Iako nije striktno muzički magazin, Kultur!Kokoška piše i o muzici. Nažalost, njeni dosadašnji pokušaji bivanja ažurnom u praćenju aktuelnosti bili su kratkog daha, a recenzije su se pojavljivale samo kad se planete poravnaju. Međutim, sa ponosom konstatujemo da !Koka ima novi set slušalica i da će ubuduće krajem svakog meseca predstavljati presek najnovijih popularnih, ali i opskurnih muzičkih albuma. Dobro došli u Preslušavanje! 

Početak jeseni je jedan od udarnih termina za objavljivanje nove muzike. Ovaj septembar nije bio izuzetak, pa je zato bilo izuzetno teško odlučiti se za samo desetak.

Napomena: albumi nisu rangirani ni po kom kriterijumu, a poređani su po zvaničnom datumu izlaska. 

The Arcs
Yours, Dreamily,

Den Auerbah odlučio je da napravi novi bend („projekat“) nakon što je Patrik Karni, bubnjar njegovog matičnog sastava The Black Keys, za vreme turneje u Australiji skakao u vodu kao budala i izlomio se po nekim stenčugama, zbog čega su morali da otkažu gomilu nastupa. A Denu se baš sviralo. Zato je u narednih par meseci okupio zavidnu ekipu muzičara i za dve nedelje snimio sa njima neobičan, zavodljiv album. Kroz garažni zvuk gitara koje mestimično zvuče kao da su skinute iz nekog špageti-vesterna („Outta My Mind“), fanki i R&B ritmove, soul vokale („Stay in My Corner“, „Chains of Love“), gomilu masnih efekata i pomalo zbrzano napisane tekstove ipak se nazire siroviji bluz koji kao da je izvađen iz nesnimljenih arhiva Blek Kiza, ali na najbolji mogući način: čujemo nešto što je Auerbah odavno želeo da napravi, ali nije imao vremena ili prilike.

Iron Maiden
The Book of Souls

Šesnaesti album britanskih hevi metal velikana je verovatno jedno od najboljih „tvrđih“ izdanja ove godine. Iako je možda preterano razvučen (nijedna pesma ne traje ispod 5 minuta, a tri traju preko 10!), iznenađujuće dobro teče. Glas Brusa Dikinsona je i dalje moćan, uprkos godinama i nedavnoj operaciji grla, ritam sekcija je čvrsta kao i uvek, a gitaristi majstorski istražuju progresivnije teritorije od onih na koje smo od Mejdena navikli. Međutim, to može biti protumačeno i kao slaba tačka: osim najavnog singla, „Speed of Light“ (koji ima fenomenalan spot), pesme uglavnom nemaju hook, nisu naročito pevljive ili hitične ni upola onoliko koliko su ambiciozne. Sâm album, iako ne prati koncept, se kroz pesme o kraljevima, ratu i vazdušnim bitkama bavi temama smrtnosti tela odnosno besmrtnosti duše, dok omot vuče inspiraciju iz majanske civilizacije. Vrhunac je možda poslednja pesma, epska „Empire of the Clouds“, koja, sa svojih 18 minuta trajanja, postaje najduža u studijskoj diskografiji benda.

The Libertines
Anthems for Doomed Youth

Čini se da su, tokom 11 godina, koliko je prošlo od prethodnog albuma jednog od najuticajnijih indi rok (tada se to još uvek zvalo post-punk revival) bendova, članovi Libertinsa skontali da se prošlost ne može izmeniti niti izbrisati. Dvojica ključnih članova, Karl Barat i Pit Doerti, do nedavno zauzeti brojnim manje ili više uspelim pokušajima bendova i solo karijera (u Doertijevom slučaju i besomučnim terapijama za odvikavanje od droge), napokon su došli do tačke pomirenja – ali i zrelosti. Povratnički album je iznenađujuće dobar; stari, prljavi ali užasno melodični garažni zvuci se čuju samo u odjecima i nema onog (pre)izraženog buntovništva, i iako je ukupan tempo smireniji, a pesme koketiraju i sa rege i ska ritmovima, Anthems… je od početka do kraja odmeren. Najavni singl, „Gunga Din“, omaž poemi Radjarda Kiplinga, jedan je od najboljih momenata.

David Gilmour
Rattle That Lock

Nepunih 11 meseci nakon (definitivno) poslednjeg albuma prog legendi Pink Floyd, povučeni gitarista i pevač se vratio sa svojim četvrtim solo izdanjem. Upakovan i predstavljen kao da ceo život može stati u jedan dan, album počinje divnim instrumentalom „5 A.M.“, da bi se nastavio na naslovnu pesmu inspirisanu Miltonovim „Izgubljenim rajem“. Tužna „A Boat Lies Waiting“, obogaćena besprekornim vokalnim harmonijama gostiju Dejvida Krozbija i Grejema Neša, posvećena je neprežaljenom preminulom kolegi iz Flojda, Ričardu Rajtu. Ostale pesme pokazuju Gilmorovu spremnost da i dalje eksperimentiše – osim uobičajenih progresivnih deonica, mogu se čuti uticaji džeza, ali i tanga, pa i valcera – ali i činjenicu da je on ipak mnogo više gitarista nego što je pevač. Nažalost, uprkos lepoti instrumentala i milozvučnosti svih pesama, album ne uspeva da iskoči iz senke običnosti.

Lana Del Rey
Honeymoon

Četvrti album samoproklamovane „gengsta Nensi Sinatre“ je jedan veliki narcisistički ogled o nesrećnosti, prepun uzdaha, šapata, slojevitih vokala, sanjivih melodija i lenjih instrumentala. U umetničkom smislu, Honeymoon je divan, ali u smislu pop muzike je nezanimljiv, pa i dosadan (čak i za Lanine standarde). Pesme su previše ravne, slivene, istog tempa i tonaliteta; usamljenost kojom odišu ne deluje uverljivo već ispozirano, a opevana tuga je više anestezirana apatija. Ovo je ambijentalni album za hipstere slomljenog srca. Međutim, „High by the Beach“, verovatno najpevljivija pesma na albumu, odličan je izbor za singl, kao i „Music to Watch the Boys To“, koja podseća na Lanine starije pesme sa izraženim hip-hop uticajem. Neki drugi interesantni trenuci su referenca na Bouvijev „Space Oddity“ tj. Majora Toma u „Terrence Loves You“, zatim neočekivano recitovanje odlomka poeme „Bernt Norton“ T.S. Eliota na sredini ploče, kao i „Don’t Let Me Be Misunderstood“, klasik Nine Simon, koji je dobio nov tretman.

Metric
Pagans in Vegas

Kanadski indi bend Metric svojim šestim albumom nastavlja laganu petnaestogodišnju genezu od zategnutog i osornog roka prema mekšem pop zvuku. Za razliku od prethodna dva albuma, koja su im donela (relativno govoreći) mejnstrim uspeh, Metric su ovom albumu pristupili sa mnogo manje brige o komercijalnim aspektima. Inspirisan sint-popom (najočiglednije starijim radovima Depeche Mode) – što se može osetiti već na vrhunskoj uvodnoj pesmi „Lie Lie Lie“ koja neodoljivo podseća na „Personal Jesus“ – album ne preteruje sa bombastičnim aranžmanima i ambicioznošću, zaključno sa odjavnim dvodelnim instrumentalom „The Face“. Što je dobro, budući da bi samo jedna pesma mogla da podnese teret pravog pop hita – „The Shade“.

Ryan Adams
1989

U pitanju je obrada istoimenog albuma pop zvezde Tejlor Svift u celini. Međutim, osim identičnih tekstova i nekih osnovnih harmonija, ova dva albuma nemaju previše toga zajedničkog. Dok je original oličenje savremene pop muzike, Adamsove obrade su, kako sam kaže, stilski „negde između Darkness on the Edge of Town Brusa Springstina i Meat Is Murder grupe The Smiths“. Najluđa stvar je što je sve toliko izmenjeno i upeglano, da bi kod većine Rajanovih starijih slušalaca ovaj uradak mogao da prođe kao regularan album, te bi možda bilo ispravnije govoriti o preradama umesto o obradama. Sâma Tejlor Svift, inače obožavateljka Adamsove muzike, bila je počastvovana gestom i oduševljena novim aranžmanima svojih pesama, a i kritičari su krajnje pozitivno reagovali. Nesumnjivo je da će Adams ovim poduhvatom steći gomilu novih poklonika, ali ostaje pitanje da li mu je namera bila baš to.

CHVRCHES
Every Open Eye

Drugi album sve popularnijeg škotskog elektropop trija je više nego dostojan naslednik prvenca The Bones of What You Believe iz 2013. Prilagodili su se dovoljno da se približe poletnijim, populističkim bendovima ’80s revival-a, ali ne toliko da žrtvuju sopstveni karakter. Muzika na albumu je digitalna i đuskava, ali ima emocije; zvuk je čistiji, glasovi prirodniji, melodije oštrije, pesme jasnije. U prvom singlu, „Leave a Trace“, provladava minimalniji zvuk – nosi ga sigurni vokal pevačice Loren Mejberi; „Make Them Gold“ zvuči kao da je zaista iščupana iz osamdesetih, dok je „Clearest Blue“, iako u formi bez refrena, nekonvencionalnoj za pop muziku, ogroman hit u najavi: počinje svedeno i samo se diže pre nego što eksplodira. Završna pesma, balada „Afterglow“, možda nagoveštava dalji pravac u razvoju Chvrches, odnosno njihovu spremnost da se poigraju sa još organskijim zvukom.

The Dead Weather
Dodge and Burn

Histerična bluz rok supergrupa koju čine članovi sastava The Kills, The White Stripes, The Raconteurs i Queens of the Stone Age, vratila se posle petogodišnje pauze. Ako su do sada bili skupina muzičara gde je svako samo ubacivao uticaj svojih prethodnih projekata, na trećem albumu funkcionišu kao pravi bend – svi su napokon „na mestu“. Alison Moshart ostaje dominantna na vokalima, u čemu joj pomaže Džek Vajt. Vajt se dokazao i kao izvrstan bubnjar, što se najbolje uočava u pesmi „Mile Markers“. Najavni singl, „Buzzkill(er)“, postavio je teren za glavni – „I Feel Love (Every Million Miles)“, žestoku stvar snažno inspirisanu Led Zeppelin-om. Neočekivana balada „Impossible Winner“ svojim retro šmekom zatvara album, smirujući psihodeličnu buku koja je preovladavala.

Kurt Vile
b’lieve i’m goin down…

Indi folk-roker, multi-instrumentalista Kurt Vajl ponovo tone u očajanje na svom najintrospektivnijem albumu do sad. Međutim, za razliku od mračnijeg Smoke Ring For My Halo, depresija koja lebdi ovim LP-jem je drugačija: više je to neka tiha egzistencijalna dilema, anksioznost usled želje za otkrivanjem nečeg novog i drugačijeg onda kada si već dobio sve što si hteo od života. Inače majstor fingerstyle načina sviranja gitare („That’s Life tho (almost hate to say)“ i „Kidding Around“ bi mu se mogle naći među najboljim pesmama u karijeri), Vajl napokon daje zasluženo mesto klaviru u jednostavnim, ali simpatičnim „Life Like This“ i „Lost My Head There“, dok „Stand Inside“ zvuči kao mešavina Boba Dilana i Sajmona & Garfankla. Ipak je ovo onaj stari Vajl, samo stariji, mudriji i možda malo zbunjeniji.

Zbog velikog broja septembarskih noviteta, kao svojevrsni dodatak prilažemo mini-prikaze još nekih izdanja koja su nam zapala za uho:

Public Image Ltd. – What the World Needs Now…: nakon pristojnog povratničkog This Is PiL, ovo im nije bilo potrebno; smeće.

Beirut – No No No: standardno uvrnut Balkan folk. Za ljubitelje.

Duran Duran – Paper Gods: Uprkos dovođenju gostiju poput Kiesze, Lindzi Lohan i Džona Frušantea i maestralnoj produkciji Marka Ronsona, pokušaji Duran Duran da budu relevantni da mejnstrim pop sceni su uzaludni. Sajmon le Bon se previše trudi.

Slayer – Repentless: Loše. Nakon smrti gitariste Džefa Hanemana i odlaska bubnjara Dejva Lombarda, ostatak benda se nije baš najbolje snašao, uprkos golemom trudu Kerija Kinga.

Stereophonics – Keep the Village Alive: Simpatično. Prva pesma, “C’est la vie”, je favorit.

Chris Cornell – Higher Truth: Poluakustični solo album frontmena Soundgarden i Audioslave je bolji od prethodnog Scream, ali i dalje je prosečan.

CocoRosie – Heartache City: Čudni folk za čudne ljude.

The Front Bottoms – Back on Top: Indi rok kao takav, zvučno negde između Frenka Tarnera i The Offspring. Nije loše.

Richard Hawley – Hollow Meadows: Prijatan soft rok, kao i uvek.

Gary Clark Jr. – The Story Of Sonny Boy Slim: Odličan bluz rok album sa pričom, od strane jedne od najvećih nada novije bluz scene.

Glen Hansard – Didn’t He Ramble: Naglo omatoreli član The Frames i The Swell Season dostavlja još jedno samostalno singer/songwriter ostvarenje. Melanholično i lepo kao i uvek, ali značajno slabije od prethodnog Rhythm and Repose.

Robert Forster – Songs To Play: Najnoviji solo album nekadašnjeg pevača The Go-Betweens, na kom zvuči pomalo kao mlađi Nik Kejv.

Keith Richards – Crosseyed Heart: Ričardsovo prvo solo izdanje posle 30 i kusur godina; svedeni bluz stare škole u kom se ipak oseća duh Rolling Stonesa. Iskusno, ali nepretenciozno. Pomalo kleptonovski.

Disclosure – Caracal: Promašaj. Jedan od onih albuma nakon kojih se zapitaš zašto si uopšte slušao izvođača ranije. Sramota za elektronsku muziku.

Julia Holter – Have You in My Wilderness: Jedno od najhvaljenijih izdanja ove godine. Svakako manje naporan od njenih prethodnih albuma, vrlo zanimljiv, mada tih i tajnovit.

New Order – Music Complete: Prijatno iznenađenje; New Order su svesni svojih godina i položaja, ali i dalje imaju šta da ponude.