Oni žive: nostalgični omaž video klubovima

Gde su i šta rade video klubovi saznajte u novom dokumentarnom filmu Gorana Nikolića, „Oni žive”!

Danas će na Martovskom festivalu, u okviru takmičarskog programa, premijeru imati dokumentarni film Oni žive reditelja Gorana Nikolića, reditelja crne komedije Život po Moskriju. Oni žive je nostalgična oda video klubovima i pokušaj da se istraži šta se s njima desilo, gde su nestali, i kako su preživeli oni retki primerci pored kojih ponekad začuđeni prođemo, odnosno kako kažu u opisu filma „kratka ljubavna priča o rođenju, životu i smrti video klubova u Beogradu, glavnom gradu Srbije”.

Ukoliko ste odrastali ’80ih ili ’90ih, verovatno ste makar jedan deo svog detinjstva proveli na putu do video kluba, dumajući koji film sledeći da uzmete. Kako tada neta nije bilo, takođe ste bili prepušteni na milost i nemilost ukusa zaposlenih u tom video klubu. Tako se često dešavalo da gledamo nešto što bismo danas verovatno izguglali, pogledali sinopsis, i onda odlučno kliknuli X u gornjem desnom uglu ekrana. I često su ti bizarni filmovi koje su zaposleni gledali u stvari bili super zabavni. Istina, retko je to bilo neko remek delo, ali ako volite ponekad da pogledate i neki B film, video klubovi su bili prava riznica takvih. Oni žive upravo i priča o ovom vremenu kada je „gledanje filmova bio ritual, a potraga za pravim filmom avantura”.

U kultnom filmu Oni žive Džona Karpentera, skitnica pronalazi naočare koje mu omogućavaju da uvidi ne samo da su vanzemaljci među nama, nego i da su zavladali ljudima šaljući nam subliminalne poruke kroz medije. Ne znamo da li su Goran Nikolić i njegova ekipa morali da nabace specijalne naočare koje im omogućavaju ne samo da vide ovo malo još uvek otvorenih video klubova, nego i da nađu mesta starih video klubova i njihove vlasnike, ali znamo da je njihov poduhvat ravan onom koji Džon Nada, skitnica iz Karpenterovog filma, poduzima da bi razotkrio vanzemaljce, samo bez nekih akcionih scena. Volimo da mislimo da se ovi filmovi ne nose slučajno isto ime, ne samo zbog ovih naočara, nego zato što je Karpenterov film upravo nešto što ste pre mogli da izbunarite u video klubu, ponesete kući i radujete mu se danima.

Nikolić i ekipa dobro znaju kakvu radost su takvi pronalasci nosili sa sobom, verovatno jer su i sami rovarili po video klubovima i upuštali se u beskrajne razgovore o filmovima sa radnicima u njima, i to odlično koriste. Kada krenete da gledate film, odmah će vas udariti nostalgija, čak i dok pratite prilog o rođenju video klubova, a ne onaj deo o njihovoj smrti. Oni žive nije samo dokumentarac o video klubovima, nego upravo o tom nekom drugom vremenu, ali ne zasniva se samo na nostalgiji i udaranju na naša osetljiva srdašca. Nikolić kroz film razgovara sa nekoliko vlasnika zatvorenih video klubova, od kojih je verovatno najzanimljiviji razgovor sa Mišom Aleksićem, basistom Riblje Čorbe, i vlasnikom nekadašnjeg video kluba Atlantis. Aleksić je u svom video klubu držao gomile snimljenih koncerata i priča o dozvolama koje su dobijali da bi, u suštini, držali piratske snimke. Eh, behu to stvarno druga vremena!

Boban, čovek koji i dalje ide u video klub.

Pored Aleksića i drugih sagovornika, Nikolić govori i sa Goranom Jovanovićem, vlasnikom onoga što je verovatno poslednji bastion video klubova, Žapca, i jedan deo filma upravo i gledamo isečke iz jednog dana u Žapcu. To su verovatno i najuzbudljiviji momenti u filmu i ono što će vas najviše fascinirati – ljudi i dalje dolaze u video klubove, i to kakvi ljudi! Oni žive tokom tog segmenta u video klubu postaje jedna uvrnuta (i neočekivana) meditacija o ljudskom karakteru koja ne prestaje da fascinira.

Osim ovog dela koji se bavi upravo istorijatom video klubova, Oni žive je i svojevrstan omaž B filmovima i raznom trešu koji smo iz video klubova iznosili, pa nas hrani omiljenim posterima i muzikom, a ceo je i snimljen kao da gledamo VHS, što je iskustvo koje se, priznaćete, danas retko dobija.

Jedina je šteta što film traje samo 30 minuta i što su Nikoliću slušalicu spustili previše puta, jer smo sigurni da se iza svih pokojnih video klubova krije još mnogo priča koje samo čekaju da budu ispričane, ali možda je to priča za neke druge ljude sa  specijalnim naočarima, ili za Nikolića za nekoliko godina. U svakom slučaju, radujemo joj se, a Oni žive će nas sigurno držati do tada i hraniti našu nostalgiju, a možda odemo i do nekog od poslednjih video klubova. Vidimo se u publici na Martovskom!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *