Kako žaliti kao Viktorijanci

Smrt je nezaobilazan deo ljudskog iskustva, i svako društvo u istoriji čovečanstva nalazilo je načina da se, kroz karakteristične obrede i običaje, sa njome suoči i preboli je. Međutim, u viktorijanskoj Engleskoj žaljenje je poprimilo zadivljujuće razmere, i bilo začinjeno nizom prilično morbidnih gestova.

Viktorijansko doba (1837 – 1901) je poznato po mnogim čudnovatostima koje su ljudi tokom njega praktikovali; jedna od njih je neverovatna posvećenost smrti. Viktorijanci su, predvođeni Kraljicom Viktorijom, od procesa smrti, sahranjivanja i žaljenja napravili umetnost, uspevši da smisle toliko pravila žaljenja i običaja  koji i danas beskrajno intigriraju i, uprkos velikom paradoksu, znatno zabavljaju.

Etika žaljenja

Grehota da se ne zabeleži žaljenje nakon tolikih priprema; preuzeto sa Retronaut

Grehota da se ne zabeleži žaljenje nakon tolikih priprema; preuzeto sa Retronaut

Postojale su dve faze žaljenja: duboko žaljenje i polužaljenje. Uprkos nazivu, polužaljenje ne podrazumeva da se žali samo pola dana, već da su određena pravila drugačija – dozvoljene su se svetlije boje, poneki razgovor sa komšijama, a možda se, ako ste hrabriji, usudite i na osmeh! No, žaljenje nije bilo isto za sve. Udovice su izvukle najdeblji kraj – od njih se očekivalo da u žaljenju provedu bar dve godine tokom kojih bi jedina socijalna aktivnost bila odlazak u crkvu. Izuzetak  su bile za mlade udovice koje su morale da se izdržavaju iz očevog ili bratovljevog fonda; od njih je očekivano da brzo „prebole” blaženopočivšeg muža i nađu sledećeg. Uprkos strogim pravilima žaljenja, neke udovice su ipak odlučivale da nikad ne izađu iz ovog procesa, pa su nosile odeću za žaljenje celog života – najznačajnija među njima je sama Kraljica Viktorija. Roditelji koji su izgubili decu, ili deca koja su izgubila roditelje, bili su u dubokom žaljenju devet meseci, a u polužaljenju tri. Za gubitak sestre ili brata odvajano je samo šest meseci, dok su na dnu liste bili drugi rođaci, za koju bi se kurtoazno ostavljalo od šest nedelja do šest meseci.

Jasno je da je žaljenje kod Viktorijanaca bilo specifičan proces koji je za sobom vukao niz obrazaca, prvenstveno kad je reč o ponašanju. Porodica preminulog  se potpuno odvajala od sveta i tokom dubokog žaljenja nije posećivala nikakva društvena dešavanja. Pogreb je sam po sebi imao niz socijalnih normi: nije mogao da mu prisustvuje bilo ko, već samo osobe koje su dobile formalne napismene pozivnice. Gosti su pokazivali poštovanje tako što se nikada nisu smejali ili glasno pričali u društvu ožalošćenih, a u njihovoj kući bi uvek skidali šešir. Takođe je bilo pametno da zvanice tokom običaja koji se naziva „pogrebni čaj” povremeno stanu u sred zalogaja ili gutljaja, izgledajući posebno skrhano. Na taj način bi ispali korektni prema lešu koje ne može da uživa u lagodnostima života poput pića i hrane.

Reklama za Jay's; preuzeto sa http://www.tchevalier.com/

Džej će vam obezbediti najbolje žaljenje ikada! Preuzeto sa sajta Trejsi Ševalije

Tokom narednih meseci, žaljenje se iskazivalo u svakom aspektu života, a prvenstveno izgledom. Stoga je bio napravljen niz pravila o tome kako treba ko da izgleda u različitim periodima žaljenja. Mada ovakvih  običaja ima u skoro svakoj kulturi, Viktorijanci su svoje žaljenje shvatali vrlo ozbiljno, pa su morali da ga ozvaniče i napišu priručnike. Uputstva za žaljenje ste mogli naći u ženskim časopisima koji su detaljno opisivali proces. Ipak, ako ste Viktorijanac u žaljenju i imate nedoumice, ne brinite! Samo posetite neku od radnji posebno opremljenih za žaljenje, od kojih je najpoznatija Jay’s u Regentovoj ulici.  Ove radnje su Viktorijanca/ku u žaljenju mogle opskrbiti svime što mu/joj zatreba: od knjige o istoriji žaljenja, preko cveća i draperija za kuću, pa do najbitnije stvari – odeće. Ne samo što odeća mora da prati pravila žaljenja, nego mora biti i moderna. Niko ne želi da žali u prošlogodišnjim krpicama!

Odeća

Ako imate dobru maštu, možda i zamislite da je ispod osoba a ne parče nameštaja; preuzeto sa http://listverse.com/

Ako imate dobru maštu, možda i zamislite da je ispod osoba a ne parče nameštaja; preuzeto sa Listverse

Mada viktorijanska pravila odevanja ožalošćenih naizgled nisu tako iznenađujuća ili uvrnuta – crnina, dugačke haljine od bombazina, manjak detalja – ona su se morala poštovati do krajnosti. Uloga žene je u procesu žaljenja bila posebno značajna, pa su upravo za žene pravila odevanja bila najdetaljnija. Haljine su bile potpuno crne, bez pliša, čipke i, naravno, veza. Uglavnom su bile od bombazina, ukrašene krepom, materijalom koji je u vezi sa žaljenjem. Pri dubokom žaljenju, žene su imale i dugačke crne velove preko lica. Doktori su se protivili ovom običaju, misleći da će delovi materijala ući u nos onog ko ga nosi ili proizvesti kataraktu ali je izvesnija opasnost da bi ovako obučena ožalošćena žena prepala sve jadnike koji u sred noći naiđu na nju. Tek bi sa polu-crninom  dolazilo do nekih promena. Više nije bilo jezivog vela, krep se skidao sa odeće i polako se se uvodile boje: to bi prvo bio po koji sivi, lila ili beli detalj, da bi kasnije počele da se nose haljine koje su cele bile tamnosive ili plave.

Pronađite razliku, preuzeto sa https://tombtourist.wordpress.com/

Pronađite razliku, preuzeto sa Tomb tourist

Na sahranama mladih devojaka bio je običaj da se stave bele trake kao znak nevinosti. Vojnici u žaljenju za voljenima bi nosili crne trake širine dva-tri nokta na nadlaktici. Deca nisu morala da nose crninu, ali su ponekad bila oblačena u potpuno bela odela, ne bi li verovatno izgledala što jezivije u moru crnine.

Za to vreme, muškarci nisu preterano prekidali svoju svakodnevnicu noseći samo obična crna odela, crne kravate i rukavice.

Neke od ženskih odevnih kombinacije za vreme žaljenja možete videti ovde.

Nakit, ili ono što je predstavljalo znatno jeziviju zamenu za nakit

Ne tako iznenađujuće je da je nakit bio sveden na minimum. Ako se nosio, on je pravljen od ne preterano popularnog materijala za nakit, a to je ugalj. Zbog crne boje i jednostavnosti, u prvim fazama žaljenja ugljani nakit je bio jedini dozvoljeni detalj koji se smeo nositi. Gagat se uvodio tek kasnije, pa su minđuše i drugi detalji od njega bili jako popularni.

Fotografije mrtvih ljudi su skupe, hajde da isečemo deo nečijeg tela i čuvamo ga? Preuzeto sa http://adventuresincemeteryhopping.wordpress.com/

Fotografije mrtvih ljudi su skupe, hajde da isečemo mrtve ćelije sa nečijeg tela i čuvamo ih? Preuzeto sa Adventures in cemetery hopping

Druga faza je bila značajno drugačija – određeni nakit je bio dozvoljen samo ako je sadržao kosu, i to, naravno, ljudsku. Zabava ne prestaje tu, jer je detalj trebalo da bude kosa voljene preminule osobe. Broševi, prstenovi, ogrlice, narukvice, sve je bilo pravljeno od ljudske kose ili sa njom, a ponekad bi se i sam pramen napravio u potpuno zaseban detalj.

Hvatajte suze sa stilom - dizajn sa mesecima i zvezdama; preuzeto sa http://www.rubylane.com/

Hvatajte suze sa stilom – dizajn sa mesecima i zvezdama; preuzeto sa Rubylane

Detalj namenjen udovicama bio je hvatač suza čija je svrha bila upravo to na šta mu ime upućuje – da hvata suze. Tokom sahrane i nakon nje, udovica bi koristila ovu ukrašenu staklenu bočicu da u njoj skuplja suze kao znak žalosti. Ovaj nesvakidašnji detalj bi kačila oko vrata i nosila sa sobom da bi mogla u hitnim situacijama da nakupi još koju, te bi sve sakupljene suze prosula na grob muža za godišnjicu smrti.

Najgore što ste mogli da uradite za vreme žaljenja bilo je da stavite na sebe nakit (ili materijal) koji se presijava. Stoga, postojale su čak i posebne ukosnice za žaljenje od mat metala koje bi držale sve na svom mestu bez ikakvog nepoželjnog traga svetlosti jer kad je crnina u pitanju, ništa je ne sme prekinuti – kad je bal, nek je maskembal!

Kuća za vreme žaljenja

Kada neko u porodici umre, nije se očekivalo samo od ljudi da žale, već su postojala i posebna pravila za sređivanje kuće. Ogledala su morala biti pokrivena ili okrenuta ka zidu, prvenstveno zbog ideje da u njima može ostati zarobljena duša preminulog. Zavese su bile potpuno navučene, takođe kao znak dubokog žaljenja. Satovi su zaustavljeni tačno na vreme kada je osoba preminula.

Takođe, ako ste bogati, što ne biste to pokazali tako što ćete narediti i svojoj obimnoj posluzi da bude u žaljenju? Naravno, to nije moglo da bude jednostavno označeno jednom crnom trakom – u pitanju je bio komplet od bombazina, dve crne trake, kapa od crne svile, crne čarape, puno muško odelo, sa specijalnim dodatkom crne maramice. Ako već duvate surlu, radite to uz izraze dubokog bola za gazdama kuće.

    Leave a Reply

    Your email address will not be published. Required fields are marked *