U prošlom tekstu smo se pozabavili jednim mitom o Starom Rimu, a sada prelazimo na drugu veliku zabludu – da su Rimljani bili nezasiti seksa koliko i hrane. Filmovi i književnost ih često prikazuju kako orgijaju posle gozbe ili u javnim kupatilima. Iako je seks viđen kao aspekt prosperiteta države, postojale su određene norme; nije ga bilo na sve strane jer je to bio privatan čin između dvoje ljudi pa je zato i retka tema u literaturi. U vreme Republike (6-1. v. p. n. e.), bilo je čak smatrano nemoralnim voditi ljubav po danu ili pod svećom i skidati odeću. Sa upoznavanjem grčke kulture, kruti stavovi su malo popustili ali se to nije odnosilo na brak. Ljubav prema ženi nije smela biti javna jer je bila izraz slabosti, o čemu govori priča da je jedan član izbačen iz Senata jer je u javnosti poljubio suprugu. Naravno, preljubi, u javnosti vrlo oštro osuđivanih (kao i seks uopšte), nesumnjivo je bilo ali su one sklonjene od očiju javnosti i retko su se manifestovale baš u vidu orgija. 

Pompeja, Iz spavaće sobe Kuće stogodišnjice, 1. vek n.e. Preuzeto sa Wikipedia

Pompeja, zidna slika iz bordela. Preuzeto sa Wikipedia

Sa druge strane, slobodan građanin van bračne zajednice je mogao bez moralne osude da bude u odnosu sa ženom ili muškarcem bilo kog društvenog ili pravnog statusa – ali samo dok ima dominantnu ulogu! Ipak, oženjeni su bili ograničeni „samo“ na prostitutke i robove. Kako su robovi smatrani pre objektom nego ličnošću, i obzirom na to koliko je seks sa njima bio uobičajena pojava, to se nije računalo u prevaru.

Zadovoljan narod znači mir u državi

Prostitucija je bila legalna a pornografske freske su krasile bordele ali i privatne kuće, što možda deluje kontradiktorno sa gorepomenutim moralnim stegama ali moramo imati na umu drugačije zahteve i moralna načela vremena. Poput gladijatora, posao u bordelu se svojevoljno birao ali su prostitutke morale biti registrovane a sa tim su gubile pravo glasa i status. Cena usluga je bila niska, kao i za javna kupatila i arenu. Razlog je bio isti – da svaki Rimljanin može da uživa u njima, što je bila pažljiva politička kalkulacija kako bi ljudi bili zadovoljni (čitaj: manje pobuna i protesta). Još jedan razlog za stavljanje takvih radnji u zakonske okvire je to  što državi omogućava kontrolu nad ovim neizbežnim vidom usluga.

Pompeja, jedna od retkih scena sa više aktera iz presvlačionice Prigradskih termi; kraj 1. veka p.n.e. Preuzeto sa Wikipedia

Na osnovu Pompeje i Herkulanuma, nekada poznatim po velikom broju bordela i niskim cenama usluga, zna se da je svaka soba javne kuće bila dekorisana određenom pozom koja se tu praktikuje. Čak i na spoljnim fasadama ima ovakvih scena, valjda radi lakšeg pronalaženja. Iako su to prostitutke, najčešće su naslikane sa vrstom brushaltera preko grudi. U svlačionici Prigradskih termi pronađene su erotske scene sa tri ili četiri aktera i jedine su takve i na takvom mestu u celom Rimu. Još uvek im nije utvrđena namena: kako se nalaze iznad ormarića gde su se ostavljale stvari mogle su da služe za lakše pronalaženje stvari ili da „reklamiraju“ ponudu sa gornjih spratova.

Pompeja, Kuća stogodišnjice. Zidna slika iz privatne sobe za seks. Preuzeto sa Wikipedia

Ove zidne slike u termama namenjenim za oba pola govore da savremenicima ovakve teme nisu bile uvredljive. Takođe, erotskih scena često ima i u spavaćim sobama privatnih kuća, najčešće u vidu mitoloških scena sa satirima, nimfama i božanstvima. U okviru pojedinih vila scene su pronađene u prostorijama sa posebnim ulazom za koje se smatra da su bile vrsta privatnih seks klubova, o čemu ima i pisanih dokumenata. Takav je slučaj sa jednom prostorijom u Kući stogodišnjice, dekorisane mitološkim erotskim scenama kao i scenama sa običnim ljudima kakvih ima u bordelima. Ova druga vrsta se mogla smatrati pornografijom tog vremena, što govori i bukvalan prevod symplegma kao „predstava prostituki“. Karakteriše ih izraziti realizam i smeštanje figura u svakodnevno okruženje, a najverovatnije je da su erotske scene u privatnim domovima služile za zabavu, animiranje i vizuelno uživanje.

Spintrije, 1. vek n.e. Preuzeto sa Gizmodo

Još jedna zanimljivost su spintria, posebna vrsta novčića sa pozama sa jedne i brojevima sa druge strane. Kako pisani podaci o njima ne postoje i kako su pronalaženi samo prilikom iskopavanja termi ali ne i bordela, ne može se sa sigurnošću utvrditi njihova namena, pa čak ni svrha broja na poleđini. Moguće je da su korišćeni kao valuta radi prevazilaženja jezičkih barijera i/ili zakonskih zabrana da se careva glava (na novcu) pojavi u javnoj kući. Još jedna, verovatnija, mogućnost je da su to delovi neke igre, obzirom da su pravljeni samo u 1. veku n.e.

Kurčić za sreću

Prijap sa zemljoradničkim plodovima, vaga svoj polni organ i vreću zlata; freska iz kuće Veti, Pompeja. Preuzeto sa Wikipedia

Da je falus imao privilegiju predstavljanja bez cenzure, vidi se i po brojnim statuama Prijapa i amajlijama u obliku falusa. Prijap je bio manje božanstvo plodnosti, zaštitnik stoke, voća i povrća, muških genitalija i muževnosti pa ga karakteriše veliki polni organ. Njegov kult je bio posebno razvijen u seoskim naseljima gde je smatran zaštitnikom od urokljivog oka i gde se verovalo da donosi sreću pa su njegove statue bile čest prizor u baštama, dvorištima i na putevima. Kako je mešan sa Hermesom (bogom granica, između ostalog) često se nalaze hibridne predstave ova dva božanstva.

Prijap sa Merkurovim štapom, freska iz Pompeje. Preuzeto sa Wikipedia

Kult falusa je bio ključni element u svim antičkim društvima i Rim nije bio izuzetak. Smatralo se da povećava plodnost (što se odnosi na obrađivanje zemlje i prokreaciju jednako) i da poseduje moć da otera zlo. Iznad svega, falus je smatran otelotvorenjem, fizičkom formom božanskog duha Fascinusa pa je njegova upotreba namenjena aktiviranju božanske zaštite od uroka. Posebna vrsta je bila tinitabulum – fascinus sa zvončićima (na slici dole). U vidu amajlija, raznovrsnih oblika i veličina, često sa krilima, mogli su se videti na ulazu kuće, na raskršćima, kao dekoracija predmeta iz domaćinstva, grnčarije, čaša, čak i bojnih kočija. Kao izrazito patrijarhalno društvo, koristili su svaku priliku da predstave i smeste falusni simbol, toliko da danas u svim većim muzejima posvećenim antici postoje posebne kolekcije sa ovakvim arheološkim nalazima.

Tinitabulumi, prvi je Merkur iz Pompeje a drugi predstavlja čoveka u borbi sa svojim zverskim falusom, 1. vek p.n.e. Preuzeto sa Wikipedia

Neko je oklevetao Rimljane

Dakle, mitologija, legalna prostitucija, mozaici, freske, spintria i amajlije govore nam da seks nije bio tabu tema dokle god je sam čin u mraku, sklonjen od tuđih očiju a da je hrana najvećem broju ljudi ipak ostajala u stomacima. Iako nama legalna prostitucija i skrivanje ljubavnog čina izgledaju kontradiktorno, moramo imati na umu drugačija moralna načela tog vremena, koji se u potpunosti razlikuju od naših. Pošto sada znamo da predrasude o grešnosti rimljana nisu istorijski tačne, postavlja se pitanje – odakle one potiču?

Fascinus, falusna amajlija; običaj je bio udariti je u prolazu za sreću. Preuzeto sa Wikipedia

Korene ovoga možemo naći u političkoj propagandi ranih hrišćana čiji je cilj bio da paganski Rim okarakterišu kao najdublju rupu bezakonja. Na primer, mit o Herakleovoj avanturi sa 50 kćerki kralja Tespije za jednu noć je smatran orgijom a ustvari je kralj slao jednu po jednu ćerku da bi ih, jelte, oplodio heroj koji nije ni primetio da su se menjale. Kako su im bogovi bili goli a falusni simboli na svakom ćošku, hrišćani su to videli ne samo kao „sramotu pred Bogom“ ili „loš uticaj na klince“ nego i kao priliku da oklevetaju paganski narod i državu. Pod uticajem novih, po tom pitanju „moralnijih“ religija koje su seks odobravale samo kao nužni akt produžetka vrste a telo i intimne delove maksimalno cenzurisale, ceo svet je falusne simbole i nagost božanstava počeo da vidi kao seksualne, dok je istina da su oni u doba antike zapravo bili de-erotizovani. Kombinacija čestih vizuelnih predstava intimnih organa i seksa, pogrešno protumačenih mitova i satirične literature i grešaka u prevodu dovela je do stvaranja slike Rimljana kao prilično pohotnih i proždrljivih ljudi.

Satir i nimfa, mozaik sa mitološkom erotskom scenom iz spavaće sobe Kuće Fauna, Pompeja, oko 1. veka p.n.e. Preuzeto sa Wikipedia

Mit su takođe poslednjih vekova širili oni koji su tražili opravdanje za svoja ponašanja. Najpoznatiji je primer Oskara Vajlda koji je svojoj ljubavi prema mladićima dao „antički sjaj“ rekavši: „Radim šta je radio Sokrat“. Da, neosporno je da su se pojedinci ponašali, u najmanju ruku, raskalašano ali to nikako nije bilo pozitivno prihvaćeno, dok dokaza da su orgijali ili makar vodili ljubav na sve strane – nema. Vizuelna kultura ostavlja malo drugačiji utisak ali to je samo na prvi pogled. Čak i da su javna kupatila (inače glavna mesta sastajanja i druženja) služila u svrhe nalaženja partnera, moglo je eventualno doći predigre a sam čin bi se nastavio negde drugde. Zapravo, u latinskom ne postoji reč koja bi označavala radnju poput orgije, što dovoljno govori koliko je tako nešto praktikovano. Scene kakve danas viđamo na filmovima su samo projekcija savremenih želja i fantazija pripisanih ljudima koji su živeli davno pre nas. Jednako kao i zapleti, ljubavni jadi i način komuniciranja protagonista takvih ostvarenja – to su problemi 21. veka smešteni u narativ koji teško da realno predstavlja stvarnost Rimljana. Da je prikazuju kakva je stvarno bila, mnogo manji procenat publike bi se poistovećivao sa likovima što bi značilo manju gledanost i, naravno, manje para.