Psihijatrija prošlosti: prevaziđene dijagnoze

Mentalna oboljenja, za razliku od fizičkih, često nemaju jasno merljive okvire i odrednice. Ko, i na osnovu čega, odlučuje koje su osobenosti ljudskog uma – patološke? Nekada validne pshijatrijske dijagnoze koje iz savremene perspektive deluju arhaično najbolje govore o tome koliko je tanka granica između ludila i društvene nepoželjnosti.

 Neurastenija

lookback_figure2

Preuzeto sa americanliterature.pbworks.com

Neurastenija je bila veoma popularna dijagnoza krajem 19.veka, koja se isprva odnosila na, doslovce, fizičko popuštanje nerava, što dovodi do dramatičnih simptoma poput bola u glavi, malaksalosti, nervoze i razdražljivosti. Harala je prava pravcata epidemija ove bolesti među ženskom populacijom, u tim posve interesantnim vremenima kada su žene patile od svakakvih čudnovatih boljki – poput histerije – koje nisu imale ama baš nikakve veze sa njihovim izluđujuće svedenim životima potlačenih domaćica, već su, dakako, bile plod nihove krhke prirode. Lekari su preporučivali ingenioznu „terapiju odmorom“, a nekima, poput drčne Virdžinije Vulf, su je i silom nametali.

Americanitis Elixir A1 F&D 1906

Garant umiruje živce; preuzeto sa www.counter-currents.com

„Pa, nema ništa loše u tome da se malo odmoriš, je l’ da? Hoću ja tu terapiju!“ možda će neki šaljivdžija dobaciti. „Važi, to je baš super“, odgovorićemo mu. A onda i dodati da se „terapija odmorom“ svodi na 6-8 nedelja u krevetu, u toku kojih ne smete da se pomerate ni makac, već vas hrane, peru i presvlače zadužene medicinske sestre. Odrasla osoba se praktično tretira kao novorođenče. Sve to vreme ste u potpunoj izolaciji, bez porodice i prijatelja, i verovatno vam je zabranjeno da čitate, pišete, pričate, štrikate ili… radite bilo šta, zapravo. Povremeno bi vam lekar finom masažom ili, pak, elektrošokovima, stimulisao mišiće da ne propadnu.

Nešto kasnije, neurastenija je postala rezervisana i za ljude viših klasa i profesija iz velikih gradova. Amerikanci su pogotovo bili skloni ovom ozbiljnom poremećaju, pa ju je Vilijem Džejms, prvi američki psiholog, iz milošte prozvao „Amerikanitis“. Neki profesionalci su ovaj fenomen objašnjavali ubrzanim tempom života usled urbanizacije, i stresom na radu. Frojd je, po svom dobrom starom običaju, imao svoje ideje: po njemu, ovaj poremećaj nastaje usled „nesvršenog seksualnog čina“ ili „nedovoljnih libidalnih pražnjenja“, što za posledicu ima da organizam sam sebe truje viškom hormona.

Bonus informacija: neurastenija je tek nedavno izbačena iz američkog dijagnostičkog priručnika DSM, dok se i dan danas nalazi u Internacionalnom priručniku za klasifikaciju bolesti, kao i u Kineskoj klasifikaciji mentalnih poremećaja.

Masturbacija

Još jedan užas koji nas proganja od kad je sveta i veka je – masturbacija. Ako niste znali, ovaj gnusni čin uzrokuje ludilo, slaboumnost, melanholiju, epilepsiju, otkazivanje bubrega, a može dovesti čoveka i do samoubistva. Dugotrajna ili preterana masturbacija izaziva katatoniju, a može čak i kičma da vam se osuši. U 19. veku lekari su mirne duše kastrirali, okovavali i stavljali pojase nevinosti „deci-razvratnicima“ i svim ostalim „duševnim bolesnicima“; toplo se preporučuje i tretman kauterizacijom (spaljivanje kože ili prislanjanje usijanog vrelog gvožđa na polne organe i kičmu), dok se za nejefikasniji način „lečenja“ smatralo obrezivanje oba pola.

mastur

Zdravlje po svaku cenu; preuzeto sa healingstoryteller.com

Oboljenja političke prirode 

Američki robovlasnički sistem iznedrio je i svoje „poremećaje“. Tu spada Drapetomanija (od grčkog drapethes- trčati i mania-gonjenje) iz 1850. koja označava „patološko svojstvo robova da teže slobodi“, a ne zaboravimo ni na Dyasthesia aethiopica: „patološko svojstvo robova, obojenih i siromašnih da ne poštuju privatno vlasništvo“.

Ko je ovde lud

Zaista, ludi neki ljudi; preuzeto sa ofc.berkeley.edu

Kako bi sprečili da se njihovi robovi „razbole“ na ovaj način, robovlasnicima je savetovan niz preventivnih mera: čim prepoznaju da je rob „mrzovoljan i nezadovoljan bez valjanog razloga“ (siguran znak da nešto nije u redu) treba da ga dobro išibaju, najbolje do gubitka svesti. Ako i dalje sumnjaju u „mentalno zdravlje“ svog roba, lekari savetuju da mu treba odseći oba nožna palca– za svaki slučaj.

Sovjetski savez je pogotovo voleo da rešava političke probleme pretvarajući ih u psihijatrijske slučajeve. „Metafizička intoksikacija“ je poremećaj koji se odnosi na adolescente uhvaćene u razmišljanjima o smislu života, politici, religiji i svojoj ulozi u društvu. To, jelte, ne valja raditi. Kakva je to mlada osoba pa da misli i, pazi ti njega, još preispituje svet?!

Odraslima je lako mogla biti nadenuta dijagnoza „socijalne šizofrenije“, jer se podrazumeva da je čovek odlepio ako tvrdi da može da zamisli bolji vid društvenog uređenja od komunističkog.

Očigledno, slučaj paranoidne šizofrenije

Očigledno, slučajevi paranoidne šizofrenije; preuzeto sa: stratrisks.com

Pogotovo vam se nije dobro pisalo ako ste, nedajbože, pesnik, pa ste još izmišljali tamo neke nebulozne metafore koje se mogu protumačiti kao kritika na vlast. Pisaca koji su završili na psihijatrijskom odeljenju je poduži spisak, ali ovde ćemo samo izdvojiti interesantan slučaj Nobelovca Jozefa Brodskog. Optužen je da je „pesnik“ (užasa li!) i stoga „neproduktivna osoba“, a prvobitna dijagnoza mu je „socijalni parazit“. Brodskog su godinama vodali po sudovima i psihijatrijskim ustanovama, i baš kad su mislili da dignu ruke od njega, obratili su se čuvenom sovjetskom psihijatru Sneževskom koji im je odmah razrešio misteriju. Bez da ga i pogleda, Sneževski mu je prišio tada omiljenu dijagnozu – šizofreniju – praćenu svojim profesionalnim mišljenjem da je „apsolutno bezvredno ljudsko biće i može biti pušten na slobodu”.

Naučena lekcija?

Zabavno je posmatrati kako se klima u psihijatriji menja. Za ono što danas nazivamo „intermitentnim emocionalnim poremećajem“, nekada se govorilo da je osobi samo „pukao film“ pod pritiskom nagomilanih životnih problema. A opet, ono što se nekada smatralo za biološki uslovljen psihijatrijski poremećaj – homoseksualnostdanas se prosto smatra seksualnom orijentacijom.

Srećom, u naše napredno moderno doba psihijatri su mnogo oprezniji: da bi nešto bilo klasifikovano kao mentalni poremećaj mora zadovoljavati niz objektivnih kriterijuma. Tako je za najnovije izdanje klasifikacionog priručnika DSM5 koji je izašao ove godine bio preložen novi mentalni poremećaj koji valjano zadovoljava sve propisane kriterijume: afektivni poremećaj, prijatnog tipa – SREĆA.

Da, dobro ste pročitali: sreća. Razmislite o tome na momenat. Zaista, prava sreća je:

  1. statistički retka
  2. manifestuje se kroz akutne epizode iracionalnih reakcija
  3. dovodi nervni sistem u stanje ekstremne pobuđenosti
  4. na kognitivnom planu, dovodi do distorzija mišljenja, poput pojačanog verovanja u sopstvenu kompetentnost i samoefikasnost, precenjivanja svoje kontrole nad potpuno slučajnim događajima i davanja nerealno pozitivne slike ličnih dostignuća
  5. na bihevioralnom planu, praćena je karakterističnim izrazom lica (osmeh) i bezbrižnim, impulsivnim, nepredvidivim ponašanjem
  6. dovodi do specifičnih socijalnih reakcija, poput čestog bespotrebnog iniciranja međuljudskog kontakta i povećanog broja pro-socijalnih akcija
society6.com

Pravo reče mačak Alisi: „Svi smo mi ovde ludi”; preuzeto sa society6.com

Zaključak je da bi se sreća po svim tačkama mogla označiti kao mentalni poremećaj – osim po jednoj jedinoj, na osnovu koje je i, hvalabogu, odbačena: sreća nije društveno nepoželjna. Ali to je ionako besmislen kriterijum, argumentovali su zagovornici ovog „poremećaja“. Zar ne treba beše da se ne osvrćemo na društvene vrednosti? Naučili smo lekciju kroz istoriju naše profesije: nauka treba da bude vrednosno neutralna. E pa, ako ćemo tako, sreća je samo subjektivna vrednost. Ako je depresija poremećaj, zašto da ne bude i izrazita sreća?

Dok smo iz prošlosti psihijatrije mogli da vidimo koliko je kriterijum društvene (ne)poželjnosti često zloupotrebljavan, izgleda da danas, paradoksalno, možemo samo da budemo zahvalni što postoji, i što „sreća“ nije postala jedna od dijagnoza u  psihijatrijskom priručniku – još uvek.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *