Ponovo Libera, ponovo Libera

Poljska zastava ovih dana markira: odlučno odbijanje bujice izbeglica, vrlo ograničavajući novi zakon o abortusu i upitne izjave poljskih delegata u parlamentu Evropske Unije. Uopšteno, poljska bela i poljska crvena trenutno označavaju kontroverzu koja mnoge ostavlja razmaknutih vilica, ili najmanje spojenih vilica, no i dalje bez reči. Sličan utisak, samo sa više ukusa i više boja, i verovatno nešto manje ozbiljnih posledica po veliki broj ljudi, ostavlja i naš današnji gost – gospodin Žbignjev Libera.

Žbignjev Libera rođen je u mestu Pabianice, 1959. godine i još nije umro. Samo sada živi i stvara u Varšavi, kao verovatno najpoznatiji aktivni poljski konceptualni i vizuelni umetnik. Iako nikad školovan za to, umetnošću je počeo da se bavi u svojim ranim dvadesetim, i već tada je odredio svoj kritički i provokativni stav. Jeseni 1982. taj ga je stav toliko istakao da je to čak i poljska vlada primetila! I izdala nalog za njegovo hapšenje zbog kreiranja, štampanja i distribucija letaka sa, kako su smatrali, protiv-državnim porukama. Ranije iste godine imao je prvu izložbu u Lođu, većem gradu u blizini njegovog rodnog mesta, ali je kasnije te godine, nakon uspešne intervencije organa vlasti, otpočeo služenje zatvorske kazne od 18 meseci. Kao i za mnoge druge (po državu opasne) stvaraoce, period utamničenja delovao je produhljujuće i uokvirio je njegov umetnički izraz. Nakon liberacije Libera otkriva video-rad kao odgovarajuć vid umetničkog izraza.  I baš negde u to vreme, buntovno u Liberi se ponovo budi – sa još troje umetnika osniva kulturni pokret-komunu, kao alternativu tada jedinom postojećem sličnom pokretu u Lođu čiji je ranije i sam bio član. Za mladog Žbignjeva bunt nije bio mrtav, ali nije ni pank: u okviru svoje umetničke komune osnovao je i pank-rok bend Sternehoch, što na nemačkom znači do zvezda visoko. Niže od toga Libera sa svojom umetnošću nije ni ciljao.

Libera pije. Libera jede. Preuzeto sa: culture.pl

Libera pije. Libera jede.
Preuzeto sa: culture.pl

Kako istrenirati devojčice (1987) je video rad koji je uzrokovao prvo okretanje umetnički osvešćenih glava za Liberom. A sudeći po sadržaju, verovatno je trebalo da uzrokuje okretanje svih iole, i na bilo koji način osvešćenih glava: u ovom radu devojčici u krupnom kadru odrasle šake dodaju karmin, turpiju, komade nakita i šminkaju je. Uz ove „feminizirajuće” modifikacije, devojčica se „pretapa” u kalup žene. Viklerčići, češljići, pomadice, parfemi opšteprihvaćeno i prirodno pristaju ženi, ali Libera ispituje njihovu prirodnost izmeštajući ih iz očekivanih okvira, poručujući time da su određeni postupci podrazumevani u društvu zapravo nametnuti i zato naučeni, te da je njihova izveštačenost vrlo često zaboravljena. Libera kaže: „Za mene je to bio fenomenalan primer procesa za koje svi znamo da postoje, ali koje obično ne primećujemo i čije prisustvo u našim životima ne priznajemo sasvim”.

Procesi socijalizacije i uvrštavanja dece u svet odraslih postaju lajtmotiv Liberinih dela, ali on sa njima ne uleće u čeoni sudar – istražuje ih uz lisičiju lukavost – posredno. A sredstvo koje koristi jeste dečja igračka kao objekat stvoren od strane odraslog, namenjen detetu, presvučen nevinošću, ispunjen RAZNIM.  I baš to „razno“ je Liberin predmet istraživanja. Koliko su igračke ispunjene društvenim otrovom i koliko je deci on nametnut? Koristeći poznate forme i brendove igračaka u nešto izmenjenom obliku on postiže željeni efekat – ukazati na „razno“.  Tako 1994. stiže prva igračka.

Ako ste bili žensko dete koje je volelo da se igra onime što je društvo predividelo da bude za žensku decu, ili ako ste bili muško dete, koje je volelo da se igra onime što je društvo predvidelo da ne bude za mušku decu, a zove se Barbika, sigurno se sećate „Barbikinog muža“, manekena Kena. Ali da li se sećate da je Ken imao tetku? Ne? Ne krivimo vas. Bilo je jako mnogo Kenova i samo 24 njegove tetke. Liberina Kenova tetka pomalo je debeljušna, ali uredno ima kosu dignutu u onu nabreklu tetkastu punđu. I nosi nešto što verovatno možete da nađete u ormanu vaše babe, a deluje da bi moglo da bude nekakva podhaljina. Osim što evidentno ukazuje da kreatori lutke svesno stvaraju prirodnim putem teško dosežan ideal lepote, a samim tim i deci pokazuju iluzionu sliku odraslog sveta, Kenova tetka predstavlja jedan od mogućih izgleda nešto starije barbike koja je sa godinama prestala da nosi garderobu ala Spajsice i zaradila koje bubrenje ćelija masnog tkiva. Zaista, kako to da nismo viđali stariju barbiku? Ako se Ken i Barbi vole, a tu je i mala Šeli, onda Šeli jednom poraste u Barbi, a Barbi…

Vuče li Kenova tetka Kenu obraze po svadbama uz "tetkino lepo"? Preuzeto sa: raster.art.pl

Vuče li Kenova tetka Kenu obraze po svadbama uz „tetkino lepo“?
Preuzeto sa: raster.art.pl

Biće da je Libera bio od onih koji su voleli igračke koje je društvo namenilo ženskoj deci, jer ubrzo nakon Tetke stiže još jedna serija lutaka. Kog god roda dete da ste bili, sećate se onih superlutaka, gotovo nadlutaka, koje su piškile, kakile, plakala, sisale, dojile. Pardon, nisu dojile, ali skoro. A mogli ste čak i rasu lutke da birate. Stvarno nadlutke. Ove Liberine možda nisu vršile nužde, a nisu se ni oglašavale, ali su kao ni jedne druge, imale dlake. Možeš obrijati bebu vam omogućuje da obrijete vašu bebu po veoma povoljnoj ceni! Kao i Tetka, i ovo delo ukazuje na problematičan i nametnut ideal bezdlakog tela. Imajući u vidu da su igračke namenjene deci, one bi trebalo da ih „uče“  da briju druge, spremajući ih za kasnije brijanje sebe. Interaktivnošću i uključivanjem manuelne radnje u igračku, iza koje stoji naučena društvena norma, Libera odlazi korak dalje od Tetke.

Do gole kože! Brij! Preuzeto sa: raster.art.pl

Do gole kože! Brij!
Preuzeto sa: raster.art.pl

Prisetimo se dobrog starog Kako istrenirati devojčice – premeštanjem prirodnog, normalnog i očekivanog za odrasle na dečji model Libera preispituje stvarnu prirodnost toga. Ovome se vraća u seriji instalacija Korekcione sprave (1994-1997), iz koje je najpoznatiji „Body Master“. Podnaslov ovog dela je – set za igranje za dečake od 7-9 godina. I zaista, sprava za vežbanje je potpuno prilagođena srednjem rastu ovih godina, a prati je poster sa crtežom dečaka sa „idealnim“ anatomskim prikazom mišića – vidi se svaki i ima ih mnogo. Međutim, prema Liberinim rečima, kako su tegovi načinjeni od kartona, jedino što se trenira ovom spravom jeste dečja psiha. Sada se na stvaranje ideala, interaktivnost i fizičku uključenost korisnika igračke, nadovezuje i neposredan odnos odraslog i deteta, u kom se, vođeno instrukcijama odraslog, dete primorava na veći, bolji, duži rad za postizanje ciljanog rezultata postavljenog od strane odraslog. Uzgred, ako se uhvatite kako rezervišete aranžman za neverovatnih 69€ za najluđe, najžurkastije i najjeftinija-je-vodka putovanje do Krakova, potrudite se da ga učinite i bar malo najumetničkijim, pa svratite do muzeja MOCAK i bacite pogled na „Body Master“-a. Nemojte ga isprobavati ako imate više od 7-9 godina.

Work, work, work, work, work. Preuzeto sa: raster.art.pl

Work, work, work, work, work.
Preuzeto sa: raster.art.pl

Libera nikada nije morao da „budi dete u sebi“. Jer ono nikada nije ni zadremalo. I voli da se igra. Igračkama! I nikad dovoljno igračaka! A ima li bolje igračke od one koju sami napravite? Poput praćke? Ili drvenog mača? Ili Eroica-e? Eroica takođe pripada seriji korekcionih sprava, a predstavlja set onih malenih vojnika-igračaka. Osim što oni nisu vojnici. Oni su one. A one su minijature izrađene po modelima klasičnih robinja. Na kutiji je naznačeno i „skupi ih sve“, kao Pokemone. Meševina Erosa i herojskog sastavljena u imenu Eroica, podvlači žrtvu žene u „herojskim“ vojnim pobedama, koje bi često završavale slavljem – silovanjem. Libera ne izostavlja ni problem objektivizacije žene i njenog tela porukom da od figura treba da načiniš kolekciju. A sve to u jednoj korekcionoj spravi!

Dance, dance, dance, dance, dance. Kao robinja. Preuzeto sa: drgr.forumotion.com

Dance, dance, dance, dance, dance. Kao robinja.
Preuzeto sa: drgr.forumotion.com

Kao i Eroica, i sledeće delo je upakovano u kutiju, samo nešto (ne)slavnijeg  dizajna i sadržaja. Ime mu je Koncentracioni logor. A prezime Lego© set. A i otac i majka Žbignjev Libera. Najpoznatije Liberino delo (do sad) predstavlja 7 setova Lego© kockica koje sadrže sve što vam treba da biste napravili jedan lego Aušvic! Dizajn kutije je identičan prepoznatljivom dizajnu svih drugih Lego setova, osim što u levom gornjem uglu, iznad logoa Lego-a, umesto serijskog broja stoji „Ovo delo Žbignjeva Libere sponzorisao je Lego“. Što je istina – Libera se obratio poljskom predstavništvu ove danske kompanije i od njih dobio dozvolu da napravi Logor, mada kompanija zapravo nije imala uvid u to šta se zaista pravi. Kasnije su iz glavnog sedišta u Danskoj podigli tužbu protiv Libere, ali on je imao pečat. I tužba propade. Iako ništa ne upućuje na to da su u pitanju bili baš nemački logori, imajući u vidu Liberino poreklo, i činjenicu da modeli prikazani na pakovanju veoma liče na logore u Aušvicu, svakako su oni prvo što pada na pamet. Međutim! Jedino zapravo ukazujuće i usmeravajuće u ovom delu su ime i slika na kutiji – u svakom Lego pakovanju kockice dolaze nesložene, pa tako i u ovom, i samo od vas zavisi šta ćete napraviti. Isto tako je zanimljivo da su sve kockice uzete iz komercijalnih setova, što ukazuje da i onda kada je na pakovanju naslikano nešto što apsolutno nije povezano sa genocidom, vi ga u to možete pretvoriti. Kako vam drago! Libera nas podseća da nije toliko bitno koji materijal nam je dat, već kako njime rukujemo. Na kraju krajeva, i barake u kojma su bili zatočenici u Aušvicu su projektovane kao štale za konje. Ali kako iz nečeg neutralnog (ili pozitivnog) može da se formira nešto negativno, isto tako transformacija može da teče i u suprotnom smeru. Ako biste vi iz zabave i igre sagradili Lego Aušvic, setite se da je neko nekad zaista sagradio taj Aušvic, i ko zna, možda je i njemu to samo bila igra. Od igračke – plačke.

Pusti mašti na volju! Preuzeto sa: raster.art.pl

Pusti mašti na volju!
Preuzeto sa: raster.art.pl

Od 2000-ih Libera se uglavnom bavi fotografijom, i kao što već možete pretpostaviti, one su socijalno angažovane. Jedan od popularnijih projekata je knjiga Šta radi devojčica-glasnik prvo pisano delo polufikcije koje ne sagledava Varšavski ustanak u Drugom svetskom ratu sa čisto istorijskog aspekta, već promatra onu „ljudskiju“ stranu pobunjenika – ljubav u ustanku. Knjiga se sastoji od 63 poglavlja (63 dana trajao je ustanak), a svako poglavlje sadrži jednu stranu teksta i jednu fotografiju. Tekst je pisao Darek Foks, a fotografije, ili bolje reći fotomontaže, Liberino su delo. U varšavske ruševine ukomponovane su fotografije filmskih lepotica koje su vladale od 1950-1970ih. Primer za to bila bi Sofija Loren kako zamišljeno sedi u samlevenoj Varšavi, na nečemu što je nekad bivalo zgradom. Glumice izmeštene iz svog uobičajenog okoliša naglašavaju ostatak fotografije, iako ga gotovo zaklanjaju. Možete li da zamislite Sofiju kako sva uprljana trči preko pustih ulica, dok avioni grme nad njom, nosi poruku svome dragom, vidi ga, baca mu se na grudi u tom trenutku…

Šta radi devojčica-glasnik? Pozira. Preuzeto sa: culture.pl

Šta radi devojčica-glasnik? Pozira.
Preuzeto sa: culture.pl

Baš ovih dana u Poljskoj je krenula bioskopska distribucija Liberine prve pomerajuće slike. Ili kako bi to neko drugi nazvao, filma. Avaj, Liberin dugometražni prvenac o apokaliptičnom svetu gde je sposobnost razmnožavanja privilegija, Wasler, ubrzo je skinut s repertoara. Razlog tome, kako se priča, leži u kvalitetu filma. Možda se gospodin Libera trebao držati instalacija. Ili fotografija. Ili već čega u čemu je dokazano dobar. A možda gospodin Libera ide ispred svog vremena, i možda se, ko zna, Wasler jednom vrati na bioskopska platna u velikom stilu.

Do tada, slušajte Željka Joksimovića i osetite se ponovo Libera, ponovo Libera.

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *