Ludost je zarazna, vele, i to može biti sasvim tačno. Vekovima se dešavalo da narod samo „prolupa” – odjednom omamljena masa počinje da se ponaša potpuno iracionalno i dolazi do nekih neobjašnjivih simptoma. Ovi simptomi se brzo povlače i, što je najzanimljivije, nemaju vidljiv, realan uzrok!

U psihologiji se ovaj fenomen naziva masovna histerija. Masovne histerije su lažna ili preuveličana verovanja koja spontano nastaju i brzo se šire u populaciji, zahvatajući velike grupe ljudi koji žive u istom regionu. Neke od njih su toliko bizarne da smo ih mi ovde morali izdvojiti za vaše iščuđavanje. Krenimo!

Koro je oblik kulturno uslovljenog poremećaja koji se javlja širom Azije, Afrike, a bilo je pomena o njemu i u Evropi. U pitanju je snažno, panično verovanje da se penis uvlači i smanjuje do njegovog potpunog nestajanja, što će zatim izazvati smrt. Često je uzimao oblik masovne histerije, gde bi se čitavo selo brižno držalo za onu stvar. Ogroman broj muškaraca je čak koristio igle, kuke, najlon za pecanje, vezice za cipele i razne druge alate kako bi sprečili da im penis nestane.

„Koro” se prevodi kao „kornjača”; verujemo da ne moramo dalje da objašnjavamo

Ali ovde ne pričamo samo o nekim plemenskim verovanjima ili pametovanjima iz 19.veka. Godine 1967. izbila je prava „koro epidemija” u Singapuru, kada su novine objavile priču da je nekoliko ljudi doživelo koro pošto je pojelo meso svinje koja je bila vakcinisana protiv svinjskog gripa. Sasvim očekivano, nakon objave ove vesti, uznemirena narodna masa je pohrlila lekaru i u jednom danu je zabeleženo još stotinu slučajeva koroa (kao i nagli pad prodaje svinjskog mesa).

Koro se, međutim, ne javlja samo kod muškaraca – ženska varijanta uključuje strah od smanjivanja grudi i uvlačenja bradavica.

Piblokto iliti Arktička histerija, kao i sve histerije na svetu, pogađa naravno žene, ovde u plemenu Inuita. Poremećaj se javlja zimi i za vreme Belih noći. Tada se „pohisterisale” žene upuštaju u svakojake „opasne i iracionalne dogodovštine”, nakon čega sledi potpuna amnezija za sopstveno ponašanje (ili one bar tako kažu). Ovi napadi se u plemenu dešavaju umereno često i smatraju sasvim normalnim.

Samo dok ona ne „poludi”.

Poremećaj je prvi put opisan 1892. tokom ekspedicije na Grenland, kada su istraživači prisustvovali ovoj pojavi i, budući da su poslali lokalne muškarce iz sela na različite zadatke, odlučili da se zabave i upuste u seksualne odnose sa njihovim ženama. Verovatno objašnjenje ove „histerije” se i ovde odnosi na potisnutu seksualnu frustriranost inuitskih žena nastalu kao produkt strogog patrijarhalnog plemenskog uređenja.

U Južnoj Africi, „bolest zaposedanja duhova” se zove Amafufunyana (priznajemo da smo uradili copy-paste), a posledica je „zlih vradžbina”. Pogođeni imaju auditorne halucinacije pri čemu im se čini da glasovi dolaze iz njihovog sopstvenog stomaka. Ovi glasovi su po pravilu veoma agresivni, zapovedaju im, prete epileptičnim napadima, teraju na nasilje i samoubistvo, a neretko im se obraćaju i na nepoznatim jezicima.

Istraživači ovu patologiju dovode u vezu sa šizofrenijom, ali problem nastaje zbog toga što se navodi da je veoma zarazna, tako da je u jednoj srednjoj školi između 1981. i 1983. zabeleženo preko 400 slučajeva, kada su učenici odjednom počeli bizarno da se ponašaju, brbljajući besmislice, kolutajući očima, trčkarajući okolo i nekontrolisano udarajući o stvari.

Za Južnu Afriku se vezuje i takozvana histerija smeha koja je napravila ogromnu pometnju 1962. godine. Naime, sve je sasvim nevino krenulo od kikotanja jedne devojčice u misionarskoj školi za devojke u Tanzaniji. Zatim ih je bilo tri, a ubrzo potom je 95 od 159 učenica urlalo od smeha. To bi bilo veoma slatko da smejanje nije trajalo više sati, kod jednih, i čak do 16 dana, kod drugih. Škola je morala biti zatvorena i histerične devojčice su poslate kućama.

Preuzeto sa face2faceafrica.com

To je bio loš potez. Histerija je proširena na selo Nšamba, u kom je živelo nekoliko devojčica. Prema izveštajima, 217 ljudi se nekontrolisano smejalo, toliko da ih je to dovodilo do plača, vrištanja, gušenja i nesvestice. Škola je bila otvorena, samo da bi je opet zatvorili nedelju dana kasnije, jer histeričan smeh nije jenjavao. Uskoro se proširio i na obližnju srednju školu, gde mu je podleglo oko 50 učenica. Zajedno sa obližnjim selom, procenjuje se da je bilo zahvaćeno oko 1000 ljudi.

Histerija smeha trajala je prosečno šest, do čak osamnaest meseci u nekim mestima – za to vreme, 14 škola je moralo biti zatvoreno. Roditelji su tužili škole, jer su pretpostavljali da su nečime kontaminirane, pa je država naredila masovnu transportaciju ljudi iz „zaraženih” sela u druga područja. Hemijske analize, međutim, nisu ništa pronašle. Ovo do danas ostaje najmasivnija histerija ove vrste i potpuna misterija za nauku.

Grisi siknis (crazy sickness) je izuzetno zarazna bolest koja uglavnom, mada ne nužno, pogađa devojke uzrasta od 15 do 18 godina u Centralnoj Americi. Posle naprasne glavobolje, uznermirenosti, mučnine ili bezrazložne nervoze, žrtva kratko pada u nesvest, da bi potom skočila na noge i počela da beži. U toku napada, devojka druge ljude naziva „đavolima” i pokušava da ih drži podalje od sebe razmahujući se prvom oštrom stvari koja joj padne pod ruku, bila to sekira, mačeta ili polomljena flaša. Pritom ne pokazuje nikakve reakcije na bol i dobija nadljudsku snagu – petaestogodišnjakinja postaje u stanju da baci dvojicu odraslih muškaraca (kao što je bio slučaj tokom nedavne epidemije u Nikaragvi). Osim toga, ona brblja u delirijumu i, po nekim izveštajima, čak čini potpuno bizarne stvari poput povraćanja paukova ili dlaka. Po završetku napada, obolela osoba doživljava potpunu amneziju i ne seća se ničega što se desilo od momenta nesvestice.

A NA ZAPADU: OPATICE, VEŠTICE I DOBRA ŽURKA

U Evropi su, izgleda, histerijama posebno podložni samostani. To nas ne čudi, jer su za izbijanje masovnih histerija posebno pogodna izolovana mesta, sa snažno povezanom grupom ljudi gde vlada čvrst sistem uverenja. U srednjem veku, mnoge devojke su na silu slate u manastire i bivale zamonašene, i na taj način prisiljivane na rigorozan i oskudan način života praćen svakodnevnim pokoravanjem autoritetu i teškim fizičkim radom.

Tako je u Francuskoj prijavljen slučaj kada je iznebuha jedna opatica počela da mjauče, a ubrzo su i sve druge opatice zamjaukale za njom. Glasno mjaukanje pohisterisalih opatica trajalo je više sati, iz dana u dan. Dodatni zabrinjavajući faktor je bila činjenica da se mačka smatrala đavoljim slugom, pa je ovo protumačeno kao da su opatice zaposednute demonima. Na kraju je pozvana policija, koja je opkolila samostan i zapretila im da će ih isprebijati ukoliko ne umuknu. Uskoro su pozvani sveštenici radi „čišćenja” egzorcizmima zatrovanog manastira.

Danas se uspešno leči hula-hupom

U Nemačkoj u 15. veku zabeležen je slučaj kada je opatica odjednom počela da ujeda svoje družbenice, čemu je usledilo nezaustavljivo kolektivno ujedanje opatica međusobno. Ova histerija se brzo širila, čak i van manastira – uskoro su se opatice ujedale širom Saksonije, a onda je je histerija dobila još šire razmere, prešla granicu, nastavila se u Holandiji, i čak dalje, sve do Rima!

Tokom srednjeg veka u Evropi su pogotovo bile česte tzv. histerije plesa. Neki od ovih kolektivnih plesova bili su namerni i imali svoju svrhu, jer se verovalo da se njima štiti od duhova ili leči od boljki, poput italijanskog „tarantizma” (verovanje da se iscpljujućim plesom kroz znoj izbacuje otrov od ujeda tarantule) ili  „horemanije”, u regijama duž Rajne, u periodu kuge.

Just dance

Međutim, za mnoge srednjevekovne „rejvove” naučnici još uvek nemaju definitivno obrazloženje. Poznat je slučaj koje se desio u Strazburgu 1518. kada je jedna žena počela da igra na sred ulice. Plesala je danima i samo do kraja nedelje joj se pridružilo još 34 osoba, a do kraja meseca preko 400 ljudi. Nisu ni jeli, ni spavali, već samo nezaustavljivo plesali dok im noge nisu prokrvarile. Mnogi su u toku plesa kolabirali od nedostatka tečnosti i iscrpljenosti, a neki i umrli na licu mesta od srčanih i moždanih udara.

Još dalje na zapadu, jedan od relativno skorijih i poznatijih slučajeva masovne histerije bio je podstaknut medijima. 1938. godine emitovana je naučnofantastična radio-drama Orsona Velsa Rat svetova, u kome se Marsovci spuštaju na Zemlju i kreću u krvavo osvajanje Amerike. Na radiju nigde nije rečeno da je u pitanju dramski program, koji je u obliku uživog izveštavanja bio toliko živopisan za ljude tog vremena, da je nastala prava masovna panika. Preko milion slušalaca je bilo uznemireno, a na hiljade ljudi je vrišteći napustilo domove, odvezlo se iz grada, pa je čak i danima kasnije nekoliko prestravljenih ljudi nađeno kako se skriva u obližnjoj šumi.

Valja spomenuti da se slučajevi proganjanja veštica u Salemu u Evropi, kao i prvo viđenje letećih tanjira u Americi, takođe objašnjavaju masovnih histerijama koje su uzele naročitog maha i ostavile značajan trag u istoriji.

Suđenja vešticama u Salemu

Naučnici danas teoretišu o mogućim uzorcima masovnih histerija. Neki ovaj uzrok nalaze u konkretnim stvarima, kao što su zagađena voda i sredina za život, zatrovana hrana i kontakt sa prirodnim drogama. Drugi ih razmatraju na psihološkoj i društvenoj osnovi, kao psihotične reakcije izazvane strahom i depresijom usled loših životnih uslova i periodima stresa, što objašnjava zašto se često javljaju posle velikih bolesti, gladi, siromaštva, poplava, ratova, i različitih socijalnih pritisaka, naročito po pitanju pola i religije.

Za kraj: još opatica!