Postoji mnogo razloga zbog kojih biste poželeli da čitate Milana Kunderu: možda vam je neko mudar rekao da je valjan; možda ste načuli da je kontroverzan; verovatno znate da je popularan; a mogućno je i da se zovete Milan, te vas ta sličnost prijatno šašolji. U svakom slučaju, ako ste već raspoloženi da zagnjurite u odličnu književnost, kanda su vam potrebne nekakve smernice. U te svrhe, tri goleme teme mile Kunderinom srcu biće vam predočene kroz prizmu romana u kojima su najzastupljenije. Na vama je da nedugo potom, vođeni ličnim afinitetima, zgrabite jedan od njih.

Komunizam: Šala (1967)

Praško proleće 1968.: češki izraz antipatije prema režimu

Istorija 20. veka u rukavu ima čitav arsenal priča o strahotnostima kako desničarskih, tako i levičarskih totalitarnih režima: repertoar seže od Gulaga i Holokausta, do mogućnosti da se zaglavi u zatvoru jer je Staljinova slika sramno okačena naspram toaleta.

Politički neprijatna situacija u istočnom bloku opstala je, međutim, dobrih nekoliko decenija. U međuvremenu se i u takvom društvu živeti nekako moralo: u Češkoj se nedugo posle kraja rata moglo biti, primerice, entuzijastičan student i komunista – koji pravi neumesnu ali bezazlenu šalu, i za to biva kažnjen isključenjem iz partije i sa fakulteta. Roman Šala govori upravo o takvoj situaciji, ističući tragikomični položaj pojedinca u režimu bolje nego ijedno drugo Kunderino delo. Ludvik, protagonista, uspeva da ostvari naučnu karijeru uprkos nekolicini godina kazne za rečenicu nehajno naškrabanu na poleđini razglednice. Ipak, entuzijazam je nestao: ogorčen je i besan na kolege koje su sudelovale u njegovom progonu. Stoga, rado grabi priliku da se sa jednim od njih neumesno našali još jednom, ovoga puta na ličnom, pre nego na političkom nivou. Iako šala ne dovodi do očekivanog, slatkog poslednjeg smeha, u samom Ludvikovom pokušaju osetna je simbolična težnja da se, pošto je politika prisvojila i ugrozila njegov lični život, osveti tako što će pomrsiti konce tuđeg. Nelagodan rasplet provlači tanku nit ideja koje kod Kundere idu ruku pod ruku sa društvenom represijom: nemoć pojedinca da kontroliše sopstveni život, te nužnost, neizbežnost i večito ponavljanje.  

Telesnost: Nepodnošljiva lakoća postojanja (1985)

Sabina u susretu sa sobom, Nepodnošljiva lakoća postojanja

Odmah na početku valja naglasiti: Nepodnošljiva lakoća postojanja nije roman samo o telesnosti. Ipak, on se u velikoj meri bavi upravo odnosom prema sopstvenom telu, odnosom sa drugim telima, i najzad – čudnim spojem neizbežne, truležne i često nelagodne fizičke prisutnosti i onoga što se Kundera usuđuje nazvati „dušom“.

Tomaš, hirurg, i u privatnom životu voli da posmatra ženska tela okom istraživača, i otkriva uvek nove horizonte ne vezujući ih za nežne emocije – jer on, u stvari, voli samo Terezu.

Tereza se od malena gadi svoga tela kao što se gadi i tela svoje majke; nesposobna je da ga prihvati kao deo i odraz sebe i plaši ga se. Kroz slikovite košmare o golim i mrtvim ženama burno proživljava Tomaševa brojna neverstva.

Jedina imenovana Tomaševa ljubavnica, Sabina, odraz je upravo one lakoće koja se javlja u naslovu romana. Večito u pokretu i usprotivljena, ali od svih likova najbliža slobodi, ostaje kao najupečatljivija slika čitavog romana u svom donjem vešu i strogom šeširu, između muškosti i ženskosti, ispred ogledala.

Da li je moguće odvojiti telo od duše unutar sebe ili u onima koje posmatramo? Kako uklopiti odvratnost prema trošnom i fiziološkom u ono što čovek oseća da zaista jeste? Da li se može pobeći od samoga sebe? I, što je možda najbitnije – da li Bog, po čijem je liku stvoren čovek, ikada kenja?

Kao čest Kunderin motiv, dobar parnjak katkad nepojmljivoj i zagušljivoj neizbežnosti tela, i ovde se ponovo javlja nužnost: celim romanom odjekuje Betovenovo polušaljivo, polukobno „Es muss sein!“, i likovi se kreću unutar uskih granica režima ili društvenih okolnosti, pridajući sopstvenom životu značaj koji naposletku biva raskrinkan kao lažan, jer je ono što vidimo kao sudbinu možda samo puki skup slučajnosti.

Nepodnošljiva lakoća postojanja vrhunsko je delo koje pretenduje da postane omiljeno svakom svom čitaocu; prikladno temama kojima se bavi, roman je dopadljivo pristupačan bez pojednostavljenosti, i kontemplativan bez visokoparnosti. Uostalom, čak i ako vas nimalo ne zanimaju češka književnost, komunizam, nužnost, tela, filozofija, banje i sam Kundera – Nepodnošljive lakoće se latiti morate.

Banje u Češkoj: Oproštajni valcer (1976)

Jedna od očiglednijih simptoma komunističkog režima u Češkoj bila je nemogućost, ili makar velika ograničenost, međunarodnih putovanja. Izlaza na more nema, a zasluženi odmor negde provesti treba. Kundera ovu činjenicu spaja sa svojom drugom gorespomenutom omiljenom temom – problemom telesnosti – i kao rezultat, dobijamo banje.

Ovo nije šala: dobar deo Kunderinog opusa smešten je u nekakav siv i učmao hram termalnih voda. Radnja romana Oproštajni valcer se u potpunosti odvija u malenom banjskom gradu, a na druge gradiće s lekovitim izvorima ili makar bolnicama naletaćete sporadično svud po njegovim delima.

Ovo, takođe, nije ni loše: mali gradovi su vazda bili idealna pozadina za slikanje sasvim običnih građana, čija ih običnost ne čini dosadnima, već im, naprotiv, pridaje istovremeno dirljivu i neprijatnu značajnost. U Oproštajnom valceru ima nečeg burlesknog, ali i neugodno poznatog: medicinska sestra na klinici za lečenje plodnosti suočena sa neželjenom trudnoćom, ginekolog sa ambicijama da na dovitljiv način ostavi lični pečat na budućoj generaciji, izanđali buntovnik i zaljubljeni, naivni automehaničar ljudi su kakvi bismo mogli biti mi ili ma ko koga znamo – mada takve slike ličnosti nipošto ne želimo sebi da priznamo. Zato, uživati u Kunderi ponekad znači uživati upravo u kriomičnom suočavanju sa našim najgorim strahom: onime što jesmo u neugodno stegnutim okvirima sopstvenog tela i uma, daleko od slike koju smo spremni pokazati drugima.