Stevan Filipović se nakon filma Šišanje vraća temi odrastanja u savremenoj Srbiji, ovaj put sa naizgled manje provokativnom ali dosta realnijom pričom. Zajedno sa dramaturškinjom Minjom Bogavac i vrsnom mladom glumačkom postavom, on nas smešta u učionicu maturanata jedne beogradske gimnazije. Njihova razredna (Hristina Popović) je mlada nastavnica istorije čiji profesionalni entuzijazam nailazi na zid među đacima, ali i među nastavnim osobljem – i stari i mladi su nezainteresovani za promene, posebno ako zahtevaju trud. Nakon kontroverzne izložbe njenog muža (Dragan Mićanović), grupa mladića poliva je kantom boje i kači snimak napada na Youtube. Sutradan, nakon što vidi snimak, ona shvata da je neko od njenih đaka odgovoran za napad. Osećajući se uzaludno, donkihotovski razočarano, ona im oduzme mobilne telefone i zaključa ih u školi, umesto da ih povede na ekskurziju. Ko je gledao Breakfast Club, može da primeti da je poslužio kao inspiracija. Međutim, svakome je jasno da američki detention, kaznena radna subota, ne bi zaista delovao u sadašnjoj Srbiji (a verovatno ni u Americi). Za početak, niko ne bi došao. Odnos snaga u školstvu se drastično promenio i davno je prošlo vreme kada su se đaci plašili svojih profesora. Oni koji ulivaju strahopoštovanje polako odlaze u penziju, a mlađe generacije nisu spremne da troše živce i glasne žice na sve raspuštenije đake. Ipak, postavlja se pitanje, da li su generacije zaista sve gore ili svi patimo od kolektivne amnezije koja se dešava od kako postoji čovek?

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=hr-fXwr-VJ0]

Radnja filma počinje, zapravo, kada maturanti shvate da su ostali sami u školi i da ne mogu da izađu. Upoznajući se sa likovima i dinamikom odeljenja, polako nam se prikazuju raznoliki zapleti. Iako nije tako direktan kao Šišanje, i ovaj film se bavi kontroverznim temama: ratovima devedestih, homoseksualnošću, drogama… ali i pričama tinejdžera koje su, iako ne tako neobične, ipak važne. Zahvaljujući glavnom liku: odeljenju – film nam paralelno prikazuje nekoliko glavnih junaka i njihovih priča, ne zadubljujući se preterano ni u jednu, ali ipak ne ostavljajući utisak površnosti.

Iako ima jasnu nameru da skrene pažnju na sve gore školstvo u Srbiji i na teškoće sazrevanja u ovoj okolini, prava lepota ovog filma se nalazi u verno prikazanom odeljenju maturanata. Pored mene ima, školski gledano, jasno predstavljenu temu i ideju, ali njegova posebnost leži u zaprepašćujuće realnim likovima i replikama, koji svojom neočekivanom prirodnošću jasno pokazuju da je film nastao uz neprestanu saradnju sa mladim glumcima, od kojih su se mnogi istakli i verovatno ćemo ih još gledati (Slaven Došlo, Nikola Glišić, Milica Majkić i mnogi drugi). Svakome ko je u skorije vreme bio maturant očigledno je kako, za promenu, ne deluje kao da kroz glumce govore četrdesetogodišnjaci koji se trude da pogode šta mladi pričaju u današnje vreme, što je možda i najveća prednost ovog filma. Dijalozi su sveži i duhoviti i sve deluje, ako izuzmemo malčice nategnut zaplet, neverovatno stvarno.

Gledajući fenserke, navijače, štrebere i gejmere setićete se ljudi sa kojima ste pročamili te četiri godine (osim ukoliko i dalje čamite, u kom slučaju – blago vama!) i shvatićete kako je lepo i jednostavno bilo vreme kada ste ljude delili po muzici koju slušaju i patikama koje nose. Ipak, odrastajući i polako shvatajući da nema nijednog očima vidljivog kriterijuma, postajemo ljudi. Ovo i jesu poruke filma: pojavne stvari su nevažne iako ponekad tako ne deluju i prijateljstvo se može roditi na neočekivanim mestima ako mu damo šansu. Možda zvuči malo otrcano, ali Pored mene je svež i zabavan film o odrastanju, i svim mukama i lepotama koje ga prate, i svakako preporuka za ovu jesen.