Šta znači biti slobodan umetnik u Srbiji? Kompozitor i pesnik Marko Matović govori o formiranju stvaralačkog identiteta i praktičnim izazovima bavljenja umetnošću.
Matović kaže da nigde ne pripada i da se kreće sam. U ranoj mladosti svoj identitet gradi kroz suprotstavljanje konvencijama i individualni rad. Istraživačka, nomadska priroda, navodi ga da eksperimentiše i ostvari se u radu na projektima iz raznih umetnosti. Iza sebe već ima veliko iskustvo u pisanju muzike za film, pozorište i televiziju. Nije mu strano bavljenje popularnom muzikom, a ističe da i u svojoj ozbiljnoj muzici rado za osnovu uzima upravo pop-kulturne i potkulturne predloške. U martu 2013. godine izdaje prvu zbirku pesama pod nazivom Putevi sedog dečaka. Njegova poezija je kao vizuelni i zvučni, odnosno muzički zapis traženja i gubljenja identiteta: „Ja živim tamo gde me nema…“.
Uprkos nepripadanju, Matović uspeva ne samo da opstane u kulturnoj delatnosti, već i da zadrži svoj stvaralački integritet. O svom razvojnom putu i karijeri popričao je sa Kultur!Kokoškom.
Kultur!Kokoška: Kako honorariše Marko Matović? Kakva je pozicija freelancer-a u Srbiji?
Marko Matović: To je, svakako, jedan nestabilan životni modus iz više razloga. Poslovi su nestalni i nemoguće je predvideti kada će se desiti. Srbija je država sa „mladom” demokratijom, te zakoni koji regulišu status slobodnog umetnika zapravo i ne postoje. U tom smislu, čovek je prepušten samom sebi trudeći se da bude što aktivniji i što ekspeditivniji u pronalaženju novih projekata u kojima bi se mogao i oprobati i zaraditi. U jednoj maloj zemlji gde je kultura marginalizovana, teško je opstati iz prostog razloga što talentovanih ljudi ima mnogo, a posla malo. Mislim da se ovde umetnici nedovoljno druže i nedovoljno povezuju kako u poslovnom, tako i u smislu kreativne saradnje.
K!K: Kako gledaš na savremene tendencije u ozbiljnoj muzici? Gde si u tome ti?
Marko: Rekao bih da se te tendencije razvijaju u dva pravca : prvi je postmodernističko semplovanje prošlosti gde je gotovo sve dozvoljeno, a drugi pravac jeste individualni istraživački rad kao traganje za novim zvukom kroz literaturu, kroz eksperiment i kroz zanimljive koncepte koji su nekakve premise za komponovanje. Ne bih želeo da sad govorim o konkretnim školama i strujama, niti sam neko ko će reći da je sve odsvirano. Mislim da nam je potrebna nova kamerata, nešto oko čega ćemo se svi okupiti, jer se slika savremene ozbiljne muzike pomalo pretvara u jedan nezdrav individualizam. Možda nam trebaju neke vanmuzičke spojnice koje će nas sve stilski objediniti u nekom širem smislu.
Mene su uvek zanimale popkulturne premise koje bih kasnije koristio kao nukleus za kompoziciju. Kako iščašiti rock ‘n’ roll i dodati mu ukus visoke umetnosti, kako drum ‘n’ bass zvuči u simfonijskom orkestru, itd.
Dakle, volim da koristim popkulturu i subkulturu kao motor za komponovanje ozbiljne muzike.
K!K: Kada si osvestio svoje nepripadanje?
Marko: Od malih nogu. Prosto, ne volim da pripadam nekom sistemu koji počiva na pravilima ponašanja gde se svaka misao pre ili kasnije pretvori u floskulu samo zato što je milion puta izgovorena i zato što je konvencija. Šopenhauer je pisao o blagodati samoće i osamljivanja, a mravi su izmislili narode. Naravno, okupljanje oko nekakve subverzivne nesvakidašnje ideje će me uvek privući i poželeću da budem deo toga.
K!K: Koje etape umetnik mora da prođe dok ne spozna svoj izraz i identitet?
Marko: To je borba koja traje čitav život. Kvalitetan umetnik se stalno menja, nekada nadograđuje, a nekada razgrađuje shodno okolnostima i raspoloženju.
Svako od nas ima anarhističku fazu i duhovnu fazu. Ja ovde govorim o onoj finalnoj, zreloj fazi koja nikada ne može biti savršena i dovršena.
K!K: Kuda se kreće tvoja ozbiljna muzika? Šta traži?
Marko: Kao što sam već rekao, zanima me koketiranje sa popkulturom, ali kako starim, sve više se okrećem sentimentu, derivatima romantizma, romantičarskog razmišljanja i afektuaciji ljudske emocije. Previše smo brzi i hladni, potrebno je nešto što će nam ugrejati krv makar na trenutak. Kod sebe osećam tendenciju ka muzici koja oplemenjuje, a ne zastrašuje, te u tom smeru i razmišljam.
K!K: Lako se snalaziš u različitim stilovima. U kojoj meri je to do stečenog znanja i prakse, a u kojoj do tvoje istraživačke prirode u stvaranju?
Marko: Mi smo na akademiji stekli neko formalno obrazovanje koje nas definitivno osposobljava da budemo dobre zanatlije. Ne želim da budem banalan, ali komponovanje je zanat kao i svaki drugi: obućar, frizer, kompozitor… Postoje ljudi koji se plaše nepoznatog, pa se čaure u jednom samo njima karakterističnom stilu, kao što postoje i oni koji neprestano istražuju. Mislim da su i jedni i drugi u pravu, a ja svakako pripadam ovoj drugoj grupi.
K!K: U kakvom su odnosu tvoja primenjena i ozbiljna muzika, uče li jedna od druge? Misliš li da je moguće očuvati umetničku autentičnost u primenjenoj muzici i kako?
Marko: Za razliku od ozbiljne muzike koja je sebi dovoljna, primenjena muzika je uvek u službi nečega ( predstave, filma…). Dakle, dobra, tj. uspela primenjena muzika ne sme da dominira, već mora biti u službi, mora da ostvari svoju ulogu i postigne svoj cilj. Ako govorimo o autentičnosti, to zavisi od različitih faktora, želje i senzibiliteta reditelja, žanra, stila itd. Često se dešava da sa zahtev reditelja bude muzička dvodimenzionalnost bez slojeva i da za neki ozbiljniji rad na kompoziciji nema mesta ni opravdanja. Naravno, dešava se i suprotno.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=QvM_7oKKOQU&list=UUeiiQ-RtjmyaZg3GGHMHutA]
K!K: Imaš dosta iskustva u radu na filmskoj i pozorišnoj muzici. Koje pristupe u stvaranju koristiš na ovakvim projektima?
Marko: Kao što si i sama rekla, iskustvo je bitno. Takođe je važno imati neki inicijalni talenat da se kao muzičar adaptiraš datoj situaciji i zahtevu. Znam ljude koji to ne vole i koji će do kraja insistirati na svojim individualnim rešenjima. U pozorištu, a posebno na filmu, tome nema mesta. Ključ je biti fleksibilan i imati talent da se uklopiš u najrazličitije konstelacije. Uspešno odgovoriti na različite zahteve nije lako, ali vremenom čovek postaje sigurniji i čini to neposrednije. Moraš da se igraš i da nađeš nešto lično u svemu tome. Nešto što se tiče samo tebe.
K!K: Sa jedne strane solo rad, individualna istorija, sa druge motivisanost i spremnost na timski rad u pozorištu. Šta je za tebe pozorište?
Marko: Volim pozorište. Tu se osećam sigurno. Kada različiti ljudi zajedno nešto stvaraju udružujući svoje ideje i umeća, to je čista čarolija. Za mene su i osrednje predstave odlične. Pozorište vidim kao jedno malo čudo. Proces je težak, ima tu i znoja i suza, ali na kraju svi dožive mini katarzu. U procesu nastajanja predstave svi postajemo jedna nefunkcionalna porodica koju okuplja zajednički cilj. Takav proces u realnom životu umara, dok ga teatar čini potpuno čarobnim.
K!K: Kako se razlikuju stvaralački proces i čin u pisanju poezije i muzike? Šta ta dva puta i načina rade sa tobom?
Marko: Proces stvaranja u muzici je trajanje, dok je u poeziji trenutak. Muzika ne mora da bude subverzivna, poezija mora, muzika često ne mora da otvara intimu, poezija otvara isključivo intimu. Muzikalnost reči se npr. praktično vidi u solo pesmi, u njoj se javlja komunikacija ova dva izraza, sličnost, dakle, postoji, ali u biti, ovo jesu različiti procesi, baš jer poezija donosi pitanja, prevrat, a muzika češće razrešenje i pročišćenje.
