Lupež u Novom svetu ili Majstorija prerušavanja

Lupež u Novom svetu pripada žanru za koji dosad maltene nije bilo mesta u devetoj umetnosti. Reč je o pikarskom romanu, i to – grafičkom!

Delo Lupež u Novom svetu (franc. Les Indes Fourbes – u bukvalnom prevodu Varljive Indije; Španci su u doba osvajanja američke kontinente zvali Indijama) predstavlja nastavak jednog pikarskog romana. Reč je o Životopisu lupeža Fransiska de Keveda, objavljenom 1626, čiji je nastavak autor obećao, ali nije napisao. Zato je to učinio francuski scenarista Alen Erol, čitaocima Politikinog zabavnika poznat po Plaštu i očnjacima. A za crtež je bio zadužen Huanho Gvarnido, kog znamo po radu na Bleksadu. Između proznog predloška i stripskog nastavka je, dakle, prošlo četiri veka. A deveta umetnost se odavno pokazala kao odlična karika u transmedijskom pripovedanju. Mnoge TV serije su – Buffy, Firefly, The X-Files ili Torchwood – dobile nastavke kroz strip, pa zašto ne pokušati i s proznim romanima?

Srpsko izdanje stripa, uz koji ide i odgovarajući print (desno na slici)

Pikarske romane karakteriše kvaziautobiografska forma i pomalo nabacani događaji, bez jasne narativne niti. Prate doživljaje simpatičnih probisveta (špan. picaro – bitanga, lutalica) iz nižih društvenih slojeva i njihovo snalaženje u korumpiranim društvima. U današnje vreme, rekli bismo da su takvi ljudi paraziti, skloni služenju mnogim gospodarima, pa i kriminalnim radnjama. A lupež iz naslova De Kevedeovog romana i Erolovog stripa je upravo takav junak: Pablos od Segovije je rođen u pučkoj porodici i opsednut željom da popravi svoj društveni položaj. Na tom putu ne preza ni od čega, jer su mu moralna ograničenja nepoznata. De Kevedu je kasnije zamerano da se razmetao talentom, više nego što je kritikovao španski Zlatni vek (era renesanse i baroka), s jedne strane, dok je, s druge, njegov Životopis lupeža smatran studijom kriminalističke psihologije. Radnju romana Erol evocira u stripu, posebno Pablosovo detinjstvo i činjenicu da je rano postao sklon promenama identiteta, kao i zločinima, zbog čega je bio prinuđen da napusti evropski kontinent. Kao odgovor na pitanje šta se potom dešavalo – dobili smo jedan od najliterarnijih stripova novijeg datuma.

Lupež u Južnoj Americi

Gvarnido oživljava brojna mesta, ovde Ande koji paraju oblake

Pablos je spreman na sve, da prosi, moli, glumi, vara, ubije, samo ako može da izbegne bilo kakav posao. Radnja je smeštena u Južnu Ameriku, u doba nakon Pizarovih i Kortesovih osvajanja. Zatičemo ga na samrti u društvu španskih plemića, kojima pripoveda o pronalasku legendarnog Eldorada. Njegova priča je prepuna digresija, koje Erol koristi da prikaže porobljavanje naroda čija boja kože nije bela, masakre koje su izazvali konkvistadori, brutalnost španske vladavine i lažni moral katoličke crkve. Tako Lupež u Novom svetu na trenutke poprima obrise kultnog Alvara Majora Karlosa Trilja i Enrikea Bresije.

Eldorado kako ga je Pablos opisao…

Alen Erol se ne trudi da opravda postupke svog junaka, ali se zato trudi da se čitaoci poistovete s mnogim nepravdama koje su zadesile Pablosa. Na taj način, koliko god čudno delovalo, uspeva da zasmeje čak i onda kada Pablos počini ubistvo. Njegove pojave su na trenutke nestvarne, jer s lakoćom menja ulogu umirućeg prosjaka za viteza, plemića, rudara, seljaka ili pijanicu široke ruke. A Eldorado postaje metafora za najveće Pablosovo stremljenje, da postane gospodin čovek. Put do Zlatnog grada – i nazad – je predstavljen kao jedna od najopasnijih, ali i najlepših, avantura u istoriji čovečanstva. Takva priča je raspalila maštu viteza koji se stara o španskim polugama srebra, koji s vojskom napušta utvrđenje, zaputivši se ka Eldoradu. Pablos potom otvara kapiju tvrđave potomcima Inka, koji kradu čitav tovar koji je trebalo brodovima preneti u Španiju… No, polazi mu za rukom da i njih prevari, a onda mu se gubi trag… Kroz prizmu ovog nesvakidašnjeg antijunaka, Erol, poput De Keveda pre njega, ismeva ljudsku pohlepu i cinično relativizuje klasne razlike.

Gvarnidove skice za strip

Ovde moramo istaći doprinos crtača Gvarnida, jer koliko Lupeža krasi literarnost, toliko obiluje pitoresknošću. Izrazi lica, uloge koje Pablos igra, njegova gestikulacija – sve je to beskrajno uverljivo. Prikazi brodova, scena borbi, andskih predela ili života u velikim gradovima epohe, a posebno prikaz Eldorada, maksimalno zadržavaju oči tokom čitanja. Retki su stripovi koji izazivaju potrebu da se isprati baš svaki detalj; što napisani, što nacrtani. Važan element je to što je Lupež ispunjen posvetama delima čuvenog baroknog slikara, Dijega Velaskeza. Tako je strip i s vizuelnog aspekta ostao veran španskim korenima – i to onim koji pripadaju istoj epohi. Ovo je uočljivo već iz poređenja Velaskezovog autoportreta i naslovne strane stripa, ali i portreta kraljevske porodice, čiji je zvanični slikar bio.

Velaskezov autoportret

Od posebnog je značaja misteriozna Velaskezova slika Male dvorske dame iz 1656, koju je Gvarnido oživeo na početku i kraju stripa. Na njoj se dvorani i slikar nalaze u položajima koje nije lako protumačiti, posebno položaje aktera u ogledalu (kralj i kraljica) i uz slikarsko platno (Velaskez). Zanimljivo, baš u toj slici se krije ključ za razumevanje Lupeža, jer je Pablosu možda pošlo za rukom da prevari i nas čitaoce. Gvarnido je jedan od retkih velikih crtača koji su ostali verni starim alatima, ovde akvarelu, nanošenom na crtež u olovci, bez prethodnog tuširanja. Zaključimo da su i razmetanjem talentom, dugim čitavu deceniju, Erol i Gvarnido ostali verni De Kevedovom romanu. Srpski izdavač je Makondo, a izdanje je u tvrdom povezu, impresivnog formata 25 x 34 cm, u prevodu Vasilija Krstića.

Remek-delo Dijega Velaskeza, Male dvorske dame

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *