusofobni film koji se podsmeva celoj jednoj naciji već odlična satira koja se bavi besmislenošću kulta ličnosti i tome šta ljudima čini glad za moći (naročito dok su u stalnom strahu od gubitka života).

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *