Povučeni genije Dž. D. Selindžera

Tajanstveni i povučeni Selindžer nije napisao mnogo, ali romani Lovac u raži i Freni i Zui ostavili su dubok trag kako na književnosti, tako i u čitaocima.

Jedan od najznačajnijih američkih pisaca, i to ne samo 20. veka tokom kojeg je živeo i stvarao – Džerom Dejvid Selindžer – umetnički revolucionar, zen budista i večiti usamljenik, ostavio je za sobom prepletene konce svog stvaralačkog i privatnog života. 

Nestalna mladost

Verovatno najpoznatija fotografija Džeroma Dejvida Selindžera napravljena 1950. godine

Verovatno najpoznatija fotografija Dž. D. Selindžera napravljena 1950. godine

Rođen u Njujorku 1919. godine u porodici čiji koreni potiču sa svih strana sveta i spajaju se u zvanično jevrejskom domu na Menhetnu, mladi Džerom Dejvid često je menjao škole – državne na zapadnoj strani Menhetna, one gotovo privatne, a nije zaobišao ni vojnu školu u Pensilvaniji.  U doba kada je pisao za školske novine i postao urednik školskog godišnjaka, počeo je s pisanjem priča „noću ispod pokrivača”.

Godine 1938. završio je srednju školu, nakon čega se našao između svojih i očevih ambicija. Zato je nekoliko godina menjao fakultete; prvo je želeo da pohađa Univerzitet Njujork, ali je ubrzo odustao, pa ga otac šalje u Beč sa željom da Džerom uči o poslovanju u industriji mesa. Iz Austrije odlazi mesec dana pre dolaska nacističke Nemačke, pa se posle još jednog semestra u Pensilvaniji najzad vraća u Njujork i kreće na večernje časove pisanja na Univerzitetu Kolumbija. Profesor primećuje njegov talenat, i 1941. godine, Selindžer počinje da piše za The New Yorker. Za ovaj časopis nastavlja da piše do kraja života, iako su svojevremeno odbili da objave sedam njegovih priča, među kojima je i ona u kojoj se prvi put pominje lik Holdena Kolfilda. U to vreme zabavljao se sa privlačnom, 6 godina mlađom Unom O’Nil – često joj je slao pisma i želeo da je oženi.

Međutim, godinu dana kasnije, rat je pokucao na vrata svih američkih domaćinstava. Dvadesettrogodišnji Džerom našao na frontu i tamo proveo dve godine. Za to vreme, poznanstvo sa Ernestom Hemingvejem neće samo ostaviti jak uticaj na njegovo stvaralaštvo, već su njihovi razgovori, kako Selindžer navodi, jedina svetla tačka tog perioda.  Ni tada nije odustajao od pisanja i činio je to kada god su mu okolnosti dozvoljavale. Sve što je doživeo i video tokom rata dosta je uticalo na njegovo već depresivno stanje, a onda ga je i Una ostavila zbog veze sa Čarlijem Čaplinom. Selindžer je iz rata izašao zapamćen kao vrstan i hrabar vojnik, ali i emotivno još nestabilniji, sa dijaknostifikovanom ratnom neurozom. Nekoliko godina kasnije napisao je svojoj ćerki:

Ma koliko dugo živeo, nikada u potpunosti ne izbaciš iz nosa miris ljudskog mesa koje gori.

Kuća u Nju Hempširu u kojoj je Selindžer živeo do kraja života

Kuća u Nju Hempširu u kojoj je Selindžer živeo do kraja života

Legendarni buntovnik: Holden Kolfild

Od najranijeg detinjstva i školovanja, pa sve do vojske i rata, Selindžer se borio sa unutrašnjim nemirima. Bio je neshvaćeni inteletualac i samotnjak bez želje da se uklopi, svestan svih mana društva i sveta koji ga okružuju, uglavnom zgrožen njima, o čemu je i pisao.  Pored novinskih članaka, novela i pripovetki, konačno je dobio svetsku pimećenost svojim i danas najčuvenijim romanom – Lovcem u raži.  Čim je objavljen te 1951.godine, izazvao je podjednako jaka odobravanja i negodovanja, a posebno je prikvukao pažnju neuobičajeno slobodnim rečnikom i jednostavnim izražavanjem kojim se koristio, kao i glavnim likom i pripovedačem, Holdenom Kolfildom – simbolom intelektualaca otuđenika. Kolfild je, po svemu sudeći, Selindžerov odraz u ogledalu, to jest – na papiru. 

Sasvim očekivano, uglavnom je privukao mladu publiku sačinjenu od buntovnika i neshvaćenih, što nije pretarano promenjeno ni sada, više od 60 godina kasnije. No, kako se borio protiv sveta i društva u kom je živeo i iz kog je bio izopšten, nije želeo njegovu pažnju, niti se predavao slavi Lovca u raži. Više puta su mu svetski reditelji poput Stivena Spilberga i Bilija Vajlda predlagali ekranizaciju romana, što pisac svakako nije prihvatao, a svi su konačno odustali od te ideje kada je jednom prilikom njegova 30 godina mlađa devojka izjavila kako Holdena Kolfilda može da glumi jedino sam Selindžer.

Freni i Zui

Dve godine nakon Lovca objavio je zbirku Devet priča, od kojih se kroz tri čitaocima predstavlja porodica Glas. Njene članove javnost detaljinije upoznaje 1955. i 1957. godine kada su pojedinačno objavljeni romani Freni i Zui, a potom spojeni u jednu knjigu izdanjem iz 1961. godine. Svojstveno Selindžeru, glavni likovi Freni – zapravo ženska verzija Holdena Kolfilda – i njen brat Zui, vođeni svojim željama i idejama, sudaraju se sa realnim svetom protiv kog ne mogu sami da se izbore, niti da ga promene. I oni su, poput samog pisca, povučeni u svoj mali svet, trudeći se da naprave maksimalnu distancu između sebe i ljudske nepravde i licemerja. Freni je mlada i uspešna studentkinja Jejla, a Zui televizijski glumac koji zrači pojavom i harizmom. Oboje su, kao i čitava njohova porodica, natprosečne inteligencije i sposobnosti, ali ni jedno ni drugo nisu lišeni unutrašnjih nemira. Freni doživljava nervni slom i dane provodi pušeći u dnevnoj sobi porodične kuće. Kao i sam Selindžer, Freni pokušava da pronađe rešenje proučavanjem budizma. Zui se vraća kući kako bi joj pomogao iznoseći svoje slabosti, probleme, deleći s njom rastrgnutost između nesvakidašnjih sposobnosti i nemogućnosti da se pomiri sa sistemom. Oboje ih izjeda isto, ali pristup i izlaz im se razlikuju.

Ako već krećeš u rat protiv Sistema, onda pucaj kao pristojna, inteligentna devojka – zato što je neprijatelj tu, a ne zato što ti se ne sviđa njegova frizura ili idiotska kravata.

Govoreći joj istinu na što brutalniji i iskreniji način, Zui budi u Freni emocije i život, te strast da radi ono u čemu je najbolja. Niko je ne poznaje i ne razume bolje od Zuija, i svestan toga, on joj ne dozvoljava da posustane tamo gde on možda jeste, i na taj način izgubi sebe. Atmosfera, Zuijeva čvrsta spoljašnjost, način na koji bez prestanka puši cigarete i govori, vuku ka istraživanju njegove izlomljenje, mračne unutrašnjosti.

Cigarete su balast, zlato. Puki balast. Kada se ne bi držao za cigaru, izgubio bi tlo pod nogama. Nikada više ne bismo videli našeg Zuija.

Biografska knjiga koju je napisala Selindžerova ćerka  Margaret

Biografska knjiga koju je napisala Selindžerova ćerka Margaret

Malo ko u najusamljenijim trenucima ne poželi jednog Zuija Glasa pored sebe – onog koji će bez reči razumeti, osećati isto i navesti na put koji vodi izlazu. Frenino učenje „molitve Isusu“ postaje glavni motiv za razgovor između nje i Zuija, kroz koji pisac prikazuje više problema ovog društva i nesvakidašnjeg pojedinca u njemu. Način na koji Selindžer to čini postao je jedna od odlika američke književnosti – ne postoji poseban uvod u samu radnju, predstavljen je lik već izmenjen pod uticajem ličnih i globalnih nesreća, usled čega zauvek ostaje neadaptiran i izopšten.

Upravo takav bio je i sam Selindžer, o čemu svedoči i njegova ćerka iz drugog braka, Margaret, u svojoj knjizi Dream Catcher: A memoir. Talenat poput njegovog, da na sasvim jednostavan način uspe da predstavi nesvakidašnje ljude i njihovu perspektivu, književnost ne nudi često, te je verovatno  zbog toga jedan od najčitanijih pisaca, sa vrlo malo objavljenih dela.

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *