Kralj Ibi i njegov govnjivi karfiol

O Alfredu Žariju i početku post-dramskog pozorišta. Primite, preklinjem vas, ovu perecu.

Žari, portret (izvor: http://kukly-bratc.ru/?p=21651)

Žari, portret (izvor: http://kukly-bratc.ru/?p=21651)

Kada biste morali da pogađate odgovor na pitanje – koja je prva reč jednog od najznačajnijih komada u proteklih 120 godina – koja reč po redu bi vam bila “gomnarija”?

Ovaj neologizam koji nudimo u domaćoj varijanti Ivanke Marković, jednako zanimljivo zvuči i na francuskom (merdre), engleskom (pshit), nemačkom (pscheisse)... Zašto je ovo najznačajnija i najveličanstvenija “govnarija” ikada izgovorena na pozornici? I ko je bio čovek koji ju je napisao?

KRALJ ALFRED

Alfred Žari je rođen 1873. u Lavalu, gradiću u Zapadnoj Francuskoj. Otac trgovac i majka domaćica, Engleskinja, šalju ga u školu u Reni, gde Žari postaje poznat po duhovitosti i domišljatosti. Kako kod đaka, tako i kod profesora.

Eber, profesor fizike u Žarijevoj školi, po svemu sudeći nije bio toliko užasan, koliko je imao tu nesreću da postane glavni predmet sprdnje Žarija i njegovih drugara. Još za Žarijevih tinejdžerskih godina, Eber je dočekao da postane glavni junak pozorišne predstave Poljaci.  Nju je Žari napisao i onda izveo u kućnom lutkarskom pozorištu, samo za probranu publiku (a.k.a. školske drugare). U drami, Eber postaje Ibi, junak koji će nadživeti Poljake i postati lutajući junak kroz Žarijeva dela. Njegova najznačajnija pojava, svakako, jeste upravo u drami Kralj Ibi.

kralj-ibi-marionete

Žari sa 17 godina napušta školu i odlazi u Pariz. Tamo javnost primećuje njegovu prozu, što ga, u kombinaciji sa  ekscentričnim karakterom, povezuje sa umetničkim svetom Pariza. Henri Rosseau, poznati slikar i  Žarijev komšija iz rodnog mesta, sprijateljuje se sa piscem. Nije sasvim jasno šta se desilo sa portretom na kom je naslikao Žarija – da li ga je pisac uništio (isekavši samo glavu a bacivši ostatak, ili obratno; ili ga pak slučajno spalivši), ili je izgubljen u mutnim vodama istorije nekim drugim zlom.

Iste te godine kada se doselio u Pariz, Žari je pozvan u vojsku. Zabeleženo je da je oslobođen od marširanja, jer je njegova pojava u prevelikom mundiru (bio je izrazito niskog rasta) nagonila ostale vojnike i posmatrače na smeh. Možemo samo pretpostaviti da se Žari nije trudio da ublaži ovaj efekat.

Možda ga upravo hrana iz vojničke menze inspiriše na jednu od scena iz drame Kralj Ibi, u kojoj Majka Ibi, Ibijeva žena, predstavlja jelovnik gozbe koju je pripremila za goste…

MAJKA IBI: Poljska čorba, pacovska rebra, teletina, piletina, kučeća pašteta, ćureće trtice, ruska torta…
OTAC IBI: A sad dosta, rekao bih. Ima li još?
MAJKA IBI: (Nastavlja) Sladoled, salata, voće, kolači, kaša, praziluk, govnjivi karfiol.

Žari će kasnije, zbog bolesti, dobiti otpust od vojske i vratiti se Parizu i umetničkom životu.

I kako bolje potrošiti novostečenu slobodu, nego trošeći ono malo nasleđa od pokojnih roditelja na njegovo “sveto bilje” – alkohol. Svojim humorom zgražava i očarava dame i gospodu Pariza, a svoj pištolj rado i često pokazuje po žurkama (i ne, to nije metafora). Uz to, gotovi fanatično vozi bicikl i pušta brkove na kojima bi mu svaki hipster pozavideo.jarry-bajs

10 decembra 1896. Kralj Ibi se pojavljuje na pozornici i izaziva skandal u Parizu (da, bližimo se 120-godišnjici!). Predstava je propraćena zvižducima (podrške i pokude), uzvicima, gađanjem tvrdim predmetima i tučama. Ono što je zanimljivo, međutim, jeste da je sam Žari podstakao ovo, podelivši prijateljima uloge na “pljuvače” i podršku.

Posle toga je napisao nekoliko drama u kojima se Ibi, junak zasnovan na pomenutom fizičaru, provlači kao ličnost, kao i neka prozna dela. Izmislio je patafiziku, pseudo-naučnu disciplinu koja i danas ima publiku i poklonike.

Vremenom, Žari postaje sve ekscentričniji, i sve privrženiji flaši, što ga vodi u siromaštvo i smrt. Pikaso, koji ga je naslikao za života, došao je do njegovog pištolja i navodno ga uvek nosio ga  sobom. Značajna imena književnosti i pozorišta 2o. veka, Jonesko, Beket i Apoliner, pominju ga kao značajni uticaj na njihovo stvaralaštvo. Antonen Arto je osnovao pozorište i nazvao ga po Žariju.

Zabeleženo je da je posmrtna želja Alfreda Žarija bila da dobije čačkalicu. A onda je njegov duh počeo da žari Evropom.

alfred-jarry-picasso-portrait

Žarijev izraz lica kao reakcija na autorovu fenomenalnu foru (Pikasov portret Alfreda Žarija)

DVADESETI VEK – OGLEDALO REALIZMA

REALISTIČNO POZORIŠTE

Dvadeseti vek je na polju umetnosti doneo jedno naširoko odbacivanje prethodnog kulturnog nasleđa, pa ni sa dramskim i pozorišnim stvaralaštvom nije drugačije. Tzv. realistička drama i pozorište bivaju preispitani, dekonstruisani, i izvrnuti kao čarapa.

Da bi ovo bilo jasnije, u četiri kratke crte ćemo pokušati da objasnimo pojam realističkog pozorišta (služeći se podelom, i još ponečim, iz knjige Dramski pravci 20. veka Slobodana Selenića, koju toplo preporučujemo svakome koga zanima ova tema):

a) Uverljivost – predstave imitiraju stvarnost, u koju gledalac može da poveruje i da je prepozna kao poznatu. Što naravno ne znači da će da se popne na pozornicu, skoči na Vojnickog u Ujka Vanji i da pokuša da mu otme pištolj (iako bi to možda učinilo stvar uzbudjivijom). Prvi koji se pozabavio pitanjem našeg doživljaja fikcije kao stvarnosti, bio je Koleridž, kroz suspension of disbelief*. (Mali rečnik pojmova pronađite u dnu teksta.)

b) Karakter, a ne priča, su u centru pažnje. Insistira se na psihološkoj uverljivosti. Uzmimo opet Čehova. U Tri sestre, mi gledamo predstavu o tri nesrećne provincijalke koje se premišljaju da li da odu u Moskvu,  i na kraju ne odu. Ne postoji hrpa obrta, spletki, i intriga, kao što bi to možda bio slučaj u nekim drugim dramskim žanrovima (vodvilju, recimo.)

c) Kauzalnost, odnosno, uzročna-posledičnost. Prethodne radnje junaka omogućavaju sadašnje radnje, a sadašnje će proizvesti sledeće.

d) Prikaz miljea, socijalnih sukoba, društvenih okolnosti – opet: Čehovljeve sestre su zarobljene u skučenoj, provincijalnoj sredini, i veliki deo njihove muke proizilazi upravo iz toga.

Žarijev model revolvera

Model revolvera koji je Žari nosio sa sobom

Disclaimer: Svesni smo da Čehov nije jedini dramski pisac realizma, kako možda može delovati iz navedenih primera – ali jeste najpoznatiji, pa je zato dat kao referentna tačka. Sve gore navedeno se može primeniti i na dela Ibzena, Šoa, Artura Milera, T. Vilijamsa…
Disclaimer br. 2: Kako to već biva u umetnosti, ni prelazak na antiteatar nije bio čist rez i potpuni prestanak realizma. Beket 1952. piše Čekajući Godoa, možda najpoznatiju anti-dramu, a Tenesi Vilijams već sledeće godine Tramvaj zvani želja, značajno delo realizma.

ANTITEATAR

Siže Kralja Ibija sam po sebi ne govori mnogo.

Ukratko, to je priča o Ibijevom nasilnom preuzimanju poljskog trona, te njegovom pokušaju da ga zadrži. Kontraradnju* čine napad ruske vojske i pokušaj majke Ibi da opljačka svog muža. Ono što je mnogo bitnije u komadu od same priče, i što će biti karakteristično za antiteatar, jeste simboličko značenje teksta.

Kao po spisku, Žari je negirao sve karakteristike realističkog pozorišta, koje u tom trenutku cveta u Evropi:

¬a) Predstava apsolutno nema pretenziju na uverljivost života na sceni. (Što će se pojasniti kroz sledeće tri tačke.)

¬b) Likovi su u potpunosti dehumanizovani, ponašaju se kao automati. Posle predstave, Jejts je napisao sledeće:

“Glumci bi trebalo da budu lutke, igračke, marionete, a sada svi skaču kao šumske žabe i ja svojim očima vidim glavnu ličnost, koja je neka vrsta kralja, da nosi kao skiptar četku kakve mi upotrebljavamo za čišćenje klozeta”.

Ne postoje dileme, ne postoje premišljanja i introspekcije. Već na samom početku drame, Ibi, koji uopšte do tada ni ne pomišlja na preuzimanje prestola, posle dve-tri Majke Ibi, skoro bez razmišljanja pristaje na ubistvo kralja, a onda to i sprovodi u delo.
Upravo ovim postupkom Žari pravi humorističku situaciju. Sa druge strane, pred publiku su postavljene sve ljudske mane, ogoljene od psihologizacije, toliko pojačane da izazivaju smeh, ali u isto vreme govore užasnu istinu o pokvarenosti, pohlepi i proždrljivosti.

¬c) Nekauzalnost, kojom se kod gledaoca izaziva smeh ali i nelagoda, skoro strah. Umesto daljeg objašnjenja, evo dela teksta koji govori sam za sebe:

[Ibi od kralja Venceslava saznaje da je nagrađen činom grofa od Sandomoria] IBI: … primite, preklinjem vas, ovu perecu.
KRALJ: Šta će meni pereca? Daću je Bugrelavu.
MLADI BUGRELAV: Al’ je glup ovaj otac Ibi.
OTAC IBI: A, sad se gubim. (Padne okrećući se.) Uh, jao, upomoć! Sveca mi, iziđoše i creva i skrhah vrat.
KRALJ: (Podiže ga.) Oče Ibi, jeste li se povredili?
OTAC IBI: I te kako, sigurno ću sad da crknem. Šta će biti sa majkom Ibi?
KRALJ: Mi ćemo se pobrinuti za njeno izdržavanje.
OTAC IBI: Baš imate dobrote napretek. (Izlazi.) Al’ ipak će da ti ode glava, kralju Venceslave.

Crtež Ibija u Žarijevom peru.

Crtež Ibija u Žarijevom peru.

¬d) Milje je apstrahovan (odnosno, zanemaren).  Arthur Symons, engleski pesnik i kritičar, ovako je opisao svoje utiske sa premijere Kralja Ibija:

“Dekor je bio naslikan tako da bi se predstavili, u dečijem maniru, enterijeri, eksterijeri, pa čak i žarki, umereni i arktički predeli – u isto vreme.”

Ono što je Žari takođe uradio je označavanje prostora pomoću tabli na kojima, jednostavno, piše gde se radnja dešava. U svojoj eksplikaciji, na početku drame, on objašnjava da je ovo učinio sa namerom da sve svede na opšti plan i prostor, i tako plasira poruku o svetu koja se ne odnosi na određeno područje ili okruženje, već jednu koja je univerzalna i sveobuhvatna.

Danas je ovakav scenografski postupak u pozorištu prihvaćen kao konvencija. 1896., za publiku koja je bila naviknuta na realističnu scenografiju – to je bio šok.

~

Vodviljsko ludilo i često skaradni, razuzdani humor, ono su što ovu dramu čine zabavnim, a ne suvoparnim konceptnim delom. Istovremeno, Žari je uspeo da jednim novim humorističkim postupkom pokaže surovu stranu ljudske prirode, što je bio značajan slučaj na svetskoj pozornici, i u umetnosti uopšte.

Što se tiče naših prostora, odličnu interpretaciju Ibija dao je veliki Zoran Radmilović u inscenaciji* Ateljea 212. Radmilović je dramu samo nadogradio svojim improvizacijama koje su potpuno u duhu komada. (Naš omiljeni deo: rimovana improvizacija o raznim gradovima sveta pri kraju predstave.) U predstavi, koja je cela dostupna na internetu, igrali su i Maja Čučković, Petar Kralj, Boro Stjepanović, Taško Načić


_______________________
Mali pozorišni rečnik:
Suspense of Disbelief – Kada osoba voljno potisne činjenicu da zna da je umetničko delo koje posmatra fikcija, kako bi se više saživela i “poverovala u priču”, pa samim tim više i uživala. Koleridž (autor izraza) kao da je znao za Die Hard 4.
Kontraradnja – oponent glavnoj radnji, onoj koju vrši glavni junak, protagonista. Cilj kontraradnje se (obično) kosi sa onom od glavne radnje, i ispunjenje jedne isključuje ispunjenje druge.
Inscenacija – Fensi način da se kaže “izvođenje dramskog teksta na sceni”, “predstava”.
Pereca – Kružno pecivo pokriveno susamo, tako je jami njami njami.
___________________________
Izvori:
Slobodan Selenić: Dramski pravci 20. veka
Alfred Žari: Kralj Ibi (https://anarhisticka-biblioteka.net/library/alfred-jarry-kralj-ibi-ili-poljaci)
(http://henrirousseau-flowerchild.com/?page_id=1093)
(http://www.newworldencyclopedia.org/entry/Alfred_Jarry)
(http://www.3ammagazine.com/3am/finding-alfred-jarry/)
(https://thedissectedfrog.wordpress.com/2014/02/06/25-reasons-alfred-jarry-is-the-merdre/)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *